Dogovor

Odlomak iz romana Srebrni vladar

Soba u koju su ga smestili, bolje rečeno, u koju je dozvolio da ga ubace, bila je kao i sve spavaće sobe u velikim gospodskim kućama. Visoka tavanica, krevet sa ili bez baldahina, portreti, ogledala, stilske stolice ili fotelje, sve se to svodilo na isto. Kao da je već sve video. Kao da je već sve doživeo. Lica su se počela stapati jedno u drugo i ponekad nije bio siguran da li je konobara koji ga poslužuje video juče na ulici ili je pre sto godina sreo njegovog pradedu.

Celog dana je strpljivo čekao N'Ogrua. Mislio je da će doći kako bi mu ponovo pretio ili kako bi saznao zašto je tu, ali ga nije udostojio svog prisustva. Navodno je bio zauzet gostima.

Soba je, naravno, bila zaključana a pred vrata je postavljen jedan čuvar, dok je drugi šetao ispred prozora. Predveče mu je servirana hrana i tada mu je saopšteno da će kralj doći nakon večere. Elena ga je preduhitrila.

„Uživaš u svom poslednjem obroku?“ upitala je umesto pozdrava. Nikolas, nakon što se duboko naklonio kraljici, vratio se svojoj hrani. Odrezao je veliki zalogaj mesa, umočio ga u umak i metnuo u usta.

„Ako bi ovo i bio moj poslednji obrok ne bi mi bilo žao... Ne mogu odrediti šta je u ovom umaku. Smeđi šećer, soja sos, umak od pečenja, mislim da ima i malo kafe,“ nagađao je, „ali jedan sastojak ne mogu odrediti,“ pokazao je na još jedan komad mesa koji je odsekao i umočio ga u braonkast sos. „Možda je karanfilić, ali nisam siguran... Sve u svemu je fantastičan. Molim te, draga moja kraljice, prenesi šefu moj duboki naklon.“ Umesto odgovora, Elena je izvukla stolicu i sela nasuprot njega i pustila ga da završi sa jelom u kojem je toliko uživao.

„Kako je? U šoku je,“ započeo je razgovor pošto je obrisao usta o salvetu. „Bogami i ja sam. Tek kad sam video njegovu reakciju shvatio sam da je ona tvoja.“ Elena mu nije verovala. Niti reč.

„Zašto si je doveo ovamo?“

„Neprijatelj mog neprijatelja je moj prijatelj.“

Čekao je Eleninu reakciju. Plavokosa žena kojoj godine nisu umanjile lepotu, imala je zagonetan izraz lica i podsetila ga na devojčurak koji se dvoumio da li se udati za princa N'Ogrua.

„Kao da je juče bilo a ne pre hiljadu godina," pomislio je. „Zar je već toliko prošlo? Ne, ima još par godina do godišnjice."

Tada joj je laskalo što princ tako bogatog kraljevstva želi nju za ženu, ali njenom ocu je laskalo još više. N’Ogru je bio mlađi od dvoje braće i Elena nikad ne bi postala kraljica, ali njenom udajom bi kraljevstvo Severnih Planina dobilo bogatog saveznika.

„Još uvek želiš jednu te istu stvar,“ pretpostavila je iako Nikolasova ambicija nikad nije bila tajna. Ona i njena sestra nisu mogle naslediti očev presto, a pošto je njihova majka umrla rađajući dugo željenog princa, Nikolas, kao kraljev nećak, je postao prestolonaslednik.

„Kraljevstvo je trebalo biti moje. Sećaš se?“

„Koje kraljevstvo, Nik? Toga već odavno nema. Sve se raspalo ili si možda zaboravio.“

„Da si me podržala, ne bi se raspalo. Bili bismo najmoćniji. Ko bi nam se mogao suprostaviti?“

„Ne bih da te podsećam, ali ti si izdao nas i to ne samo jednom...“ rekla je ljutito, ali nije želela započeti svađu s njim, bio joj je potreban. „Prošlost treba ostaviti prošlosti.“ Smirila se jednim dubokim udahom, zato što je samo jedna bila u Eleninim mislima, izbaviti Emiliju iz N’Ogruovih kandži, ali samu i nezaštićenu je nije smela ostaviti. Nikolas, iako je bio žigosan kao izdajica, ipak ih je vezivala ista krv.

„Posebna je,“ reče, kao da je pročitao njene misli.

„Šteta što neću imati prilike da se u to i sama uverim...“ zagledala se u njegove sive oči i potražila tračak prijatelja i rođaka kojeg je jednom davno volela i poštovala. Napokon, uz uzdah, je rekla, „kad tome dođe vreme… podržaću te.“

„Šta?“ Nikolas nije mogao da veruje u ono što čuje.

„Sačuvaj njen život u sledeće dve godine i na hiljaditu godišnjicu... Podržaću te. Predložiću te za novog alfu. To je najviše što ti mogu ponuditi.“

Vučji zbor se održavao svakih sto godina. Bila su to grandiozna okupljanja na kojima je N'Ogru demostrirao svoju moć. Naravno da su se u nekoliko navrata našli izazivači koji bi pokušali da svrgnu kralja, ali on je uvek pobeđivao ma koliko je njegov suparnik bio mlađi, spretniji ili snažniji. Čopor izazivača je po običaju bio uništen a vremenom je i izazivača bilo sve manje i manje, sve dok nisu sasvim nestali.

„Potrudiću se da ti se ne servira srebrna voda.“ N'Ogru nikad ništa nije ostavljao slučaju. Uvek se još pre borbe pobrinuo da njegov suparnik ne preživi borbu. „Da li imam tvoju reč da će moja kći biti sigurna sa tobom.“

Nikolas je razmišljao samo jedan tren a zatim se spustio na koleno i zatražio njenu ruku. Pošto ju je pružila, prislonio je njenu nadlanicu na svoje čelo, onako kako se nekada davno klanjalo u kraljevstvu Severnih Planina.

„Vaše visočanstvo, ja Nikolas Wig iz Noćnog klana, kunem se u jedinu stvar koja mi je sveta... svoj život, da ću štiti vašu kći kao da je moja rođena.“

Iznenađena zaboravljenim gestom, Eleni je bio potreban samo jedan trenutak da sabere misli.

„A ja ti obećavam da ću sama predložiti i podržati tvoju aspiraciju na vučji tron.“ Nikolas je hteo pustiti njenu ruku, ali kraljičin stisak se pojačao. „Ali... ako je izdaš, Nikolas... ako... Nas izdaš, nema tog Boga na nebu ili zemlji koji će te spasti.“

Pustila mu je ruku i naklonila se, iako Nikolas nije, ostao je da kleči i zagledao se u ledene kraljičine oči. „Kao da je moja rođena, Lena... zato što moje rođene više nema.“ Tuga je prožela svaku njegovu reč. Vekovi su iz tih reči uklonili bol i bes koji su u prvim godinama bili previše jaki i naterali ga činiti stvari na koje teško da će ikad biti ponosan, ali radio je sve, apsolutno sve kako bi svima koji su to zaslužili vratio malo bola koji je i sam osećao. Pa makar bio označen kao najveći izdajnik vučjeg roda.

Autor Dana Hill

Still.into.books o Srebrnom vladaru

Katarina je na blogu still.into.books objavila osvrt o romanu Srebrni vladar. 

Osvrt vam prenosim u celini uz, naravno, njenu dozvolu.

***** 

„Blaženi su oni koji ne znaju istinu o svetu u kom žive.“

JANUARY 13, 2017STILLINTOBOOK

Ukoliko volite da čitate priče na internetu, sigurno ste do sada naišli na Wattpad.

Wattpad je sajt na kome možete naći romane, priče itd. različitih žanrova. S druge strane, ako volite da pišete, možete postavljati svoja dela i tako na ovom sajtu biti u ulozi autora. Ovo je dobro mesto kako za ljubitelje književnosti, tako i za neafirmisane autore koji žele pronaći svoju publiku.

Pričom o Wattpadu dođosmo do priče o e-knjigama. Mišljenja su različita. Jedni ih vole jer ih mogu nositi bukvalno svuda sa sobom sve dok je tu telefon ili tablet, a drugi nisu veliki ljubitelji jer više uživaju držeći knjigu u rukama.

Eksperimentišući sa e-knjigama, došla sam do „Srebrnog vladara“.

U pitanju je duža priča autorke čiji pseudonim glasi Dana Hill. Inspiracija za pisanje je bio san, a pišući poglavlje po poglavlje, ne planirajući došla je do napisanih 14.

Glavni junak je devojčica po imenu Mila. Ono što je veoma zanimljivo je što se radnja odvija u blizini Novoga Sada (mada se pominje i London).

Ukoliko volite tinejdž priče sa vukodlacima i fantastičnim elementima, i ova će vam biti zanimljiva. Mila je beskućnik, učenica, lovac, mešanac, željna pravde. Nakon što ostaje bez majke, želi da učini sve da je ponovo pronađe. Iako ima samo 15 godina, veoma je lukava i lako se snađe u svakoj situaciji. U školi je smatraju čudnom, a ona ni ne pokušava da se uklopi. Znajući za tipične podele u društvu, ona odbija da bude deo neke družine i ostaje samostalna. Izgledajući namerno prepotentno i nedruželjibivo, izbegava bilo kakav kontakt sa drugim devojkama i momcima iz škole. Zna koji je njen cilj i samo se njega drži, a to je– lov. Ipak, iz mase se izdvaja Miloš – dečko koji misli da je ona u nevolji i želi da joj pomogne.

Priča je puna legendi i nema previše nepotrebnih opisa što mi se dopada. Mesečev medaljon, legenda o Leni, N’Ogru, Tim…

Neću vam otkrivati detalje, samo ću vam reći da se pri kraju dešava obrt kakav sigurno nećete očekivati! Ipak i u svakodnevnom životu se dešava da se borimo za nešto svim silama i onda se zapitamo da li smo u pravu. 

U celini bih rekla da je priča zanimljiva i da drži pažnju. Ipak, čini mi se da bi se mogla dodatno razraditi (npr. pri eventualnom štampanju) i stati kod dela gde se Mila ponovo vraća za Londom, a sve ostalo uklopiti u nastavak; promenila bih i leksiku na 2-3 mesta. Za sada, za e-izdanje – sasvim korektno, jasno i zanimljivo.

Autorku možete naći na stranici Pisac u pokušaju, a knjigu „Srebrni vladar“ možete skinuti besplatno! 

Šta mislite, šta ili ko može biti srebrni srebrni vladar? 

Knjiški pozdrav!

Autor: still.into.books

Fotografije: still.into.books

Zašto... Star Wars

Da nisam fan, možda bih i ja pitala one koji jesu, šta je toliko posebno u tim filmovima. Bože moj to su samo filmovi. I da se razumemo nisam ekspert, ja samo volim ovaj serijal, ali on za mene ima i posebnu vrednost.
Neko će reći da je to samo još jedna priča o borbi dobra i zla u kojoj dobro pobeđuje i da ima previše klišea - učenik postaje učitelj, zabranjena ljubav, razdvojeni blizanci, otkrivanje sopstvenih moći, prvo se svađaju pa se vole. Ali... jedna stvar se mora priznati - Zvezdani ratovi jesu svojevrstan fenomen i spadaju u modernu kulturu i ako niste gledali filmove sigurno ste čuli za Skajvokera, Darta Vejdera ili barem džedaje ili pak za univerzalni pozdrav džedaja - „May the Force be with you – Neka sila bude s tobom.“
Oko same sile je razvijena cela filozofija. Sila je u svakom od nas. Sila nas pokreće, okružuje a kakva će biti zavisi samo od nas i naših emocija. Kakvim emocijama je hranimo takva će biti. Sreća, radost, ljubav, dobrota i mir nas vode do svetle strane sile. Strah, gnev, bes, patnja nas vode do mračne strane.
Da, Star Wars je način razmišljanja a za mene je, ipak, nešto mnogo više.
Imala sam, čini mi se, pet ili šest godina kada me je tata prvi put odveo u bioskop i nije me vodio na projekciju nekog crtaća u naš lokalni bioskop, vodio me je na projekciju „Imperija uzvraća udarac“ u novosadsku Arenu. Sada već znam da je to bio dan kad sam zakoračila u magičan svet fantastike a sve zbog mog tate.
Od tada sam sve filmove gledala nebrojeno puta (ponekad upitnog kvaliteta snimka, u vreme VHS kaseta). Kasnije smo u svet fantastike uveli i mog mlađeg brata, mama se nekako uvek uspešno opirala. Bratu su neki drugi filmovi obeležili detinjstvo (Robokap i Povratak u budućnost), ali meni i tati Zvezdani ratovi su bili i ostali broj jedan. Svaki put kad bi neki od njih prikazivali na tv-u tata je zvao, „imaš Star Wars na...“ i nije bilo bitno koji je od filmova, da li se bližio kraj filma ili je 11 sati uveče i svi u kući su već spavali. Bilo je to nešto naše, bila je to Sila koja nas je vezivala.
A onda je stigla neverovatna vest, snima se novi deo a režiser, ni manje ni više, nego sam J.J.Abrams. Oboje smo svojevremno bili opsednuti serijom Lost. Tatine reči na informaciju o novim nastavcima Zvezdanih ratova su bile... „Ovo bih voleo da gledam na velikom platnu.“
„Važi. Dogovoreno. Vodim te u Arenu. Ovog puta ja tebe.“
Tata je umro u maju 2015 a premijera je bila zakazana za kraj decembra 2015.
Život ide dalje, zar ne. Mora. U vreme tuge uteha se nalazi ponekad u čudnim sitnicama i kako se bližio termin prikazivanja novog filma osetila sam potrebu da moje klince upoznam sa serijalom. Da na neki način prenesem štafetu. Odgledali smo svih šest filmova kao pripremu pred novi nastavak i mala napomena za sve vas, kako ne bi ponovili moju grešku, ispravan način gledanja serijala je 4,5,6,1,2,3 u suprotnom: „Luke, I am your father“ nema smisla.
Stigao je januar a odlazak na projekciju je za mene bio ravan hodočašću i dugo sam se dvoumila da li kupiti kartu više, sada mi je drago što nisam, bila je velika gužva, a kao ljubitelj fantastike i svega onostranog, ne bih da tata opseda bioskop, bio je on tamo sa nama. Znam da je. I dobro je što smo film gledali u 3d tehnici, naočare su sakrile suze koje su se počele slivati niz moje lice sa prvim tonovima uvodne teme. Verovatno sam jedina osoba u celoj galaksiji koja je plakala na uvodnoj špici Star Wars, ali emocije su bile prejake.
Film, „Buđenje sile“, nije razočarao, ni najmanje. I toliko podseća na „Novu nadu“ da je ulio nadu da će ovo biti još jedan odličan serijal. Neki novi klinci su dobili neke nove heroje, neke nove (buduće) džedaje, neke nove zagonetke koje treba rešiti, neke nove omiljene robote a dobili smo i novo lice zla. Tako da, sve je tu kako bi nove generacije zavolele Zvezdane ratove a možda i magičan svet fantastike. Nema ničeg lošeg u filmovima koji veličaju prave vrednosti, bude heroje a ponekad i buntovnike u nama.
I to nije sve, počašćeni smo dodatnim filmovima iz serijala... uskoro nam stiže Odmetnik - Rogue. Za ove zimske praznike deci sam ponudila izbor ili Asasin ili Rogue... odabrali su Rogue... Šta da kažem… štafeta je preneta.
I to bi bio moj odgovor... zato volim Star Wars. Podsećaju me na detinjstvo, na oca i verujem da svako ima ono nešto posebno što ga veže za drage osobe.

May the Force be with you.

Dana Hill
Fotografija: scifi.stackexchange.com

999 - nastavak

Nastavak priče 999

U starim udžbenicima se navodi da se godina deli na četiri godišnja doba. Proleće, leto, jesen i zima a svako od njih bi trebalo da traje tri meseca, ali već odavno na Zemlji postoje samo dva godišnja doba, kratka i oštra zima, i dugo i vruće leto. Proleće i jesen su nestali, skoro pa sasvim. Pojave se s vremena na vreme i traju dan dva, u najboljem slučaju nedelju dana, kao što je to slučaj ove godine sa jeseni. 

Jesen je odlučila na kratko da se pojavi i snizila uobičajenih 38 stepeni za oktobar na celih 15. Kiša neumorno pada već peti dan i napolje islazi samo onaj ko mora. Ipak, život ne može sasvim da stane. Neko mora da nahrani našu živinu, ali i Berta (naša stara koza) se već par puta javila i podsetila me da je došlo vreme hranjenja a ko će ako ne ja. Majka je vezana za krevet već skoro godinu dana a brat tek što je stigao iz fabrike. Deca su ga odmah zaskočila. Tako malo vremena provodi sa njima, pa neka barem po ovako ružnom vremenu deci ulepša dan i posveti se njima.

Učinilo mi se da je kiša malo popustila, ali to mi se samo učinilo. Navukla sam kabanicu i gumene čizme i pažljivo gazila kroz blatnjavo i klizavo dvorište, pazeći na svaki korak. Moja proteza po suvom vremenu ne pravi toliko problema kao što ih zna napraviti na klizavom terenu.

Kad sam se rodila sa deformisanim levim stopalom, mislili su da nikada neću prohodati, ali onda kad mi je bilo samo dve godine, a ja sam neumorno sa nogom izvrnutog stopala pokušavala da trčim za Irikom, doktor Gajer je sa ocem osmislio protezu za mene i zajedno sa ujakom je napravili. Godinama su je usavršavali i menjali i omogućili mi koliko toliko normalan život. 

Nahranila sam živinu i kozu a zatim se zaputila u baštu da proverim paradajz i paprike. Nisam ih brala nekoliko dana, zapravo nisam ni ulazila u baštu od kako nas je kiša zatočila u kućama. Pošto mi je žao da propadne što i jedan plod, uzela sam košaru i polako po drvenim stazicama koje je Irik napravio, zaputila se ka samom kraju bašte.

Naša bašta je sama granica regiona 999 i jedan pilon od pulsne ograde se nalazi u samom ćošku naše bašte tačno između naše i Antuvijevih bašte. Visoki čelični stub su sasvim obrasle moje maline. Naravno da su najviše rodile upravo sa one strane nevidljive ograde gde ih nisam mogla ubrati, ali ionako su ove godine imale dobar rod. Polovinu zimnice sam stavila zahvaljujući njima i razmeni koju sam pravila na pijaci.

Zanimljivo je kako biljkama ne šteti ograda, upravo su te iste maline prerasle iz obližnje šume koja okružuje naš rezervat. Biljkama ograda ne šteti, za razliku od nas ljudi. Svako ko pređe između dva stuba na mestu padne mrtav, bio on čovek ili klon. Zato me je i iznenadilo što je upravo jedan čovek kao ništa pretrčao pored mojih malina noseći nešto u rukama.

„Pomozite, tražim azil... pomozite, tražim azil“ ponavljao je dok je sirena s pilona neumorno treštala. Uskoro su se vojnici pojavili s druge strane ograde i počeli galamiti, ali čovek se nemoćno spustio na kolena preda mnom i tada primetih bebu u njegovom naručju. Maleno stvorenje rumenih obraščića i metalno sivih očiju. Nije imalo više od pola godine.

„Pomozite nam,“ zavapio je, klon, bez svake sumnje, sudeći po njegovoj visini zaključila sam da je jedan od vojnika, oni su posebno pravljeni za te namene... možda je zato samo pretrčao kroz ogradu... možda su napravili novu vrstu kloniranih za koju još nismo čuli.

Dronovi su prekrili nebo iznad našeg poseda i veštačkim glasom upozoravali da je sigurnosna ograda probijena, kao da sirena sa pilona nije bila dovoljna.

Za to vreme je sa druge strane ograde onaj koji je ličio na vođu uporno pretio i vikao, ali to je sve što je mogao, nije se usudio zakoračiti kroz ogradu. 

Meni je ostalo samo da pozovem brata. 

„Irik,“ proderala sam se i gazeći papriku najkraćim putem pošla ka kući. Brat je istrčao napolje i njegovu prvobitnu zbunjenost zamenila je ljutnja pri pogledu na otrcanog i prljavog bradatog čoveka koji je zaštitnički stezao zamotuljak u rukama.

„Ko ste?“ pitao je. Čovek se nemoćno spustio na kolena i ponovio svoju molbu kao da ništa drugo ni ne zna reći, „pomozite nam, molim vas, tražimo azil.“

„Nije na meni da vam odobrim azil,“ odgovorio je nakon kraće pauze u kojoj je sagledao celu situaciju. Pogledao je ka nemoćnoj straži s druge strane ograde, pogledao je mene i video da sam se samo uplašila, a zatim pogledao dete u njegovom naručju i mislim, zapravo, sigurna sam, da je ono presudilo da se smiluje nad njima.

„Jedino Veće starih vam može odobriti azil. Ja vam mogu, za sada, ponuditi samo utočište.“ Pokazao je rukom na našu kuću i vrata kroz koja su virili njegovi trogodišnji blizanci a zatim uputio pogled u jedan od dronova i naredio „sazovite zbor“.

Autor Dana Hill

Fotografija preuzeta sa imgsuccess.com

Put

Priča je objavljena u mojoj prvoj zbirci priča "Carstvo reči" koju možete nabaviti na: link

Crni asfalt se proteže u nedogled. 

Ne znam gde sam, niti kako sam se našla ovde, niti kuda sam pošla. 

„Izdrži, dušo moja. Izdrži,“ reče glas. Poznajem taj glas. To je glas moje majke. „Borac si ti. Uvek si bila.“ Po glasu znam da plače, ali pokušava biti jaka. Ne vidim je, ali je osećam pored mene. Osećam toplinu kojom uvek zrači. Osećam njenu ruku u mojoj.

Posmatram put i pitam se na koju stranu poći.

Osećam se izgubljeno, kao kad sam imala šest godina a izgubila sam se na pijaci. Zagledala sam se u šarene jaglace na jednoj tezgi, mama ih je svakog proleća sadila u našoj baštici. 

„Mama, kupi ove crvene,“ rekla sam, ali mame više nije bilo. 

Uplašila sam se i htela zaplakati a onda se setila tatinih reči, „ako se izgubiš, stoji na mestu i mi ćemo te naći. Uvek ćemo te naći.“ Tako sam i učinila. Stajala sam u mestu i posmatrala ljude kako oko mene žure i moja mama me je našla. 

Znači i sada, bih trebala stajati u mestu, ali ona me je već našla. Tu je. Pored mene je, a i puta više nema, zamenila ga je livada prepuna crvenih jaglaca a usred nje utabana stazica i svetlo na kraju horizonta.

Više se ne plašim. Vidim put kojim treba da krenem. Put koji me vodi k njima.

Ponekad, kad ne znamo na koju stranu poći, treba samo sačekati, put će se sam pokazati.

Autor: Dana Hill

Fotografija: lubera.co.uk

Spasitelj

Priča je ušla u širi izbor međunarodnog književnog konkursa "Hourglass magazine" a objavljena je i u mojoj prvoj zbirci priča "Carstvo reči" koja je dostupna na: link

Svake večeri šetam mostom. Stara navika. Nogu pred nogu prolazim pločnikom što me drži iznad reke – mog mučitelja i moje utopije. Jednom ćemo biti jedno, ja i ona. Jednom će njena voda ispuniti svu moju prazninu. Jednom, ali ne večeras.

Hladna kiša šiba mi lice, ali prkosim vetru. Podigao sam glavu i dozvolio mu da mi napuni pluća ledom. Zazirem od topline, od zagrljaja, a od osmeha najviše. Bili oni prijateljski ili nevini, ne volim ih jer im ne verujem. Već neko vreme mrzim srećne ljude i njihove male radosti kojima se zadovolje. Zašto bi i težili beskraju, kad je sreća samo fatamorgana koja zavisi od trenutnog raspoloženja? Moje je odavno tmurno. Dušu mi zaliva beskrajna kiša koja je ugasila i zadnju iskru, ali koračam dalje. Borim se da ne posustanem. Želim to jer bi to one želele, a ja želim samo njih. Vozim se u tom krugu, u želji da ih još samo jednom vidim, da ih zagrlim.

Iz mračnog ringišpila misli izvlači me jauk vode; neko je razbio njenu mirnu površinu. Neko ko joj se usudio potrčati u zagrljaj, neko ko nisam ja, ali jeste neko kao ja. Da li je razmišljao duže od mene o miru koji ona donosi ili je to bio hirovit pokušaj okončanja patnje? Možda samo krik upomoć duše koja se izgubila u potrazi i digla ruke od sadašnjosti.

Zaboravljeni tračak svetla budi se u meni i ja uskačem. Šta je najgore što može da se desi? Da u ništavilo ne odem sam.

Borim se protiv struje dok mi hladnoća grči mišiće. Čujem povike u daljini, panično dozivanje. Vidim svetla, plivam ka njima, ronim i zadnjim silama se borim da ne pustim vodu u pluća. Iako to želim, zlatni odsjaj preda mnom mi ne dozvoljava.

Zašto pokušavam da spasim nekog ko to ne želi? Zar ne znam bolje? Jedno pitanje me muči dok vučem mršavo telo ka površini: koga ja ovde spasavam – ovo nesrećno ljudsko biće ili sebe? Možda sam samo škrt i ne dam reku nikome. Ona pripada meni, a ja ću jednom pripasti njoj i ponovo biti sa njima – ženom i ćerkom koje mi je ukrala.

Plivam jednom rukom, dok drugom stežem devojku zlatne kose. Sada je već lakše; telo se ugrejalo ritmičnim radom. Polako klizim ka glasovima, ka svetlu, napolje iz hladnoće.

 ~*~

 Sedim u tišini bolničke sobe. Posmatram kako se sunce poigrava plavim pramenovima rasutim po belom jastuku. Proučavam upale obraze. Nije starija od moje kćeri. Tačnije, biće starija. I pitam se ko se drznuo iščupati volju za životom tako mladom stvorenju?

Hteo ne hteo, umešao sam se i zaigrao sa sudbinom još jednu partiju. Nesrećna tinejdžerska zanesenost, kažu. Ali, mogu li detinje emocije toliko isprazniti dušu? Mislim da mogu. Ne moraš sakupiti godine da bi nekoga beskrajno voleo. Ljubav je teška kad nemate kome da je date, a život bezvredan kad nemate od koga da je uzmete. Ona je kao droga, a ja sam u teškoj apstinentskoj krizi. Sve one male naklonosti su ništa – samo podsećanje na ono što sam imao.

„Trebali ste me ostaviti”, progovorila je tihim glasom. „Ne želim da živim bez njega.”

„Ni jedan gubitak nije lak, ali čovek uvek nađe razlog da nastavi.”

„Zato šetate noću po mostu? Zato što želite da živite?”

Čudno je kako se ljušture prepoznaju.

„Ne šetam mostom zato što želim da umrem, već zato što tražim razlog da izguram još jedan dan.”

„Našli ste ga?”

„Da. Već tri godine ga nalazim.”

„Možete to nazvati životom?”

„Šta je život? Disanje? Otkucaji srca? Život je radoznalost da saznamo šta nas čeka sutra. Ponekad nam se ne svidi ono što nađemo, pa tražimo dalje. A kad nam život oduzme sve, šta nam drugo preostaje nego da izmislimo novi razlog?”

„Ne mogu živeti sa ovom prazninom.”

„Na bol se navikneš, a praznina te na kraju ispuni”, odgovorio sam i zapitao se koga ubeđujem. Znam samo da sam spasivši nju, spasio sebe.

Sunce mi pomiluje ruku i prvi put, posle previše vremena, osetim njegovu toplinu.

~*~

Još uvek šetam pored reke, držeći na oku mog spasitelja. Ali više nisam sam. Društvo mi pravi prijatelj – još jedna izgubljena duša koju sam izvukao iz hladnog zatočeništva. Stari žuti pas. Umotan u granje, cvileo je i molio za pomoć – i pomoć je stigla. Potrajalo je dok ga nisam oporavio, ali više nisam sam. Ljubav sam našao u zahvalnom četvoronošcu. Možda nije ona bezvremenska, ali pruža dovoljno topline da duša ne ozebe.

„Gde si, Spaso?”, pozdravila je devojka zlatne kose mog prijatelja. Pas je zavrteo repom i liznuo joj ruku. „Svaki dan u isto vreme”, primetila je.

„Mora neko paziti na reku”, odgovorio sam.

„Da, dragocena je. Ko u njoj spas nije tražio, ne zna kakvu moć poseduje.” Uzdahnula je i zagledala se u talase. „Jednom sam mislila da ću spas naći u dubinama. I znaš šta? Upravo sam ga tamo i našla.” Potapšala me je i potrčala preko mosta.

Nas dvoje smo nastavili polako, uživajući u smiraju dana. „Mi imamo svoj tempo, zar ne, Spaso?”

Autor Dana Hill

Fotografija: patshotyou.com

Zid

Priča Zid je objavljena u dvobroju Zvezdanog kolodvora na strani 87 a takođe je uvrštena i u moju prvu zbirku priča "Carstvo reči". Više o tome kako nabaviti zbirku piše na linku.

Bila jednom jedna šuma. Gusta šuma. Mračna šuma. Ograđena visokim zidom. Niko u šumu nije mogao da uđe i ništa iz šume nije moglo da izađe a niko nije znao zašto. Neko je taj zid, jednom davno sagradio i sigurno je znao razlog, samo što je on već odavno mrtav a svet je odgovor zaboravio. Vreme je možda pojelo ljudima sećanje, ali zid nije oštetilo. Dugo je stajao tamo visok i neprobojan i delio svet na dva dela.

Šetali su ljudi s jedne strane, šetale su i zveri s druge strane, i jedni, i drugi, se pitali šta se skriva iza. Da li je to neka strašna stvar ili možda divna? Da li je razlog zida da nas deli ili da nas čuva?

S razlogom je bio tamo, iako se razloga niko više nije sećao, zid niko nije dirao. 

Ali kao i sećanje, tako i zid, nagrizao je zub vremena. Grickao ga malo po malo, sve dok se sam nije srušio. Prvo na jednoj strani, onda na drugoj, zatim svugde okolo, sve dok nije sasvim nestao.

Prvo su zveri primetile da zida nema i pomislile, evo je sloboda. Virile su napolje, ali svoj dom nisu napustile. Zašto bi, kad su bez sveta ljudi do sada živele.

Onda su ljudi primetili da zida nema i ušli u šumu. Premda im nisu trebale stvari koje su tamo našli, suvenire su sa sobom poneli. Ne mnogo, samo krzno od zveri ili kosti, kao trofej, da imaju dokaz da su bili u mračnoj šumi.
Posle su počeli da uređuju šumu, malo s jedne strane, malo s druge strane. Posekli su drva i šiblja kako bi olakšali prolaz „avanturistima". Onda su napravili put oko a nešto kasnije i kroz šumu. Svi su sada hteli u mračnu šumu da kroče, da je vide, da se slikaju i sve ih je o njoj zanimalo. 

- Gde su zveri? - pitali su radoznali posetioci.

- Ono što je od njih ostalo, smestili smo u posebne rezervate i zoološke vrtove, ovde ih nema više. Smetamo im a ovako nikog neće napasti, – objašnjavali su vodiči.

I tako, mračna šuma više nije mračna, a nije više ni gusta, zapravo, nije ni šuma. Zida više nema a nema ni zveri da se pitaju šta je iza, sada su smeštene iza nekog drugog zida, preglednijeg, da se niko ne pita šta on skriva, ali opet zida koji deli svet na dva dela i samo je pitanje vremena kad će ga opet nagristi.
Možda će ovog puta zveri svet ljudi posetiti i izmeniti a možda će se istorija ponoviti.
Vreme će pokazati.

Autor: Dana Hill 

Fotografija: shutterstock.com