Skip to main content

999


Za sve je kriva Doli

Svet se promenio. 
Ljudska rasa je dovedena na samu granicu egzistencije a neplodnost se kao zarazna bolest proširila među ljudima. Sve je bilo manje žena koje su mogle začeti dete prirodnim putem, a još manje onih koje bi zdravo dete donele na svet. Veštačke oplodnje, surogat majke... lečenja... molitve... više ništa nije davalo rezultate.
Zemlja je postala planeta starih. 
Da li je to bila božja kazna ili su ljudi kaznili sami sebe, pitanje je kojim će se baviti malobrojni vernici, zato što su ljudi sebi našli novog Boga, zove se Međunarodna institucija za ljudsko kloniranje osnovana od strane Ujedinjenih nacija. Institucije koja je jednom u istoriji čovečanstva donela rezoluciju protiv kloniranja ljudi kao nemoralnog čina a sto, i kusur, godina kasnije je bila prinuđena poništiti ovu odluku zarad očuvanja ljudske rase. 
IHCI (International Human Cloning Institution) je većini dao ono što im je Bog uskratio – decu, ako se, uopšte, ta stvorenja mogu nazvati ljudima. Ličili su na ljude, ponašali su se kao ljudi i o sebi misle da su ljudi. U početku su to bile savršene kopije svojih „roditelja“ – naručioca, samo unapređene. Fizički i mentalno naprednije verzije. 
Nekoliko dekada kasnije oni na koje se donedavno blagonaklono gledalo, onih koji su bili blagosloveni prirodnim začećem našli su se u manjini.
Kako to kod ljudi obično biva nastala je podela i napokon je došlo do onoga u čemu smo mi ljudi najbolji - rat. 
Ljudi ili „nečisti“, kako im je vremenom nadenut nadimak od strane Kloniranih, ili Evoluiranih, kako sami sebe zovu, nisu imali šanse. IHCI se odmetnuo od Ujedinjenih nacija i postavio na čelo Evoluirane rase ljudi. Po svaku cenu su hteli zaštiti svoje kreacije, svoje bogatstvo a ljudi su se samo borili za svoje mesto u ovom novom svetu najbolje što su mogli. 
Nauka i tehnologija su izvojevali pobedu Evoluiranih. Njihovim supervojnicima su rane zarastale brže, duže su mogli izdržati bez hrane i vode i bili su spremniji za rat. Čak ni pomoć izdajnika kloniranih ljudi, onih koji su se još uvek sećali svojih predaka, nije bila dovoljna da nečisti pobede u ratu. 
Poraz je bio neminovan a kazna prestroga.
Nečisti su zatvoreni u posebne rezervate i odeljeni od ostatka ljudske, sada naprednije, klonirane rase.
Oformljeno je 999 rezervata širom zemljine kugle.
Devetstodevedesetdevet kriznih područja. Devetstodevedesetdevet žarišta. Svako malo se neki od rezervata bunio i sve pobune su krvnički ugušene. 
Ali da ironija bude veća plodnost kod ljudi je rasla iz godine u godinu i uskoro su svi rezervati suočeni sa istim problemom - prenaseljenošću. 
Priroda se borila za čovečenstvo na svoj način.


Klikni za nastavak

Autor Dana Hill
Fotografija preuzeta sa imgsuccess.com

Popular posts from this blog

Odlomak iz 34 poglavlja

Veštičja vozačka dozvola

Sedela sam u čekaonici čekajući vozačku dozvolu.
Ako vi normalci mislite da imate problem sa birokratijom, da su vaše "šalteruše" nadrndane, da vam uvek nedostaje taj jedan papir da bi dobili neki pišljivi dokument, onda nikad niste podneli zahtev za veštičju vozačku dozvolu.  Za razliku od vas, mi veštice, pored svih vaših „normalskih“ uverenja, moramo pribaviti još: - uverenje Veštičje letačke komisije,  - potvrdu Veštičjeg suda o nekorišćenju nedozvoljenih vradžbina,  - licence od tri kontrole leta.
Normalska kontrola leta, zadužena samo za nas veštice, ima jedan jedini biro. Zbunjeni su, puni predrasuda, uplašeni i zbog toga detaljni i izuzetno spori. Veštičja kontrola leta je relativno brza, i njih moram da pohvalim, ali iz Zmajeve kontrole leta sam jedva izvukla živu glavu. Troglavi službenik iako pokušava uslužiti tri stranke odjednom, nažalost, ima samo dve ruke a kad se glave posvađaju među sobom, nastane opšti haos. Definitivno nije lako troglavima. Pogrešno shvaćena bi…

Do sutra draga moja, ovde ili onde.

Priča iz zbirke Carstvo reči.
Iz starog ormara, koji je njegova davno pokojna majka donela u miraz, izvukao je svoj crni sako. Iako ga je juče, pre stavljanja na vešalicu, očetkao, ipak je dohvatio četku i kratkim potezima iščetkao ramena sakoa. Obukao ga i proverio ručni sat.  U ogledalu se zagledao u umorne staračke oči, popravio kravatu, poslednji Elvirin rođendanski poklon, i pokrio sedu kratku kosu crnim šeširom.  Nije vadio mantil, danas su na radiju najavili najtopliji martovski dan u poslednjih sto godina, iako se on seća i toplijeg marta a možda je to bio samo zato što je tada upoznao nju. Devojku crvene kose, sitnih pegica rasutih po nosu i širokog osmeha od kojeg je zastajao dah. Elviru. Njegovu prvu i jedinu ljubav. Najmlađu nećaku udovice Lenhart, vlasnice zgrade u kojoj je stanovao sa svojom porodicom, u kojoj još uvek stanuje. „Dobar dan gospodine Kovač,“ pozdravila ga je mlada komšinica Milica od prekoputa. Pametna mlada žena. Novinar. Podseća ga na njegovu Elviru i on…