Praznična

Kad nam se Frodo u pohod do Mordora sprema, 

da nam još jednom nad planinom Usuda živce namešta.

Kad nam Kevina, kod kuće, na tavanu zaborave 

ili pak na aerodromu izgube.

Kad nam se koka-kolin Deda Mraz sa reklame smeška 

a Milena sa Draganom mu (njima) kafu kuva, 

tad znaš da je vreme praznika pred nama

i nadaš se, evo, biće snega, 

kakvi su to praznici bez njega, 

(u svakom božićnom filmu ga bar malo ima).

I onda okitimo jelku previše rano,

pa nam se do Božića sva oklembesi, i dosadi, pomalo, 

al’ šta ćemo kad to radi svako.

I čekamo ono vreme mira i porodične idile 

kao što je to u božićnom specijalu omiljene serije.

Puno poklona ispod jelke a na stolu blagostanje, 

i trčimo i zapinjemo 

da i mi savršene praznike imamo,

da nam kuća blista,

da nam deca budu zdrava i čista,

da na stolu ima svega i svačega,

i onog što mora, i onog što ne mora.

I sve bi to super bilo, 

kad bi život kao na reklami bio.

Al' onda praznici prođu i stvarnost nam na vrata kucne, 

i podseti nas na račune nesrećne,

koji su ovog puta malo veći, jer bože moj, 

cela kuća od lampica mesec dana svetli.

Al' bitno je da je Golum na svakom tv-kanalu 

(spoiler alert!) 

u planinu Usuda sa prstenom pao 

(još jedan spoilert alert!)

I da se Kevin sa porodicom sreo. 

Da su nam deca poklone (a i mi stariji) dobili,

da smo se svi par kila ugojili,

taman da ih sa okasnelim snegom istopimo dok okolo lopatamo,

a para ionako nikad nema dovoljno 

Srećni vam bili praznici

i ne zaboravite da život nije niti film niti reklama.

Autor: Dana Hill

Fotografija: bonderco.com

Srećna budućnost

Priča Srećna budućnost je uvrštena u najlepša ostvarenja sa XIV konkursa za najkraću kratku priču i objavljena u zborniku Fosilni zapis IK "Alma". Takođe je uvrštena i u moju prvu zbirku priča "Carstvo reči" a kako nabaviti knjigu naći ćete na sledećem linku.

Usporeno, kao ponovljeni snimak, Budućnost je prošetala pored mene ni ne primećujući me. Kao da nisam vredan njenog pogleda, kao da nikad nisam postojao u njenoj tužnoj prošlosti, kao da to nisam mogao biti ja koji je sada za ruku vodi. Ne i nisam je vredan. Kukavice koje beže od sreće ne zaslužuju Budućnost, ne onu srećnu. Ono što zaslužuju je da iz prvog reda gledaju kako je njihova Budućnost razdragana i zadovoljna i da znaju da je mogla biti njihova da su imali dovoljno hrabrosti priznati svoja osećanja, ne samo njoj već i sebi. Lekcija je naučena a nova prilika umalo izgubljena u čežnji za onim što je moglo biti.

Pogledao sam moju Sadašnjost i napokon shvatio, ona je moja srećna Budućnost a ne ona tužna Prošlost. Hvatam je za ruku i ne puštam, jer druga šansa se iz ruku ne ispušta, ne ako imaš dovoljno sreće da je dobiješ a dovoljno pameti da je zadržiš. 

Autor Dana Hill

Fotografija: sarova-bullhotel.com

Čekanje

Priča je uvrštena u moju prvu zbirku priča "Carstvo reči" a kako nabaviti knjigu naći ćete na sledećem linku.

Svi u selu znaju baku Maru, zamišljenu staricu, koja po cele dane sedi pored prozora i posmatra ulicu. Ili se, barem, prolaznicima tako čini. Svi redom joj se javljaju, od onih najmlađih, do onih najstarijih. Starica ih sve isprati pogledom, mahne im i razmeni s njima par reči, obično o vremenu i zdravlju. Šta će drugo da je pitaju ako ne, „Kako zdravlje, baka Maro?“

„Sluša za sad“, obično odgovara, pa se vraća svojim mislima, bolje reći sećanjima, jer joj je još samo to ostalo. 

Deca su odavno otišla a pre tri godine je i njen Toma umro i od tada joj se život sveo na sedenje pored prozora. Nema više volje da kuva samo za sebe a ne trebaju joj ni kokoške a krave još manje. Komšinica dođe svakog dana oko pola dva da je obiđe i donese joj nešto kuvano. Milan, njen sin, ju je zadužio da se brine o njoj a Smiljka, dobra duša kakva je uvek bila, nikad mu ništa nije odbila, tako ni ovo. 

„Brinula bih se ja o vama i bez nadnice, ali znate, baka Maro, svaki dinar dobro dođe.” Nekako je uvek mislila da će joj ona biti snajka. Kao deca su bili nerazdvojni, ali Milan se zaljubio u umetnicu i ostao u gradu. Dođe sin, nije da je neobiđe. Svakih par meseci dođe sa porodicom, ali samo preko vikenda. Unucima je dosadno na selu. Ovde nema interneta a i televizija ima samo dva kanala a snajki je sve prljavo i smrdi. Trudi se da to sakrije, ali oči govore ono što usta ne žele. 

Svoju mezimicu, Milicu, nije videla celih petnaest godina. Pošalje joj po razglednicu sa svojih putovanja. Ima ih baka punu vitrinu, jedna šarenija od druge. Ali i razglednice su se zadnjih godina proredile, kao i telefonski pozivi. Sada zove samo jednom mesečno i uvek je u nekoj žurbi i priča o stvarima koje majka ne razume, ali je dovoljno da joj čuje glas i da zna da joj je dete dobro u onom velikom svetu. Zadnji poziv je zabrinuo baku Maru, Milica je pomenula neke kontrole. Kaže, „Majko, nije ništa ozbiljno, samo rutinska provera.“ I njena sestra je išla na rutinske provere kad je napipala kvržicu, tada je bila u istim godinama kao i njena Milica sada a njene sestre već odavno nema. Pokušala je da razgovara o tome i sa Milanom, i sa Smiljkom, ali svi joj govore istu stvar, „ne brini se majko.“ 

Kako majka da ne brine? To joj je posao od trena kad se dete rodi, da brine o njemu i umesto njega.

Otresla je starica teške misli i staračkom rukom obrisala suze, te se zavalila na mekani jastuk, koji je još kao devojka za udaju izvezla, i pokušala utehu naći u prošlosti, u onom srećnom i ispunjenom životu koji je nekada davno vodila, ostavljajući tužnu i praznu sadašnjost, ona, na žalost, nigde neće pobeći. Jedino ako joj Bog, napokon, usliši molitve i odvede je Tomi. Tamo je njeno mesto, kraj njega, tamo se više neće brinuti, niti nikome brige zadavati. 

Doživeti duboku starost je blagoslov, ali posmatrati život kako se prazni, kako svi iz njega odlaze je prokletstvo koje se svodi na životarenje i čekanje smrti.

Autor Dana Hill

Fotografija yourshot.nationalgeographic.com/photos/1975027/

Vreme je...

Slušaj! 

Slušaj, gluvi čoveče što Ti voda šapuće. 

osluhni što Ti talasi govore 

Ne kotrlja se kamenje samo zato što ih struja nosi.

Gledaj!

Gledaj, slepi čoveče što Ti lišće pokazuje,

dok po mrtvim krošnjama pleše.

Ne njišu se grane samo zato što ih vetar pokreće.

Oseti!

Oseti čoveče, došlo je vreme promene.

Ili ćeš se Ti promeniti ili će se sve oko tebe promeniti

a Ti ćeš u ništavilo nestati. 

Autor Dana Hill

Fotografija nocamels.com

Sunce

Dešava se, eto tako,

da nam i ružne dane

ulepša neko.

Osmeh i lepa reč,

i nije tako teško.

Kad se takvo čudo desi

trebali bi i mi

nekom se osmehnuti,

lepu reč uputiti

i kad bi svako

taj niz nastavio

svet bi nam svima lepši bio.

Ne bi bilo važno 

da li napolju sunce greje

ili sneg veje

lepotu sveta bi stvarali sami,

suncem našim unutrašnjim.

Svako od nas ga u sebi nosi

i nek' ne glumi oblak crni

što ga od ljudi skriva

već pokaže vedrinu duha svoga.

Zasijajmo jedni na druge

u ove dane crne

i dajmo sunce jedan drugom.

Nije teško

nekom se osmehnuti

i lepu reč uputiti,

pokušajmo,

neće nas mnogo koštati.

Autor Dana Hill
Fotografija smoggy-starlight.tumblr.com

Valcer života

Pesma posvećena mojim roditeljima, objavljena u Zborniku poezije i proze

Jedan korak nazad, dva mala u mestu,

naslanjam se leđima na sigurnu ruku Tvoju.

Jedan korak napred i dva sitna za njim,

zaplesali smo valcer života

usidreni u našu mirnu luku.

Guraš me napred i povlačiš nazad,

ne gledam kud idem, zato što verujem Ti.

Vodi nas ritam srca pod zvezdom ljubavi

napred ili nazad, bitno nije,

jer plešemo valcer života zajedno mi.

Jedan korak nazad, dva sitna u mestu

skoro sam pala kad Tvoja ruka iznenada nesta'.

Izgubljenog ritma bauljam okolo tražeći Te.

Hoću da stanem i nestanem,

ali ritam života ne pušta me.

Korake valcera znam, naučila sam,

a svetlo pozornice mi više ne treba,

šta će mi sad kad Tebe nema.

Jedan korak napred, dva mala za njim,

sve dok srce ritam udara

valcer sa životom moram plesati Sama.

Autor Daniela Vrškova a.k.a Dana Hill

Fotografija pirouettedanceacademy.com

Brazilska gibanica

Nedavno sam za ručak pravila gibanicu.
Proveren recept koji sam dobila od moje drugarice Danice. Pravila sam je do sada sto puta i svaki put je ispala odlična.
Kako to obično bude sa nama ženama, nikad se ne radi samo jedan posao, već „multitasking to the max“ - što bi rekao Džejmi Oliver. A kod mene je uvek tako. Uz kuvanje se kontrolišu i domaći zadaci, i uče pesmice, širi veš, sprema po kući, itd... Kad se vratim kući s posla ne znam šta pre a svako od ukućana traži svoj delić pažnje.
Tako je bilo i ovog puta, usput, dok se gibanica pekla, pomagala sam ćerki oko domaćeg zadatka iz geografije. Trebala je napraviti prezentaciju o jednoj državi a tema je bio Brazil. U totalnom zanosu šta napisati o ovoj divnoj zemlji fudbala a da ne bude samo o fudbalu, zaboravila sam na gibanicu.
Dok sam ja pregledala fotografije bogate flore i faune Brazila i birala sa njom one najbolje za prezentaciju, tražile tačnu površinu Amazonije i koje su to najvažnije industrijske grane Brazila i sve to prevodile na slovački, moja gibanica se pekla i pekla. Sve dok se miris reš pečene gibanice nije proširio kućom i podsetio me na nju.

Gibanica kao gibanica, nije imala razumevanja i nije sama rekla rerni, „isključi se, gotova sam“. Pocrnela je kao da se ceo dan sunčala na Kopakabani i prezentovana kao takva, odmah dobila ime "Brazilska gibanica".
Pojeli smo samo onaj najsvetliji deo a sa ostatkom se sutradan gostio čopor u dvorištu.
Sad, svaki put kad pravim gibanicu moji kažu, „ali mama samo neka ne bude opet ona brazilska“.
I to vam je, nažalost, istinita priča o "Brazilskoj gibanici".

Autor Dana Hill
Fotografije cucumis.org i skyscrapercity.com

P.S. Zaboravih napomenuti, za razliku od gibanice, prezentacija je dobila odličnu ocenu.