Skip to main content

999


Za sve je kriva Doli

Svet se promenio. 
Ljudska rasa je dovedena na samu granicu egzistencije a neplodnost se kao zarazna bolest proširila među ljudima. Sve je bilo manje žena koje su mogle začeti dete prirodnim putem, a još manje onih koje bi zdravo dete donele na svet. Veštačke oplodnje, surogat majke... lečenja... molitve... više ništa nije davalo rezultate.
Zemlja je postala planeta starih. 
Da li je to bila božja kazna ili su ljudi kaznili sami sebe, pitanje je kojim će se baviti malobrojni vernici, zato što su ljudi sebi našli novog Boga, zove se Međunarodna institucija za ljudsko kloniranje osnovana od strane Ujedinjenih nacija. Institucije koja je jednom u istoriji čovečanstva donela rezoluciju protiv kloniranja ljudi kao nemoralnog čina a sto, i kusur, godina kasnije je bila prinuđena poništiti ovu odluku zarad očuvanja ljudske rase. 
IHCI (International Human Cloning Institution) je većini dao ono što im je Bog uskratio – decu, ako se, uopšte, ta stvorenja mogu nazvati ljudima. Ličili su na ljude, ponašali su se kao ljudi i o sebi misle da su ljudi. U početku su to bile savršene kopije svojih „roditelja“ – naručioca, samo unapređene. Fizički i mentalno naprednije verzije. 
Nekoliko dekada kasnije oni na koje se donedavno blagonaklono gledalo, onih koji su bili blagosloveni prirodnim začećem našli su se u manjini.
Kako to kod ljudi obično biva nastala je podela i napokon je došlo do onoga u čemu smo mi ljudi najbolji - rat. 
Ljudi ili „nečisti“, kako im je vremenom nadenut nadimak od strane Kloniranih, ili Evoluiranih, kako sami sebe zovu, nisu imali šanse. IHCI se odmetnuo od Ujedinjenih nacija i postavio na čelo Evoluirane rase ljudi. Po svaku cenu su hteli zaštiti svoje kreacije, svoje bogatstvo a ljudi su se samo borili za svoje mesto u ovom novom svetu najbolje što su mogli. 
Nauka i tehnologija su izvojevali pobedu Evoluiranih. Njihovim supervojnicima su rane zarastale brže, duže su mogli izdržati bez hrane i vode i bili su spremniji za rat. Čak ni pomoć izdajnika kloniranih ljudi, onih koji su se još uvek sećali svojih predaka, nije bila dovoljna da nečisti pobede u ratu. 
Poraz je bio neminovan a kazna prestroga.
Nečisti su zatvoreni u posebne rezervate i odeljeni od ostatka ljudske, sada naprednije, klonirane rase.
Oformljeno je 999 rezervata širom zemljine kugle.
Devetstodevedesetdevet kriznih područja. Devetstodevedesetdevet žarišta. Svako malo se neki od rezervata bunio i sve pobune su krvnički ugušene. 
Ali da ironija bude veća plodnost kod ljudi je rasla iz godine u godinu i uskoro su svi rezervati suočeni sa istim problemom - prenaseljenošću. 
Priroda se borila za čovečenstvo na svoj način.


Klikni za nastavak

Autor Dana Hill
Fotografija preuzeta sa imgsuccess.com

Comments

Popular posts from this blog

Otvorite oči... budni ste

Priča "Otvorite oči, budni ste" je ušla u uži izbor književnog konkursa Kluba "Reč i glas" i objavljena je u zbirci "Paralelni svetovi" IK "Metafizika". Takođe ovu priču sam uvrstila u svoju prvu zbirku priča pod nazivom "Carstvo reči" koju možete da nabavite na sledeći način: link




Jutro je počelo uobičajeno, gužvom u kući, napominjanjem dece da ustanu, da se umiju, da se obuku. I već tada je počela glavobolja. Blago pulsiranje u slepoočnicama koje se pojačavalo iz minuta u minut. Kad sam sela u kola počelo je zujanjem u ušima. U početku je to bio tih, ravnomeran, ton koji sam ignorisala, ali već na prvoj raskrsnici zvuk je dosegnuo intenzitet sirene. Kao kroz maglu se sećam da sam decu odvezla u školu a dalje znam samo za probadajući bol u glavi, zvuk sirene i jako svetlo koje ulazi ispod kapaka ma koliko ih jako stiskala. „Otvorite oči… budni ste,“ rekao je nežan ženski glas i nakon trena zbunjenosti poslušala sam je i kao kroz maglu…

Odlomak iz 6 poglavlja

Odlomak iz 6 poglavlja romana Četiri elementa - Majčini darovi.



Sedela sam sa sestrom u njen zadnji dan života. I na taj jedan, jedini, dan sam dobila ono o čemu sam maštala kao dete, dobila sam sestru i prijateljicu. „Brini se o Demi,” šapnula mi je i nežno stisnula ruku. „Budi joj majka kad ja to ne budem mogla.” Bol u mojim grudima se od ovih reči samo pojačao. Ugnezdio se tamo onog trena kad sam je ugledala na bolničkom krevetu i kao da nije nameravao da me napusti.  „U početku ćemo biti sestre, koje mi nismo imale priliku biti,” prošaptala sam.  „Bila sam tako glupa i ljubomorna,” rekla je tiho. „Kad ste došli, moj tata je držao za ruku tebe. Tebe, a ne mene. Tvoj pogled je bio pun obožavanja i… želela sam da te boli isto kao i mene, da njega boli. Da barem u toj boli budemo ravnopravni. Glupo, zar ne.” Na te reči smo se rasplakale a zatim tešile jedna drugu. „Dosta,” rekle smo obadve i pričale o magnoliji koja samo što nije procvetala ispred prozora sobe. Rekla je da je to njeno …

Odlomak iz 34 poglavlja