999 - nastavak

Nastavak priče 999


U starim udžbenicima se navodi da se godina deli na četiri godišnja doba. Proleće, leto, jesen i zima a svako od njih bi trebalo da traje tri meseca, ali već odavno na Zemlji postoje samo dva godišnja doba, kratka i oštra zima, i dugo i vruće leto. Proleće i jesen su nestali, skoro pa sasvim. Pojave se s vremena na vreme i traju dan dva, u najboljem slučaju nedelju dana, kao što je to slučaj ove godine sa jeseni. 
Jesen je odlučila na kratko da se pojavi i snizila uobičajenih 38 stepeni za oktobar na celih 15. Kiša neumorno pada već peti dan i napolje islazi samo onaj ko mora. Ipak, život ne može sasvim da stane. Neko mora da nahrani našu živinu, ali i Berta (naša stara koza) se već par puta javila i podsetila me da je došlo vreme hranjenja a ko će ako ne ja. Majka je vezana za krevet već skoro godinu dana a brat tek što je stigao iz fabrike. Deca su ga odmah zaskočila. Tako malo vremena provodi sa njima, pa neka barem po ovako ružnom vremenu deci ulepša dan i posveti se njima.
Učinilo mi se da je kiša malo popustila, ali to mi se samo učinilo. Navukla sam kabanicu i gumene čizme i pažljivo gazila kroz blatnjavo i klizavo dvorište, pazeći na svaki korak. Moja proteza po suvom vremenu ne pravi toliko problema kao što ih zna napraviti na klizavom terenu.
Kad sam se rodila sa deformisanim levim stopalom, mislili su da nikada neću prohodati, ali onda kad mi je bilo samo dve godine, a ja sam neumorno sa nogom izvrnutog stopala pokušavala da trčim za Irikom, doktor Gajer je sa ocem osmislio protezu za mene i zajedno sa ujakom je napravili. Godinama su je usavršavali i menjali i omogućili mi koliko toliko normalan život. 
Nahranila sam živinu i kozu a zatim se zaputila u baštu da proverim paradajz i paprike. Nisam ih brala nekoliko dana, zapravo nisam ni ulazila u baštu od kako nas je kiša zatočila u kućama. Pošto mi je žao da propadne što i jedan plod, uzela sam košaru i polako po drvenim stazicama koje je Irik napravio, zaputila se ka samom kraju bašte.
Naša bašta je sama granica regiona 999 i jedan pilon od pulsne ograde se nalazi u samom ćošku naše bašte tačno između naše i Antuvijevih bašte. Visoki čelični stub su sasvim obrasle moje maline. Naravno da su najviše rodile upravo sa one strane nevidljive ograde gde ih nisam mogla ubrati, ali ionako su ove godine imale dobar rod. Polovinu zimnice sam stavila zahvaljujući njima i razmeni koju sam pravila na pijaci.
Zanimljivo je kako biljkama ne šteti ograda, upravo su te iste maline prerasle iz obližnje šume koja okružuje naš rezervat. Biljkama ograda ne šteti, za razliku od nas ljudi. Svako ko pređe između dva stuba na mestu padne mrtav, bio on čovek ili klon. Zato me je i iznenadilo što je upravo jedan čovek kao ništa pretrčao pored mojih malina noseći nešto u rukama.
„Pomozite, tražim azil... pomozite, tražim azil“ ponavljao je dok je sirena s pilona neumorno treštala. Uskoro su se vojnici pojavili s druge strane ograde i počeli galamiti, ali čovek se nemoćno spustio na kolena preda mnom i tada primetih bebu u njegovom naručju. Maleno stvorenje rumenih obraščića i metalno sivih očiju. Nije imalo više od pola godine.
„Pomozite nam,“ zavapio je, klon, bez svake sumnje, sudeći po njegovoj visini zaključila sam da je jedan od vojnika, oni su posebno pravljeni za te namene... možda je zato samo pretrčao kroz ogradu... možda su napravili novu vrstu kloniranih za koju još nismo čuli.
Dronovi su prekrili nebo iznad našeg poseda i veštačkim glasom upozoravali da je sigurnosna ograda probijena, kao da sirena sa pilona nije bila dovoljna.
Za to vreme je sa druge strane ograde onaj koji je ličio na vođu uporno pretio i vikao, ali to je sve što je mogao, nije se usudio zakoračiti kroz ogradu. 
Meni je ostalo samo da pozovem brata. 
„Irik,“ proderala sam se i gazeći papriku najkraćim putem pošla ka kući. Brat je istrčao napolje i njegovu prvobitnu zbunjenost zamenila je ljutnja pri pogledu na otrcanog i prljavog bradatog čoveka koji je zaštitnički stezao zamotuljak u rukama.
„Ko ste?“ pitao je. Čovek se nemoćno spustio na kolena i ponovio svoju molbu kao da ništa drugo ni ne zna reći, „pomozite nam, molim vas, tražimo azil.“
„Nije na meni da vam odobrim azil,“ odgovorio je nakon kraće pauze u kojoj je sagledao celu situaciju. Pogledao je ka nemoćnoj straži s druge strane ograde, pogledao je mene i video da sam se samo uplašila, a zatim pogledao dete u njegovom naručju i mislim, zapravo, sigurna sam, da je ono presudilo da se smiluje nad njima.
„Jedino Veće starih vam može odobriti azil. Ja vam mogu, za sada, ponuditi samo utočište.“ Pokazao je rukom na našu kuću i vrata kroz koja su virili njegovi trogodišnji blizanci a zatim uputio pogled u jedan od dronova i naredio „sazovite zbor“.

Autor Dana Hill
Fotografija preuzeta sa imgsuccess.com

Нема коментара:

Постави коментар

Zemlja nade 11