Zemlja nade 6

Prvi deo: link

Drugi deo: link

Treći deo: link

Četvrti deo: link

Peti deo: link

6

Ksander

Sa stare izbledele fotografije na zidu zurio je u mene mršavi muškarac izduženog umornog lica, upalih obraza i visokog čela. Pratio je svaki moj pokret prodornim plavim očima. Bilo je nečeg veoma poznatog u njemu ili na njemu. U tom trenu nisam mogao odgonetnuti šta je podstaklo to prepoznavanje. Možda je to bila njegova sličnost sa decom, a možda je razlog bio pogled u kom se mešao ponos sa odlučnošću i tugom.

Pored njega je na fotografiji stajala visoka mršavica. Za razliku od svog muškarca, imala je neprirodan i izveštačen osmeh na licu. Njene tanke ruke počivale su na ramenima mršavog devojčurka obučenog u svetloplavu haljinicu. Plava, skoro bela, kosa devojčice bila je upletena u dve tanke pletenice. Radoznalog pogleda je gledala u kameru očevim očima. Pored oca je sa druge strane stajao ozbiljan momak. Stav i čelo su bili očevi, ali oči i lice majčino.

Pratili su me pogledima tokom operacije dok sam se svim silama trudio sakriti svoj radoznali pogled koji je često leteo njima u susret.

„Bili su lepa i srećna... složna porodica“, rekao je lekar pošto je primetio da ponovo gledam u uramljenu porodičnu fotografiju umesto u monitore, što je bio zadatak dodeljen na početku operacije. Pratiti monitore i na vreme javiti neke bitnije promene u otkucajima srca ili pritisku. „Veoma su bili ponosni pošto se Tibor vratio iz lova.“ Znao je da ga slušam, te je nastavio sa pripovedanjem dok je ušivao Timov patrljak navlačeći kožu. „Naravno, odbio je nagradu. On nikad ne bi ostavio porodicu, a niko od nas tada nije ni znao šta čeka onog ko se vrati iz lova pa odbije nagradu. On je bio prvi iz našeg sela koji je uopšte preživeo lov.“

Klimnuo sam, takvi kao Timov otac bili su retkost, a još su bili ređi oni koji bi odbili nagradu. Bio je to pametan izbor s njegove strane, čak i po cenu ponovnog izbora. Barem je zadržao dostojanstvo i kupio sebi još malo vremena. Da li je znao, ili je možda predosećao na kakav život bi osudio sebe ili je ljubav prema porodici i lojalnost ovoj zajednici odlučila umesto njega.

„Znači, sledeći put su ga uhvatili“, progovorio sam kako bih saznao više i razrešio zagonetku koja me je mučila. Možda mi je zato delovao poznato. Znam da se jednom neko hvalio da je učestvovao u lovu na kapitalca. Možda sam video njegov profil ili sliku.

„Oh ne. Nisu ga uhvatili ni drugi put“, odgovorila je lekareva kći, pokazujući glavom na fotografiju. Zvučala je ponosno. „Ova fotografija je nastala nakon tog lova.“

Da li je moguće da je to on? Pogled mi je ponovo poleteo ka fotografiji na zidu. Znao sam samo za jednog koji je preživeo dva lova... i pobegao iz trećeg.

„Ni treći put ga nisu uhvatili, ako je do računanja“, potvrdila je moje sumnje babica skupljajući krvavu gazu.

„To ne znamo, Ina. Niko to ne zna. Iz trećeg lova se nije vratio u plahti. Niko od izabranih se nije vratio“, rekla je lekareva kći.

Susreo sam lekarev radoznali pogled pa pogledao u upalo lice muškarca, a zatim i u momka koji je ležao na stolu između nas, pitajući se, kako to da ga IHCI još uvek nije izabrao za lov. Vole dobru genetiku. Možda čekaju da dođe do pravih godina... možda ga je ova nesreća upravo spasla sigurne smrti. Ne, ne možda... sigurno ga je spasla. Bogalji se ne love, nema časti u tome.

„Kad je to bilo?“, pitao sam najzad.

„Pre devet godina... jesi li dobro, lovče?“ Lekar me je proučavao sitnim očima.

„I kako ste rekli da se zvao?“

„Tibor Slasnik... čuo si za njega.“ Zaključio je bez toga da mu to potvrdim.

Ne, nisam samo čuo za njega.

Susreo sam poznati pogled koji je zurio u mene sa fotografije, istim tim pogledom je gledao u mene preko cevi pištolja.

***

„Vodi nas na sigurno“, rekao je tada.

Pištolj u njegovoj ruci je bio otkočen i miran. Uperen u moje čelo. Njegov stav preteći, a glas odlučan. Zurili smo jedan u drugog. Odmeravali se. Njih je bilo sedam, a ja sam bio sam, ali prednost je još uvek bila na mojoj strani. Lako bih ga razoružao, a ostale pobio u nekoliko sekundi, ali moj plan za beg je uključivao i njih. Zato sam ih oslobodio. Bili su mi potrebni kako bi odvukli deo potere za sobom.

„Izvešću vas iz stanice, potom se rastajemo.“

„Ne možemo mu verovati. Ovo je još jedna njihova igra. Odvešće nas u zamku“, histerisala je starija punačka žena. Poznavao sam takve kao što je bila ona. Psihički su se raspadali na samom izboru, a sam lov na njih je trajao svega nekoliko sati.

„Već smo u zamci“, odgovorio je mirno i obratio se ostalima. „Neki od vas me ne poznaju i nemate razlog da mi verujete ništa više nego što ja verujem njemu.“ Pokazao je pištoljem na mene. „Nikoga od vas neću terati na beg. Ko želi ostati ovde i vratiti se u plahti onda neka ostane, ali ja se na njihov sto više ne vraćam.“

Skinuo je jaknu sa mrtvog stražara i pretresao mu džepove vadeći iz njih sve što je našao, a zatim ga odvukao u jednu od ćelija i uskoro izašao prerušen u čuvara. Ostali su sledili njegov primer, sem one koja je bila moj plen. Sve vreme me je ćutke posmatrala ukošenim očima, a prezir i strah smenjivali su se u njenom pogledu.

Lako sam ih izveo iz sakupne stanice u oblačnu noć. Stražari, lovci, lekari, suservis, svi su bili zaokupljeni saniranjem požara koje sam podmetnuo svugde okolo.

Diverzija... haos... beg, bio je to proveren recept.

Vodio sam ih šumom prema istoku. Posrtali su i padali, ali su bežali gonjeni strahom. Sam bih bio brži, ali pomagao sam im i terao ih na beg. Čovek koji se nametnuo kao njihov predvodnik je sve vreme zaostajao, ali ne zato što je bio spor već je pokušavao zametnuti naše tragove ostavljajući lažne koji su vodili u krug. Znao sam da se neki od njih služe tim trikovima u lovu, ali umeo sam i ja da čitam takve tragove.

„Ne gubi vreme na te gluposti“, upozorio sam ga.

„Nisu to gluposti, Tibor je preživeo već dva lova“, rekao je ponosno najmlađi u grupi. Visok i jak momak, ali mlitav. Nije imao više od šesnaest godina. Pogledao sam u predvodnika. Znao sam da je dvostruki kapitalac. Bilo je teško da poverujem u to, ali video sam njegov profil. Onaj matori iz Vučje brigade kočoperio se u kantini. Nije imao previše razloga za to, uhvatio ga je uz pomoć tragačica, ali IHCI mu je to dozvolio, nisu želeli rizikovati s njim i ovog puta.

„Ovuda... prema reci.“ Pokazao je predvodnik i potrčao ka severoistoku. Bio je brz, neki nisu bili u stanju da drže korak s njim. Posebno ona starija punačka žena, a ona koja je bila moj plen zaostajala je zato što joj je sve vreme pomagala.

Zbog nje sam se našao u celom ovom sosu. Trebao sam ostaviti Klopa da se iživljava na njenom telu, ali skrnavio je moj plen. Moj plen! Bilo je to protiv svih pravila, bilo je to nečovečno i perverzno. Znao sam da postoje takvi kao što je on, oni koji vole da napastvuju nečiste. Postojali su rezervati gde su prefekti podvodili nečiste perverznjacima nalik Klopu. Sve kuće zadovoljstva su u ponudi imale nečiste, i većinom su to bili lažnjaci. Govorilo se da ih i neki pripadnici elite poseduju zarad lične zabave i potreba. Bilo je to zabranjeno i nadasve nemoralno.

Lov je imao svoja pravila i striktno je zabranjen bilo kakav oblik zlostavljanja ili mučenja plena, upravo zbog procedure koja je nakon lova trebala uslediti. Bez obzira na sve dokaze i snimak iz drona, ja bih na kraju ionako ispaštao zbog Klopovog postupka, ali nije me to nateralo da skočim na njega, već strah i molba za pomoć u očima žene koji su probudili sećanje na čistku u regionu 83. Sećanje na molbu u očima majke koja je privijala mrtvo novorođenče na grudi. Sećanje na mržnju u očima momčića koji ih je štitio puškom većom od njega. Proganjali su me u snovima i proganjaće me dokle god sam živ. Nakon akcije u tom rezervatu, više ništa nije bilo isto. Trebao sam poslušati Kseroksa i podvrgnuti se lobogramu, ali video sam kakve posledice mogu biti. Neke od mojih kolega su bile sasvim resetovane. Nisam želeo izgubiti samog sebe, a možda sam trebao. Bio bi to lakši put.

Tek kad su me sklonili sa Klopovog beživotnog tela, shvatio sam šta sam učinio, ali kaznu koju su mi odredili, nisam prihvatio. Život za život, zahtevali su vukovi. Međutim, ja svoj život nisam želeo da im dam i zato sam pobegao.

„Zašto ja?“, pitala je pošto me je sustigla.

„A zašto ne?“, odgovorio sam pitanjem i pogledao ka nebu koje je gomilalo kišu u oblacima.

„Zašto tako velik i snažan lovac izabere da lovi ovako sitnu ženu. Zašto nisi odabrao nekog svoje veličine.“ U njenim rečima je bilo mržnje i prekora, i bila je u pravu. Radije bih lovio nekog kao što je predvodnik grupe, ali nisam ja birao koga ću loviti.

„Požurite... Do svitanja moramo preći na drugu stranu“, doviknuo je vođa, sada on pomažući najsporijoj koja je jedva hodala. „Na onoj strani su pećine. Tamo ćemo ih izgubiti.“

„Tamo si se krio prvi put“, rekao je oduševljeno onaj momčić, a vođa mu je to potvrdio kratkim mhm. Retki su bili oni koji bi preživeli lov i mogli preneti tajne koje krije okolina rezervata, a ovaj je krio mnoge tajne. Pećine na istoku, bunkere na severu i tunele na zapadu koji su spajali obe strane planine i vodile pravo do starih gradova. Zagledao sam se u planinu s druge strane brzog planinskog potoka i prišao vođi.

„Ne možete ostati u pećinama. Ako si se jednom krio u njima, onda mi znamo za njih. Morate nastaviti prema severoistoku.“

„Zašto? Šta je na severoistoku?2, pitao je neko. Napravili su kraću pauzu kako bi potegli iz čuturica.

„Tražite ratno područje, tamo ćete naći svoje.“

Slobodna republika, kako su sebe nazvali, bila je najveća i najbolje čuvana tajna koja je skrivana od nečistih. Čim bi saznali za nju pobune bi buknule poput šumskih požara, a Republička vojska bi im odmah pritekla u pomoć. Zato su se borbe držale što dalje od ovih zabačenih i pomalo zaboravljenih rezervata, kako bi elita sačuvala barem njih.

„Ponovo neke lažne kolonije?“, pitao je predvodnik.

„Kolonije nikad nisu bile lažne, ali mi smo stigli do njih pre vas. Republika je nešto drugo.“ Bila je bolje organizovana, bolje naoružana. Njihovi vojnici su nosili kibernetička odela kojima su nadoknađivali slabosti ljudskog tela i bili su nemilosrdni. Kod njih nisu postojali ratni zarobljenici, a kad sam prvi put čuo njihov poklič do poslednjeg klona, kao i svi ostali i ja sam osetio jezu. Tog dana smo odneli pobedu, jedva, ali već sledećeg smo se povukli prepuštajući im teritoriju i prebacujući preostale nečiste na neke nove lokacije.

„Ne možemo mu verovati. Nikome od njih“, histerisala je ponovo ona ista. Bila je spora, jedva hodala, teško dolazila do daha, ali nije odustajala od bega. Trebali bi je ostaviti, ali to nije bilo u ljudskoj prirodi i to je bila njihova najveća slabost.

„Nastavite ka severoistoku to vam je jedina šansa.“ Ponovio sam i izvukao mapu iz džepa jakne i rastvorio je. „Ovde smo mi.“ Pokazao sam prstom u kartu. „Ovo sve pripada Republici.“ Pokazao sam na središnji deo azijskog kontinenta. „Ovo je ratna zona. Razdvojte se. Bićete brži, teže je pratiti više tragova.“

„Zašto ovo radiš?“, pitao je najmlađi.

„Zbog nje.“ Pogledao sam u sitnu ženicu koja je trebala biti moj plen. „Da sam te uhvatio pre Klopa sada bih na miru večerao u kantini i čekao da genetičari završe s vama. Međutim, nisam te prvi uhvatio i sada sam za njih samo još jedan plen.“

Dao sam mapu predvodniku. Prihvatio ju je i kratko klimnuo. Nisam se pozdravio. Strčao sam dole prema reci i nastavio severozapadno ka tunelima i slobodi, ma koliko kratka bila.

***

Ulica je bila pusta. Sneg nošen hladnim vetrom mi je poput stotinu sitnih iglica šibao lice, ali meni nije bilo hladno. Sećanje na beg je podgrejalo stari bes i probudilo novu sumnju. Jedva sam dočekao trenutak kad je lekar rekao da smo završili kako bih izašao napolje. Nisam bio u stanju da sedim u kući, stoga sam otišao do reke, do mesta na kojem sam provodio većinu vremena. Bila je to mala uvala na reci koja je proticala graničnim delom šume. Iza južne granice reka se dalje širila u meandre. Bio je to početak slanih močvara. Baš zbog tog položaja, reka je bila prepuna ribe koju niko nije pecao. Postala je to moja preokupacija, a mala uvala moje mesto. Daleko od plaže na koju su mladi dolazili, a još dalje od stolareve radionice. Ovde nikome nisam smetao i niko meni nije smetao.

Primetio sam patrolu kako prolazi duž ograde, daleko na drugoj strani iza stubova. Prvo što sam učinio nakon dolaska bilo je da obiđem svaki granični stub. Naravno da su svi bili u funkciji i tiho zujali ispuštajući smrtonosni zrak koji bi te ubio ako bih napravio korak između njih. Elita je čuvala svoje preostalo blago. Pobrinuli su se da ovi nečisti žive mirno i da imaju svega dovoljno, ipak, ne previše. Prefekt je bio diplomata, a komandant pas čuvar koji laje, a ne ujeda. Bilo je ovo idilično mesto, slika i prilika onog kako su rezervati u početku zamišljeni. Zato mi nije bilo jasno, zašto su odlučili remetiti taj mir klonom. One koje sam oslobodio bili su iz ovog rezervata i onog u podnožju planine koja se videla u daljini. Poznavao sam ovaj krajolik, lovio sam u njemu, u njemu su lovili mene i pobegao sam im. Odgovore trenutno nisam znao, a sumnjao sam da ih i prefekt zna, bio je na samom dnu vladajuće piramide, ono što sam znao je da mi je hladno. Vratio sam se kući, ali prvo sam svratio kod babe da joj donesem još drva na verandu, sigurno je već sve potrošila, a znao sam i da iščekuje informaciju kako je Slasnik.

nastavak

Autor Dana Hill

Zemlja nade 5

Prvi deo: link

Drugi deo: link

Treći deo: link

Četvrti deo:  link

5

Ela

 

Noć sam provela sklupčana na stolicama pored brata, čekajući onaj kratak trenutak njegove svesti kako bih se uverila da je još uvek tu sa mnom.

„Bićeš dobro“, uveravala sam, i njega, i sebe. „Boli te?“ Nerazgovetno je odgovorio i na kratko otvorio oči. Nije me video, ali ja sam zato videla bol u njegovim očima. Suze su krenule. Brzo sam ih obrisala. Ina je ušla i ponovo ga uspavala injekcijom objašnjavajući da ne sme da trpi bolove. Naša sitna babica je bila sasvim iscrpljena. Svi su bili. Bila je ovo duga i teška noć.

„Dobro jutro“, pozdravio me je lekar pošto sam ušla u kuhinju. Sedeo je za stolom. Pokazao mi je da sednem prekoputa njega i vratio naočare na široki nos. „Čudim sa da si uspela da ustaneš sa tih stolica“, prokomentarisao moj pokušaj da masažom vratim osećaj u ukočeni vrat i ramena. U sred noći me je terao kući, ali nije uspeo u tome. Dohvatio je jednu čistu šolju sa tacne na stolu i nasuo mi vruć mirišljavi čaj. Bila je to neka mešavina sa nanom.

„Kad popiješ ovo, htela ne htela, moraćeš otići kući“, pre nego što sam stigla da se pobunim podigao je kažiprst. „Moraš da dezinfikuješ kuću. Timo mora kući. Naše sobe u ambulanti su...“ Umorno je odmahnuo glavom. Požar nije zahvatio zgradu sa njegovim stanom i ambulantom, ali sve je iseljeno na trg, prostorije su isprskane vodom, a u školu su unete samo najpotrebnije stvari iz ambulante. „Dolaziću svaki dan. Više puta, ali i sama znaš da ne može ostati ovde.“

„Izvući će se?“

„Naravno da hoće“, rekao je sigurno i nežno se osmehnuo, „ali sa kakvim posledicama, to će vreme da pokaže.“

„A opekotine?“ Izgledale su stravično. Cela desna strana mu je bila spaljena, od glave preko ramena, deo grudi i cela desna ruka, sve do dlana.

„One nisu opasne po život. Znam da deluju zastrašujuće, ali nisu. Noga, Ela... noga mene brine.“ Uzdahnuo je i protrljao je oči ispod naočara pa ih ponovo namestio i ohrabrujući se osmehnuo. „Mislićemo pozitivno.“

Doktor Rov je bio naš jedini lekar i apotekar. Sada je za taj poziv pripremao kći Agnet. Bila je nekoliko godina starija od mene i uvek je isto kao i doktor, stajala prva na crti. Bilo je to nepisano pravilo da su to ljudi koji se ne love.

Nakon što su pregledali Tima i uverili me da je dobro, našli su sredstvo za dezinfekciju na jednoj hrpi na trgu i poslali me kući. Tamo sam zatekla moju najbolju prijateljicu. Posve sam zaboravila na živinu, zečeve i kozu, ali moja Lati nije. Pobrinula se za sve i pomogla mi da pripremim kuću za Timov dolazak. Sve vreme pokušavala je da me uteši i ponavljala da je najbitnije da je živ.

Čim smo završili, otišla je kod lekara, a uskoro nakon toga, Bromas i Opan su preneli brata na nosilima do naše kuće. Doktor mu je dao još jednu injekciju i pre nego što je otišao dao mi je zadnje instrukcije: „Kad se probudi, daj mu nešto da pojede. Nešto kašasto i ne mnogo. Ujutro ću doći da mu promenim zavoje na opekotinama i proverim nogu.“

Zastala sam na vratima spavaće sobe i zagledala se u Timovo lice pokriveno gazom. Jecaj mi je pobegao iz grudi i tada su suze same krenule. Celi dan sam ih potiskivala, ali sada ih više nisam mogla zadržati.

„Ela, moraš biti jaka“, rekla je Lati i privukla me u zagrljaj. „Ne sme čuti kako plačeš... Ajmo napolje.“ Skuvala nam je čaj i pokušala da me ubedi da će biti dobro. Na tren sam joj poverovala, ali čim sam ostala sama, neželjene misli uvukle su mi se u glavu i izvukle nove potoke suza. Sedela sam sklupčana u omiljenoj stolici na verandi i tiho plakala.

„Kako je?“, prenuo me glas iz susednog dvorišta, i naterao me da se saberem i obrišem suze.

„Spava“, odgovorila sam i čula olabavljene daske na ogradi kako se pomeraju. Lovac je uskoro stajao na stepeništu. „Mislim da ste bili u pravu... bilo je to traćenje resursa.“

„Ja...“ Odmahnuo je glavom, te duboko uzdahnuo. „Žao mi je što ste me pogrešno shvatili. Doneo sam Vam nešto. Moglo bi mu pomoći.“ Pružio mi je pokrivenu drvenu posudu. „To je melem za opekotine. Umočite zavoje u njega i menjajte mu četiri puta na dan. Držite ga na hladnom i mračnom mestu.“

„Hvala“, odgovorila sam zbunjeno, a on je klimnuo glavom.

„Mislim da se probudio“, rekao je. Osvrnula sam se i pre nego što sam stigla išta reći ponovo sam čula one daske na tarabi zatim i Timov nejaki glas kako me doziva.

***

Spavaće sobe su u svim kućama male, u njima ima prostora za krevet, ormar i dve stolice. Kad se u takvu sobu uguraju četiri odrasle osobe onda imate osećaj da vas zidovi pokušavaju progutati. Na sve to još dodajte strepnju i loš predosećaj, i želja za begom postaje neizdrživa. Međutim, nisam pobegla, sedela sam na krevetu pored brata i držala ga za ruku.

Kao što je i obećao, doktor Rov je obilazio Tima svakih par sati. Svaki put su njegove bore na čelu bile dublje, a pogled na Timovu nogu zabrinutiji. Predveče je sa sobom poveo i Agnet. Bez reči su pregledali bratovu nogu, pa su na kratko izašli iz sobe i tiho razgovarali u hodniku.

„Šta se dešava? O čemu razgovaraju?“, šapnuo je Timo ne ispuštajući iz vida vrata nadajući se nekako da će mu ona objasniti zabrinutost na licima lekara.

„Ne znam“, slagala sam. Slutila sam, a ujedno i strahovala od same pomisli na to.

„Timo, moramo da porazgovaramo“, rekao je lekar ulazeći. Bio je ozbiljan i odlučan. Agnet se nije mnogo razlikovala od oca. Stala je kod prozora naslonivši se na prozorsku dasku, prekrstila mršave ruke, posmatrala i učila. Stavom i ponašanjem bila je isti otac, ali izgledom je povukla na majku. Imala je njene okrugle smeđe oči, taman maslinasti ten, a gustu crnu kosu je uvek nosila utegnutu u punđu na potiljku. Lepa, egzotična, i sušta suprotnost ocu koji je bio zdepast, kratkih nogu i kratkog vrata. Glava kao da mu je bila nasađena na široki torzo. Govorili su da čak ni kao mladić nije bio lep. Svi su se čudili što je takva lepotica videla u njemu, ali bio je vredan i pametan, a od svog svekra je naučio kako biti dobar lekar. Uvek je bio veoma posvećen pacijentima, a Agnet nije zaostajala za njim. Međutim, kći je posedovala nešto što njen otac nije imao, pored poverenja, pacijentima je umela da ulije nadu i kad je nije bilo. Nadala sam se da će tako biti i sa mojim bratom.

„Timo, oštećenja na tvojoj nozi su prevelika“, počeo je lekar sedajući na stolicu pored njega. „Plašim se da ako je ostavimo još koji dan, mogao bi izgubiti celu nogu. U najgorem slučaju, komplikacije bi mogle da ti ugroze život. Već sada ga ugrožavaju.“

„Ne postoji način da je spasete?“, pitala sam umesto njega.

„Nažalost, ne postoji drugi način. Nogu moramo da amputiramo. Naravno da ćemo sve raditi pod to...“

„Š... š... šta“, uskočio mu je u reč brat. Osetila sam paniku u njegovom glasu. „Šta želite da u... u... radite sa mojom nogom?“

„Timo, ne postoji drugi način.“

„S... sada... O... o... ovde?“ Zdravom rukom je gužvao pokrivač i pokušao da se podigne, da protestujem, da pobegne, ali bolovi su ga sprečavali u tome. Bio je u šoku. Uplašeno je gledao čas u mene, čas u Agnet, nadajući se da će se usprotiviti ocu.

„Sutra, odmah izjutra. Prvo moramo da te pripremimo za operaciju, ali da, radićemo to ovde kod vas“, potvrdio mu je mirnim glasom, zatim pogledao u mene. Znala sam šta taj pogled znači. „Moramo to učiniti, Timo“, nastavio je odlučnim glasom. „Samo ispod kolena. Žao mi je... zaista mi je žao.“

„Ne... ne... ne“, ponavljao je pa nemoćno viknuo, „neću vam to dozvoliti.“ Lekar je pogledao u mene, te sam pokušala biti glas razuma.

„Brate, poslušaj ih. Ne žele ti zlo.“

„Agnet, molim te“, zavapio je kad je shvatio da sam i ja na lekarevoj strani. Mršava crnka je razmenila pogled sa ocem, nakon kojeg je pošao napolje. Pozvao me je, a mlada lekarka je zatvorila vrata za nama. Načula sam da mu je počela govoriti o povredi, o krvarenju u nozi, o tetivama, mišićima, krvnim sudovima.

„Gde želite raditi doktore?“, pitala sam.

„Mislio sam u primaćoj sobi. Ovde ćemo imati najviše svetla. Ne moramo je isprazniti. Možda bi mogli pomeriti nameštaj i prekriti ga plahtama. Iz ambulante ćemo preneti ono ostalo što je potrebno.“

„Izneću sve nepotrebno kako bi imali više mesta“, odgovorila sam hladno ostavljajući senku brige da lebdi iza mene. Sinoć, kad sam legla na sofu u istoj toj sobi, zaspala sam u suzama. Jutros kao da je neko isključio prekidač u meni. Više ni jedna nije kanula. Sve sam radila bez mnogo razmišljanja, jer su misli bile luksuz. Budile su osećaj nemoći u meni i plašila sam se da ako bih na tren popustila, okupirale bi me i na kraju slomile. To sebi nisam mogla dozvoliti. Morala sam ostati prisebna i barem prividno jaka kako zbog Tima, tako i zbog sopstvenog duševnog zdravlja.

Utešno mi je stisnuo rame.

„Spasite mu život, doktore.“

„To i planiram. Najradije bih to uradio odmah, ali pada noć, a potrebno nam je dosta svetla... Nadao sam se, zaista sam se nadao da će krenuti na bolje.“ Kao da je pokušavao da se opravda.

„Ali nije krenulo na bolje.“ Nemo je odmahnuo i pogledao u vrata koja su se otvorila. Agnet nam se tiho pridružila.

„Koliko-toliko se smirio. Tražio je da mu objasnim ceo postupak. Biće dobro. Jak je on, ali ipak sam mu dala nešto za smirenje.“ I ona mi je utešno stisnula rame, isto kao i njen otac pre nekoliko trenutaka, zatim je pogledala na mali ručni sat. „Daj mu sada nešto da pojede, ali ništa više posle toga.“

„Biće nam potreban još neko da ga prenesemo na sto.“ Primetila sam oprez u lekarevim očima. „Zbog opekotina ne bih želeo da ga previše njih nosi. Da li je u redu ako bih pozvao lovca?“, pitao je. „Pokazao se kao prilično dobar asistent.“ Klimnula sam u znak prihvatanja.

„Niko ne mora znati da je bio ovde... ili bi možda mogli pozvati Bromasa“, predložila je Agnet i pogledala u oca.

„Zaista, u redu je“, potvrdila sam. „Pozovite ga. Nemam ništa protiv.“

Uopšte me nije bilo briga, niti šta on misli o nama, niti šta ja mislim o njemu, niti šta će iko u selu da pomisli. Moj brat će sutra ostati bez noge i to je bila moja jedina briga.

Ostali su kako bi mi pomogli da pripremimo sobu za sutrašnju operaciju, za to vreme Timo je ležao u sobi sam sa svojim mislima. Bio je preplašen kad sam mu donela večeru.

„Ne mogu ostati bez noge“, rekao je između zalogaja koje sam mu trpala u usta. „Kako ćemo da živimo. Šta ću da radim?“

„Ne razmišljaj sada o tome. Smislićemo nešto. Sada je najbitnije da preživiš“, odgovorila sam i turila mu još jednu kašiku čorbe u usta.

„Preživim“, nemoćno je rekao. „Kako ćemo posle da preživimo? Kakav ću život imati bez noge... ha... ka.. ka... kakav?“ Ljutnja se ponovo probudila u njemu, a oči se zasuzile.

„Nadajmo se da jako dug.“

„Znači trebam im dozvoliti da mi odseku nogu?“, pitao je ljutito i odbio sledeću kašiku čorbe. Ostavila sam tanjir sa strane, ustala i podigla čaršav. Svaki put kad bi ga lekar pregledao, zajedno sa njim bih posmatrala tu nogu.

„Da li si je video?“ Znala sam da nije. Zbog opekotina plašila sam se da ga posednem. Otišla sam po ogledalo u hodnik, donela ga do kreveta i namestila ga tako da može videti nogu. Bila je otečena, šavovi su bili urezani u kožu i delovali su kao da će svakog trena popucati. Crnilo se širilo od rane sve do vrha prstiju na jednoj strani, a na drugoj sve do kolena. Čak i najobičnijem laiku bi bilo jasno da nešto nije u redu sa nogom.

Zaplakao je i od besa nekoliko puta udario zdravom rukom po krevetu. Zgrabio je prekrivač i pokrio lice ne obazirući se na opekotine i zaridao, jako i glasno.

Htela sam ga zagrliti i utešiti, ali zbog rana nisam mogla. Umesto toga sam se sklupčala na krevetu pored njega i ostala tako sve dok njegov plač nije prešao u teške uzdahe.

„Timo, moraš da preživiš. Šta ću da radim ako ostanem bez tebe. Ne mogu biti sama. Ne želim biti sama. Bori se brate. Molim te, samo se bori.“ Nije odgovorio. „Ne razmišljaj sada šta će biti posle. Smislićemo nešto.“ Ćutali smo svako okupiran teškim mislima. Lekovi koje je dobio su počeli da deluju. Uspavali su ga, ali ja nisam ni oka sklopila. Kao utvara sam sačekala jutro i lekara, Agnet, Inu i lovca. Naša kuća je odjednom postala mala, a zatim je došla Lati. Kad sam joj rekla šta se dešava, privukla me je u zagrljaj i šapnula: „Sve će biti u redu”, zvučala je uverljivije od mene.

Ni ne pitajući da li sme otišla je do Tima, a kad su ušli po njega, moj brat se osmehivao. Razmenio je pogled sa njom koji su samo njih dvoje razumeli.

„Opet ti, lovče“, rekao mu je pošto ga je ovaj podigao na ruke kao da je malo dete, a ne odrastao muškarac.

„Opet ja“, odgovorio je i kao da se na tren izgubio u mislima posmatrajući našu porodičnu fotografiju. Jedini podsetnik na naše roditelje. Uslikana je na jednom žetvenom festivalu. Fotografisanje je te godine bio poklon od prefekta.

„Hvala ti što si me izvukao, možda nisi trebao da se mučiš“, rekao mu je i pogledao u Agnet.

„Ne budali, Timo“, upozorila ga je i dala mu injekciju. Tiho je razgovarala s njim sve dok nije zaspao.

Sedele smo sa Lati u kuhinji. Svako malo sam ustajala i virila u hodnik osluškujući tihe glasove u primaćoj sobi.

„Idemo napolje“, predložila je. Umotale smo se u kapute i sele na terasu svaka grejući ruke o vruću šolju čaja i samo smo ćutale. Reči su u ovom trenu bile suvišne.

Vetar se poigravao velikim paperjastim pahuljama i uskoro je belina prekrila svet. Dečji  glasovi su počeli da odjekuju ulicom. Radovali su se prvom snegu bez trunke brige u glavicama, a ja sam svoje zatrpala još dublje u sebe.

Autor Dana Hill

Nastavak: link