Zašto... Star Wars

Da nisam fan, možda bih i ja pitala one koji jesu, šta je toliko posebno u tim filmovima. Bože moj to su samo filmovi. I da se razumemo nisam ekspert, ja samo volim ovaj serijal, ali on za mene ima i posebnu vrednost.
Neko će reći da je to samo još jedna priča o borbi dobra i zla u kojoj dobro pobeđuje i da ima previše klišea - učenik postaje učitelj, zabranjena ljubav, razdvojeni blizanci, otkrivanje sopstvenih moći, prvo se svađaju pa se vole. Ali... jedna stvar se mora priznati - Zvezdani ratovi jesu svojevrstan fenomen i spadaju u modernu kulturu i ako niste gledali filmove sigurno ste čuli za Skajvokera, Darta Vejdera ili barem džedaje ili pak za univerzalni pozdrav džedaja - „May the Force be with you – Neka sila bude s tobom.“
Oko same sile je razvijena cela filozofija. Sila je u svakom od nas. Sila nas pokreće, okružuje a kakva će biti zavisi samo od nas i naših emocija. Kakvim emocijama je hranimo takva će biti. Sreća, radost, ljubav, dobrota i mir nas vode do svetle strane sile. Strah, gnev, bes, patnja nas vode do mračne strane.
Da, Star Wars je način razmišljanja a za mene je, ipak, nešto mnogo više.
Imala sam, čini mi se, pet ili šest godina kada me je tata prvi put odveo u bioskop i nije me vodio na projekciju nekog crtaća u naš lokalni bioskop, vodio me je na projekciju „Imperija uzvraća udarac“ u novosadsku Arenu. Sada već znam da je to bio dan kad sam zakoračila u magičan svet fantastike a sve zbog mog tate.
Od tada sam sve filmove gledala nebrojeno puta (ponekad upitnog kvaliteta snimka, u vreme VHS kaseta). Kasnije smo u svet fantastike uveli i mog mlađeg brata, mama se nekako uvek uspešno opirala. Bratu su neki drugi filmovi obeležili detinjstvo (Robokap i Povratak u budućnost), ali meni i tati Zvezdani ratovi su bili i ostali broj jedan. Svaki put kad bi neki od njih prikazivali na tv-u tata je zvao, „imaš Star Wars na...“ i nije bilo bitno koji je od filmova, da li se bližio kraj filma ili je 11 sati uveče i svi u kući su već spavali. Bilo je to nešto naše, bila je to Sila koja nas je vezivala.
A onda je stigla neverovatna vest, snima se novi deo a režiser, ni manje ni više, nego sam J.J.Abrams. Oboje smo svojevremno bili opsednuti serijom Lost. Tatine reči na informaciju o novim nastavcima Zvezdanih ratova su bile... „Ovo bih voleo da gledam na velikom platnu.“
„Važi. Dogovoreno. Vodim te u Arenu. Ovog puta ja tebe.“
Tata je umro u maju 2015 a premijera je bila zakazana za kraj decembra 2015.
Život ide dalje, zar ne. Mora. U vreme tuge uteha se nalazi ponekad u čudnim sitnicama i kako se bližio termin prikazivanja novog filma osetila sam potrebu da moje klince upoznam sa serijalom. Da na neki način prenesem štafetu. Odgledali smo svih šest filmova kao pripremu pred novi nastavak i mala napomena za sve vas, kako ne bi ponovili moju grešku, ispravan način gledanja serijala je 4,5,6,1,2,3 u suprotnom: „Luke, I am your father“ nema smisla.
Stigao je januar a odlazak na projekciju je za mene bio ravan hodočašću i dugo sam se dvoumila da li kupiti kartu više, sada mi je drago što nisam, bila je velika gužva, a kao ljubitelj fantastike i svega onostranog, ne bih da tata opseda bioskop, bio je on tamo sa nama. Znam da je. I dobro je što smo film gledali u 3d tehnici, naočare su sakrile suze koje su se počele slivati niz moje lice sa prvim tonovima uvodne teme. Verovatno sam jedina osoba u celoj galaksiji koja je plakala na uvodnoj špici Star Wars, ali emocije su bile prejake.
Film, „Buđenje sile“, nije razočarao, ni najmanje. I toliko podseća na „Novu nadu“ da je ulio nadu da će ovo biti još jedan odličan serijal. Neki novi klinci su dobili neke nove heroje, neke nove (buduće) džedaje, neke nove zagonetke koje treba rešiti, neke nove omiljene robote a dobili smo i novo lice zla. Tako da, sve je tu kako bi nove generacije zavolele Zvezdane ratove a možda i magičan svet fantastike. Nema ničeg lošeg u filmovima koji veličaju prave vrednosti, bude heroje a ponekad i buntovnike u nama.
I to nije sve, počašćeni smo dodatnim filmovima iz serijala... uskoro nam stiže Odmetnik - Rogue. Za ove zimske praznike deci sam ponudila izbor ili Asasin ili Rogue... odabrali su Rogue... Šta da kažem… štafeta je preneta.
I to bi bio moj odgovor... zato volim Star Wars. Podsećaju me na detinjstvo, na oca i verujem da svako ima ono nešto posebno što ga veže za drage osobe.

May the Force be with you.

Dana Hill
Fotografija: scifi.stackexchange.com

999 - nastavak

Nastavak priče 999

U starim udžbenicima se navodi da se godina deli na četiri godišnja doba. Proleće, leto, jesen i zima a svako od njih bi trebalo da traje tri meseca, ali već odavno na Zemlji postoje samo dva godišnja doba, kratka i oštra zima, i dugo i vruće leto. Proleće i jesen su nestali, skoro pa sasvim. Pojave se s vremena na vreme i traju dan dva, u najboljem slučaju nedelju dana, kao što je to slučaj ove godine sa jeseni. 

Jesen je odlučila na kratko da se pojavi i snizila uobičajenih 38 stepeni za oktobar na celih 15. Kiša neumorno pada već peti dan i napolje islazi samo onaj ko mora. Ipak, život ne može sasvim da stane. Neko mora da nahrani našu živinu, ali i Berta (naša stara koza) se već par puta javila i podsetila me da je došlo vreme hranjenja a ko će ako ne ja. Majka je vezana za krevet već skoro godinu dana a brat tek što je stigao iz fabrike. Deca su ga odmah zaskočila. Tako malo vremena provodi sa njima, pa neka barem po ovako ružnom vremenu deci ulepša dan i posveti se njima.

Učinilo mi se da je kiša malo popustila, ali to mi se samo učinilo. Navukla sam kabanicu i gumene čizme i pažljivo gazila kroz blatnjavo i klizavo dvorište, pazeći na svaki korak. Moja proteza po suvom vremenu ne pravi toliko problema kao što ih zna napraviti na klizavom terenu.

Kad sam se rodila sa deformisanim levim stopalom, mislili su da nikada neću prohodati, ali onda kad mi je bilo samo dve godine, a ja sam neumorno sa nogom izvrnutog stopala pokušavala da trčim za Irikom, doktor Gajer je sa ocem osmislio protezu za mene i zajedno sa ujakom je napravili. Godinama su je usavršavali i menjali i omogućili mi koliko toliko normalan život. 

Nahranila sam živinu i kozu a zatim se zaputila u baštu da proverim paradajz i paprike. Nisam ih brala nekoliko dana, zapravo nisam ni ulazila u baštu od kako nas je kiša zatočila u kućama. Pošto mi je žao da propadne što i jedan plod, uzela sam košaru i polako po drvenim stazicama koje je Irik napravio, zaputila se ka samom kraju bašte.

Naša bašta je sama granica regiona 999 i jedan pilon od pulsne ograde se nalazi u samom ćošku naše bašte tačno između naše i Antuvijevih bašte. Visoki čelični stub su sasvim obrasle moje maline. Naravno da su najviše rodile upravo sa one strane nevidljive ograde gde ih nisam mogla ubrati, ali ionako su ove godine imale dobar rod. Polovinu zimnice sam stavila zahvaljujući njima i razmeni koju sam pravila na pijaci.

Zanimljivo je kako biljkama ne šteti ograda, upravo su te iste maline prerasle iz obližnje šume koja okružuje naš rezervat. Biljkama ograda ne šteti, za razliku od nas ljudi. Svako ko pređe između dva stuba na mestu padne mrtav, bio on čovek ili klon. Zato me je i iznenadilo što je upravo jedan čovek kao ništa pretrčao pored mojih malina noseći nešto u rukama.

„Pomozite, tražim azil... pomozite, tražim azil“ ponavljao je dok je sirena s pilona neumorno treštala. Uskoro su se vojnici pojavili s druge strane ograde i počeli galamiti, ali čovek se nemoćno spustio na kolena preda mnom i tada primetih bebu u njegovom naručju. Maleno stvorenje rumenih obraščića i metalno sivih očiju. Nije imalo više od pola godine.

„Pomozite nam,“ zavapio je, klon, bez svake sumnje, sudeći po njegovoj visini zaključila sam da je jedan od vojnika, oni su posebno pravljeni za te namene... možda je zato samo pretrčao kroz ogradu... možda su napravili novu vrstu kloniranih za koju još nismo čuli.

Dronovi su prekrili nebo iznad našeg poseda i veštačkim glasom upozoravali da je sigurnosna ograda probijena, kao da sirena sa pilona nije bila dovoljna.

Za to vreme je sa druge strane ograde onaj koji je ličio na vođu uporno pretio i vikao, ali to je sve što je mogao, nije se usudio zakoračiti kroz ogradu. 

Meni je ostalo samo da pozovem brata. 

„Irik,“ proderala sam se i gazeći papriku najkraćim putem pošla ka kući. Brat je istrčao napolje i njegovu prvobitnu zbunjenost zamenila je ljutnja pri pogledu na otrcanog i prljavog bradatog čoveka koji je zaštitnički stezao zamotuljak u rukama.

„Ko ste?“ pitao je. Čovek se nemoćno spustio na kolena i ponovio svoju molbu kao da ništa drugo ni ne zna reći, „pomozite nam, molim vas, tražimo azil.“

„Nije na meni da vam odobrim azil,“ odgovorio je nakon kraće pauze u kojoj je sagledao celu situaciju. Pogledao je ka nemoćnoj straži s druge strane ograde, pogledao je mene i video da sam se samo uplašila, a zatim pogledao dete u njegovom naručju i mislim, zapravo, sigurna sam, da je ono presudilo da se smiluje nad njima.

„Jedino Veće starih vam može odobriti azil. Ja vam mogu, za sada, ponuditi samo utočište.“ Pokazao je rukom na našu kuću i vrata kroz koja su virili njegovi trogodišnji blizanci a zatim uputio pogled u jedan od dronova i naredio „sazovite zbor“.

Autor Dana Hill

Fotografija preuzeta sa imgsuccess.com

Put

Priča je objavljena u mojoj prvoj zbirci priča "Carstvo reči" koju možete nabaviti na: link

Crni asfalt se proteže u nedogled. 

Ne znam gde sam, niti kako sam se našla ovde, niti kuda sam pošla. 

„Izdrži, dušo moja. Izdrži,“ reče glas. Poznajem taj glas. To je glas moje majke. „Borac si ti. Uvek si bila.“ Po glasu znam da plače, ali pokušava biti jaka. Ne vidim je, ali je osećam pored mene. Osećam toplinu kojom uvek zrači. Osećam njenu ruku u mojoj.

Posmatram put i pitam se na koju stranu poći.

Osećam se izgubljeno, kao kad sam imala šest godina a izgubila sam se na pijaci. Zagledala sam se u šarene jaglace na jednoj tezgi, mama ih je svakog proleća sadila u našoj baštici. 

„Mama, kupi ove crvene,“ rekla sam, ali mame više nije bilo. 

Uplašila sam se i htela zaplakati a onda se setila tatinih reči, „ako se izgubiš, stoji na mestu i mi ćemo te naći. Uvek ćemo te naći.“ Tako sam i učinila. Stajala sam u mestu i posmatrala ljude kako oko mene žure i moja mama me je našla. 

Znači i sada, bih trebala stajati u mestu, ali ona me je već našla. Tu je. Pored mene je, a i puta više nema, zamenila ga je livada prepuna crvenih jaglaca a usred nje utabana stazica i svetlo na kraju horizonta.

Više se ne plašim. Vidim put kojim treba da krenem. Put koji me vodi k njima.

Ponekad, kad ne znamo na koju stranu poći, treba samo sačekati, put će se sam pokazati.

Autor: Dana Hill

Fotografija: lubera.co.uk

Spasitelj

Priča je ušla u širi izbor međunarodnog književnog konkursa "Hourglass magazine" a objavljena je i u mojoj prvoj zbirci priča "Carstvo reči" koja je dostupna na: link

Svake večeri šetam mostom. Stara navika. Nogu pred nogu prolazim pločnikom što me drži iznad reke – mog mučitelja i moje utopije. Jednom ćemo biti jedno, ja i ona. Jednom će njena voda ispuniti svu moju prazninu. Jednom, ali ne večeras.

Hladna kiša šiba mi lice, ali prkosim vetru. Podigao sam glavu i dozvolio mu da mi napuni pluća ledom. Zazirem od topline, od zagrljaja, a od osmeha najviše. Bili oni prijateljski ili nevini, ne volim ih jer im ne verujem. Već neko vreme mrzim srećne ljude i njihove male radosti kojima se zadovolje. Zašto bi i težili beskraju, kad je sreća samo fatamorgana koja zavisi od trenutnog raspoloženja? Moje je odavno tmurno. Dušu mi zaliva beskrajna kiša koja je ugasila i zadnju iskru, ali koračam dalje. Borim se da ne posustanem. Želim to jer bi to one želele, a ja želim samo njih. Vozim se u tom krugu, u želji da ih još samo jednom vidim, da ih zagrlim.

Iz mračnog ringišpila misli izvlači me jauk vode; neko je razbio njenu mirnu površinu. Neko ko joj se usudio potrčati u zagrljaj, neko ko nisam ja, ali jeste neko kao ja. Da li je razmišljao duže od mene o miru koji ona donosi ili je to bio hirovit pokušaj okončanja patnje? Možda samo krik upomoć duše koja se izgubila u potrazi i digla ruke od sadašnjosti.

Zaboravljeni tračak svetla budi se u meni i ja uskačem. Šta je najgore što može da se desi? Da u ništavilo ne odem sam.

Borim se protiv struje dok mi hladnoća grči mišiće. Čujem povike u daljini, panično dozivanje. Vidim svetla, plivam ka njima, ronim i zadnjim silama se borim da ne pustim vodu u pluća. Iako to želim, zlatni odsjaj preda mnom mi ne dozvoljava.

Zašto pokušavam da spasim nekog ko to ne želi? Zar ne znam bolje? Jedno pitanje me muči dok vučem mršavo telo ka površini: koga ja ovde spasavam – ovo nesrećno ljudsko biće ili sebe? Možda sam samo škrt i ne dam reku nikome. Ona pripada meni, a ja ću jednom pripasti njoj i ponovo biti sa njima – ženom i ćerkom koje mi je ukrala.

Plivam jednom rukom, dok drugom stežem devojku zlatne kose. Sada je već lakše; telo se ugrejalo ritmičnim radom. Polako klizim ka glasovima, ka svetlu, napolje iz hladnoće.

 ~*~

 Sedim u tišini bolničke sobe. Posmatram kako se sunce poigrava plavim pramenovima rasutim po belom jastuku. Proučavam upale obraze. Nije starija od moje kćeri. Tačnije, biće starija. I pitam se ko se drznuo iščupati volju za životom tako mladom stvorenju?

Hteo ne hteo, umešao sam se i zaigrao sa sudbinom još jednu partiju. Nesrećna tinejdžerska zanesenost, kažu. Ali, mogu li detinje emocije toliko isprazniti dušu? Mislim da mogu. Ne moraš sakupiti godine da bi nekoga beskrajno voleo. Ljubav je teška kad nemate kome da je date, a život bezvredan kad nemate od koga da je uzmete. Ona je kao droga, a ja sam u teškoj apstinentskoj krizi. Sve one male naklonosti su ništa – samo podsećanje na ono što sam imao.

„Trebali ste me ostaviti”, progovorila je tihim glasom. „Ne želim da živim bez njega.”

„Ni jedan gubitak nije lak, ali čovek uvek nađe razlog da nastavi.”

„Zato šetate noću po mostu? Zato što želite da živite?”

Čudno je kako se ljušture prepoznaju.

„Ne šetam mostom zato što želim da umrem, već zato što tražim razlog da izguram još jedan dan.”

„Našli ste ga?”

„Da. Već tri godine ga nalazim.”

„Možete to nazvati životom?”

„Šta je život? Disanje? Otkucaji srca? Život je radoznalost da saznamo šta nas čeka sutra. Ponekad nam se ne svidi ono što nađemo, pa tražimo dalje. A kad nam život oduzme sve, šta nam drugo preostaje nego da izmislimo novi razlog?”

„Ne mogu živeti sa ovom prazninom.”

„Na bol se navikneš, a praznina te na kraju ispuni”, odgovorio sam i zapitao se koga ubeđujem. Znam samo da sam spasivši nju, spasio sebe.

Sunce mi pomiluje ruku i prvi put, posle previše vremena, osetim njegovu toplinu.

~*~

Još uvek šetam pored reke, držeći na oku mog spasitelja. Ali više nisam sam. Društvo mi pravi prijatelj – još jedna izgubljena duša koju sam izvukao iz hladnog zatočeništva. Stari žuti pas. Umotan u granje, cvileo je i molio za pomoć – i pomoć je stigla. Potrajalo je dok ga nisam oporavio, ali više nisam sam. Ljubav sam našao u zahvalnom četvoronošcu. Možda nije ona bezvremenska, ali pruža dovoljno topline da duša ne ozebe.

„Gde si, Spaso?”, pozdravila je devojka zlatne kose mog prijatelja. Pas je zavrteo repom i liznuo joj ruku. „Svaki dan u isto vreme”, primetila je.

„Mora neko paziti na reku”, odgovorio sam.

„Da, dragocena je. Ko u njoj spas nije tražio, ne zna kakvu moć poseduje.” Uzdahnula je i zagledala se u talase. „Jednom sam mislila da ću spas naći u dubinama. I znaš šta? Upravo sam ga tamo i našla.” Potapšala me je i potrčala preko mosta.

Nas dvoje smo nastavili polako, uživajući u smiraju dana. „Mi imamo svoj tempo, zar ne, Spaso?”

Autor Dana Hill

Fotografija: patshotyou.com

Zid

Priča Zid je objavljena u dvobroju Zvezdanog kolodvora na strani 87 a takođe je uvrštena i u moju prvu zbirku priča "Carstvo reči". Više o tome kako nabaviti zbirku piše na linku.

Bila jednom jedna šuma. Gusta šuma. Mračna šuma. Ograđena visokim zidom. Niko u šumu nije mogao da uđe i ništa iz šume nije moglo da izađe a niko nije znao zašto. Neko je taj zid, jednom davno sagradio i sigurno je znao razlog, samo što je on već odavno mrtav a svet je odgovor zaboravio. Vreme je možda pojelo ljudima sećanje, ali zid nije oštetilo. Dugo je stajao tamo visok i neprobojan i delio svet na dva dela.

Šetali su ljudi s jedne strane, šetale su i zveri s druge strane, i jedni, i drugi, se pitali šta se skriva iza. Da li je to neka strašna stvar ili možda divna? Da li je razlog zida da nas deli ili da nas čuva?

S razlogom je bio tamo, iako se razloga niko više nije sećao, zid niko nije dirao. 

Ali kao i sećanje, tako i zid, nagrizao je zub vremena. Grickao ga malo po malo, sve dok se sam nije srušio. Prvo na jednoj strani, onda na drugoj, zatim svugde okolo, sve dok nije sasvim nestao.

Prvo su zveri primetile da zida nema i pomislile, evo je sloboda. Virile su napolje, ali svoj dom nisu napustile. Zašto bi, kad su bez sveta ljudi do sada živele.

Onda su ljudi primetili da zida nema i ušli u šumu. Premda im nisu trebale stvari koje su tamo našli, suvenire su sa sobom poneli. Ne mnogo, samo krzno od zveri ili kosti, kao trofej, da imaju dokaz da su bili u mračnoj šumi.
Posle su počeli da uređuju šumu, malo s jedne strane, malo s druge strane. Posekli su drva i šiblja kako bi olakšali prolaz „avanturistima". Onda su napravili put oko a nešto kasnije i kroz šumu. Svi su sada hteli u mračnu šumu da kroče, da je vide, da se slikaju i sve ih je o njoj zanimalo. 

- Gde su zveri? - pitali su radoznali posetioci.

- Ono što je od njih ostalo, smestili smo u posebne rezervate i zoološke vrtove, ovde ih nema više. Smetamo im a ovako nikog neće napasti, – objašnjavali su vodiči.

I tako, mračna šuma više nije mračna, a nije više ni gusta, zapravo, nije ni šuma. Zida više nema a nema ni zveri da se pitaju šta je iza, sada su smeštene iza nekog drugog zida, preglednijeg, da se niko ne pita šta on skriva, ali opet zida koji deli svet na dva dela i samo je pitanje vremena kad će ga opet nagristi.
Možda će ovog puta zveri svet ljudi posetiti i izmeniti a možda će se istorija ponoviti.
Vreme će pokazati.

Autor: Dana Hill 

Fotografija: shutterstock.com

Legenda o Leni - Srebrni vladar

Legenda iz romana Srebrni vladar čiji prvi deo knjige možete preuzeti besplatno na Smashwords ili pročitati na wattpadu drugi deo knjige je takođe dostupan u obliku e-knjige na Smashwords a objedinjeno i dopunjeno izdanje u štampanom obliku možete poručiti preko Amazona.

- Jednom davno, u kraljevstvu Severnih Planina, živela je princeza Lena, - počeo je svoje pripovedanje Tim, kad su napokon ostali sami. - Glas o zlatokosoj lepotici porcelanskog tena se proširio zemljom i stigao čak do Meseca. Mesečev princ je poželeo da se uveri u Leninu lepotu i otac mu to dozvoli, pod uslovom da se vrati do kraja mesečeve mene. Meseč...

- Tim, znam priču – prekinula ga je u pripovedanju. Bila je nestrpljiva doći do informacije o medaljonu. Taj medaljon je najčuveniji i najsvetiji vučji artefakt. S njim bi sigurno lakše dobila informacije o N'Ogruu. Neki su, čak, tvrdili da ga sam N'Ogru poseduje, drugi da je to običan mit, kao i sama legenda o Leni.

- Ne znaš priču do kraja. Pusti me da završim.

- Veruj mi, znam priču. Moj mentor je bio sam markiz Antoan de Giz.
- Hm, time se ne bih hvalio jednom vuku.

Antoana su mrzeli svi vukodlaci, bio je izdajnik u njihovim očima. Sarađivao je sa jednim od najokrutnijih lovaca i bio zaslužan za njihovo hvatanje i sistematsko istrebljenje. Ali ako je neko imao pravo da izda rod vukova onda je to bio markiz de Giz. Ceo njegov čopor, njegova porodica, svi do jednoga su bili ubijeni u N’Ogruovoj čistki i šta mu je preostalo, samo da vrati na isti način.

Nakon kratkog nemog posmatranja devojke svetlog tena i zlatne kose, poput princeze iz legende, Tim se vratio priči ignorišući njenu nestrpljivost.

- Gde sam ono stao? Ah, da… Samo je jedan pogled bio dovoljan da se mesečev sin zaljubi u lepu Lenu. Svakog dana je dolazio do njenog praga prerušen u vuka. Oko vrata je nosio delić svog doma, medaljon sa velikim belim kamenom i kad je princeza dodirnula kamen vuk se promenio u princa.

- Da, da, da... - Mila mu ponovo uskoči u reč, željna da dokaže kako vrlo dobro zna legendu. - Zaljubili su se, ali je Lena bila obećana princu Južnih Mora. Mesečev sin i Lena su isplanirali beg za koji je saznao njen verenik. Kad se na dan dogovorenog bega vuk nije pojavio, Lena je pomislila da ju je napustio. Na pragu svojih odaja je našla samo njegov medaljon i poruku „zbogom“. Uništena tugom i izdajom, udala se za princa kojem je bila obećana. Ono što Lena nije znala, je da je princ ubio vuka i da je njegovo meso posluženo na svadbenoj trpezi. Te noći je sve koji su jeli vučje meso stigla mesečeva kletva i pod sjajem punog Meseca svi su se promenili u vukove. Svi sem Lene, koja je nosila mesečev medaljon oko vrata - završila je priču, smeškajući se.

- Taj medaljon je vekovima bio u posedu jedne porodice.

- Da, iako postoji verovanje da je princ Leni oduzeo medaljon i dao ga svojoj ljubavnici. - Tim je klimnuo da mu je poznata i ta verzija priče. - Čula sam da je, navodno, bio kod lorda Adama Gilberta, ali da je ukraden.

- Ne navodno. Taj medaljon je, zaista bio u vlasništvu lorda Gilberta i zaista je ukraden, a jedan od dva lopova koja su to učinila sada sedi pred tobom.

- Ti imaš medaljon? – upita ushićeno.

- Ne, ali znam ko ga ima.

- Ko? - Tim se nasmejao zabavljen njenim žarom. Na tren je zaboravio da sedi sa lovcem koji mu je smestio metak u čelo. Počešao se posred debelih obrva, ne bi li se podsetio da je ova mala, simpatična devojka okoreli lovac na vukodlake. Možda malo drugačija od onih o kojima je slušao, ali je sasvim uspešna u tome. Upravo njen izgled joj pruža savršenu masku. Ko bi posumnjao da je dete od jedva šesnaest godina lovac na najkrvoločnija stvorenja koja hodaju zemljom.

- Ko ga ima? - upita nervozno.

- Kakav si džeparoš?

Nekoga bi ovakvo pitanje uvredilo, možda bi se i ona uvredila da ju je to pitao neko drugi, ali ovog puta Mila se široko osmehnula.

- Prilično dobra - potvrdila je Timovu sumnju.

- Moraćeš biti jako dobra. Neće biti lako uzeti ga. Uvek ga nosi oko vrata.

- Verujem da uz tvoju pomoć to neće biti problem.

- Ah ne. Ja ću ti samo pokazati vrata. Kroz njih ćeš morati sama kročiti.

Neko vreme je ćutala i razmišljala, otpila je gutljaj soka koji nije ni takla.

- I šta želiš od mene za tu informaciju? Samo nemoj reći medaljon. Zato što, ako ga se dočepam, nema šanse da ti ga dam.

- Ne brini, ne želim tu prokletinju. Ona je razlog zašto sam ovakav kakav sam… Bilo nam je rečeno da vlasnik neće biti na posedu, ali neko ga je upozorio. Znaš da rođeni vukodlaci mogu se prometi kad im je volja, - Mila je klimnula. One koje je rodila vučica a začeti su vukom jedini se mogu menjati po sopstvenoj želji, ali ne mogu izbeći promenu u noći punog meseca. Oni koji su ugrizom promenjeni od strane druge zveri, njima u potpunosti vlada mesec.

- Uglavnom, preživeli smo. Moj je prijatelj - izustio je to sa određenom dozom bola, - svoju rolu vukodlaka prihvatio oberučke...

- Za razliku od tebe. - Tim joj je potvrdno klimnuo.

- Kad dobiješ sve ono što ti treba. Kad dobiješ sve informacije koje od njega i mene želiš, onda ćeš učiniti nešto za mene, bez pogovora. To je moja ponuda.

Nije dugo razmišljala o njegovoj ponudi. Bila je to dobra ponuda. Ne. Bila je to odlična ponuda. I brzo je pristala, bez toga da razmisli šta će tražiti od nje, iako je već sumnjala.

Autor: Dana Hill 

Fotografija: Dajana

Doći ću

Ne misli na mene,

ne nadaj mi se,

niti mi se raduj,

niti strahuj od mene.

Kad vreme dođe,

doći ću po Tebe.

Na Kraju uvek dolazim.

Izvesnost sam svačija.

Zato,

ne čekaj me više, 

ne strahuj od mene,

ne raduj mi se,

ne nadaj mi se,

i ne misli na mene,

nikada

i bez toga ću doći.

Nit’ prerano,

nit’ prekasno,

već kako je kome odmereno.

Autor: Dana Hill

Fotografija: smithsonianmag.tumblr.com