Hrabri Gavrilo

Priča objavljena na strani 95. u petom broju Časopisa za umetnost i kulturu Zvezdani kolodvor

U sred žitnih polјa, iza bagremovog šumarka, stoji jedna kuća stara, nekad davno plava, sada skoro prazna. Prozori joj razbijeni, krov nakrivlјen a vrata zatvorena, odavno neotvarana. Ali nije kuća posve prazna, nastanila se ovde mišja kolonija. Zaposeli su oni, u početku, tavan i podrum, a posle i kuhinju i salon. Sve šuškaju i hranu skuplјaju, mišje porodice ovde uživaju. Nigde lјudi i mačora, nigde pasa i pacova, prava mišja utopija. 

Jednog toplog jutra, negde pred sam kraj jula, došli su novi vlasnici kuću da obiđu, otvorili vrata i prozore i pozvali majstore da kuću poprave. Od tog julskog dana a sve do Miholјdana, nastade u kući prava ludnica. Rastrčali se miševi na sve strane, neki se u polјe kod rodbine odselili, neki u bagremovom šumarku utočište našli, ali oni najuporniji beže po kući iz sobe u sobu, čas u podrum, čas na tavan, više ni kofere ne pakuju, samo okolo trčkaraju i gazdarici živce izjedaju. 

„Ne možemo se, Mile, nastaniti ovde, sve dok nam miševi oko nogu mile.“ Čuo jednom gazdaricu mladi miš Gavrilo, pa se nečeg dosetio. Prvo je u polјe kod rodbine otrčao a posle i u bagremov šumarak, sa planom kako bi kuću miševima vratio. 

Okupi miš Gavrilo u podrumu veliku mišju zajednicu i podeli im zadatke koji gazdaricu treba da izlude.

„Dosta je skrivanja,“ zapišti Gavrilo iz sveg glasa, „ako hoćemo kuću nazad, moramo da skupimo svu našu hrabrost i pokažemo lјudima da je ovo naša utopija.“ 

Ohrabreni miševi u boj su pošli i kud gazdarica pođe tu na desetine miševa naiđe... i to se ne plaši, to srca mala, ali hrabra, sve na nju juriša… preko noge pretrči, pa preko glave preskoči.

Pišti gazdarica. Vrišti iz sveg glasa, toliko da je čuju sve do sela. Upomoć zove i napokon tu je... doš'o sivi mačor Leposav da vidi čemu tol'ka treska i vreska.

Nije ni trena čekao, odmah se na posao bacio. Čistku je od podruma počeo, jer je načuo da je tu mišja baza, ali nije stigao miševe da pohvata, zato što svi pobegoše put tavana. Na tavanu je načinio pravi lom, ali ni tu niko nije platio glavom. Jedino što je miševa bilo sve manje i manje, neki se kod rodbine u polјu nastanili, drugi u bagremovom šumarku utočište našli, samo je Gavrilo ostao i u salon utrčao.

„Ajde, mačoru Leposave, imam jedan predlog za te',“ zapišti zadihano miš Gavrilo. 

„Ti ćeš meni dozvoliti da na tavanu živim i dok ja budem ovde stanovao i ti ćeš gazdarici biti mio.“ 

Hrabrost nije za svakoga i ponekad je imamo samo za sebe jednoga.

Leposavu se ideja svidi, već odavno je mislio da se na salašu nastani. Dosta mu je seoske buke i treske, uželeo se mira i tišine pod stare dane. 

I tako, hrabri Gavrilo je na tavanu živeo, ponekad bi ga Leposav kobajagi uhvatio i pred gazdaricom se s njim poigrao a posle su zajedno slavili što su gazdaricu uspešno prevarili.

Autor: Dana Hill

Ilustracija: Dajana

Buđenje

Na natječaju za kratku priču na temu proleća časopisa Kvaka priča Buđenje je zauzela treće mesto. Priča je uvrštena u moju prvu zbirku priča "Carstvo reči" a više podataka o tome kako je možete kupiti naći ćete na linku.

Prevrtao se na svom ležaju od suvog lišća i mahovine. San mu je već odavno popustio. Ono uporno kapljanje vode u dnu brloga mu nije davalo mira, ali nije mu se ustajalo, ipak је glad na kraju pobedila. Počešao je kandžama krzno i najzad otvorio oči. Polako se izvukao iz svog skrovišta, ali samo do pola kako bi virnuo napolje i proverio kakvo je vreme. Otoplilo je. Vreme je za ustajanje. 

Izašao je iz male pećine, smeštene između dve velike stene i protegao prvo prednje, onda i zadnje noge. Sav se ukočio. A kako i ne bi, prespavao je puna tri meseca. Podigao se na zadnje noge i počeo da češe svoje crno krzno o jedan bor nedaleko brloga. Primetio je da nedostaje ono staro drvo što je zaklanjalo ulaz u njegovu pećinu. Znači to je bila ona lomnjava što ga je na tren probudila. Zagrebao je par puta po kori drveta, čisto da se zna čija je ovo teritorija i onjušio vazduh. Nešto je bilo čudno u vazduhu, ali nije znao šta. Možda je u pitanju ono staro stablo bora i da mu zbog njega sve deluje drugačije. Shvatiće, samo da se probudi i napuni želudac. 

Laganim medveđim korakom se zaputio ka reci da sebi ulovi ribu i stao kod jednog starog panja i šapama zakopao. Na ovom mestu uvek ima termita, a tako je bilo i ovog puta. Ovo se ne može nazvati obrokom, ali proteini su proteini. Polizao je sve termite koji nisu pobegli, i one koji su se rastrčali po njegovoj šapi i nastavio svoj put ka glavnom jelu.

Dok je prolazio šumom, primetio je da se broj stanara proredio a oni koji su ostali, bili su prilično uzbuđeni nečim. Cela šuma mu je delovala drugačije. Nešto nije bilo onako kako bi trebalo biti i sada je već bio siguran da to nema veze sa onim stablom ispred njegovog brloga.

Šum vode je nagovestio da je blizu, i čim je došao do vode, zaputio se do mesta koje je upamtio kao dobro za ribolov. Relativno brzo je na obalu reke izbacio nekoliko riba i tek kad ih je sve pojeo zagledao se na suprotnu stranu reke.

Šuma? Gde je nestao ostatak šume? Još jesenas je bila tamo. Podigao se na zadnje noge i onjušio vazduh.

Ljudi. A bila je to tako lepa šuma.

Vratio se u hladnu nabujalu reku da sebi ulovi još malo ribe a onda će sebi morati naći nov dom.

Autor D. Vrškova a.k.a. Dana Hill

Fotografija: oceanlight2.bc.ca

Buđenje Proleća

„Braco, budi se.“ – Prodrmala je rame uspavanom dečaku zlatne kose. Nije joj odgovorio, samo je nešto smrmljao, mljacnuo i okrenuo se na drugu stranu. 

Svake godine ima problem sa njegovim buđenjem ili se probudi previše rano i tera je na spavanje kad još nije njegov red ili tako jako zaspi da ga ne može probuditi. A ona je već umorna, bilo je ovo napornih nekoliko meseci. Sa sestrom Jesen se nije ni dobro pozdravila, odmah joj je prepustila dirigentsku palicu.

„Ajde braco, na tebi je red. Umorna sam. Htela bih se već odmoriti.“ Potužila se.„Ne sećam kad sam imala ovako naporan period.“ Sela je na sam kraj kreveta i nastavila svoju žalopojku. „Toliko snegova sam prosula, toliko vetrova dunula, toliko mrazeva posejala i nemam više snage a i ljudima sam dosadila. Već me svi proklinju, više od brata Leta i njegovih vrućina. Čak se ni deca nisu obradovala poslednjem snegu a i životinje su se zbunile. Znam, rekao si da te ove godine ostavim malo duže da spavaš, ali vreme je. Budi se.“ 

„Hm?“ Napokon je dao neki znak života, glasno zevnuo i počešao se po glavi.

„Šta hm? Ajde ustaj, lenčugo jedna. Spava mi se.“ Rekla je nervozno i izgurala iz kreveta.

„Dobro, dobro.“ Progunđao je. „Evo, ustao sam.“ Podigao se na prste i protegao.

„Seko, al’ si ti bila vredna.“ Reče pošto je bacio jedan kratak pogled kroz prozor.

„Tako je to kad se ti uspavaš, šta sam trebala da radim, da sedim i heklam? Znaš da ja umem samo hladnoću da sejem.“

„Mogla si malo manje snega da baciš.“

„Mogla, mogla, ali šta bi onda ti radio“. Našalila se i pogleda na ostala dva kreveta u njihovoj sobi u kojima su spavala ostala godišnja doba. „Evo Leto mrmlja nešto, znaš da ima lagan san, uskoro će se probuditi, pa će ti on pomoći.“

„Laku noć sestro Zimo.“

„Laku noć Proleće, kaži Letu da ga je Jesen zamolila da je probudi malo ranije ove godine, hoće nešto da se dogovore.“

„A tebe? Kad tebe da budimo?“

„Kad tome dođe vreme, ni ranije, ni kasnije.“

Autor Dana Hill 

Fotografija rivalchoice.com

Carstvo reči

Kratka priča Carstvo reči, objavljena je u zborniku Najkraće priče 2015 IK Alma na strani 43. Priča je takođe uvrštena i u moju prvu zbirku priču istoimenog naziva "Carstvo reči" a knjiga je dostupna na linku.

Postoji jedna soba, neko bi rekao zagušljivi sobičak bez prozora, ali to će samo slepac reći koji ne vidi bogatstvo koje se u toj odaji skriva.

Naime, soba je sačinjena od knjiga a svaka knjiga su vrata u novi svet. U svakom od njih postoji ista takva soba sa knjigama, čineći tako beskonačno carstvo reči.

Svako ima pravo ulaska u magičan svet reči, ali mora biti svestan rizika, zato što se iz njega teško izlazi.

Reči, ta divna i divlja stvorenja, oštrije su od britve a snažnije od mača i poseduju veliku moć. Mogu da te zarobe i drže zatočenog godinama, da te drže budnog noćima i zavode te svojim čarima vukući u svoj svet sve dublje i dublje, sve dok sasvim ne izgubiš pojam o vremenu i svaku vezu sa spoljnim svetom.

Posebno moraju biti pažljivi oni koji poseduju moć reči. Nijedna moć ne dolazi bez odgovornosti i mora se koristiti mudro. Zato i postoje čuvari reči, oni koji ih skupljaju, čuvaju u knjigama, a knjige u sobama, za sve one koji su dovoljno hrabri ući u magično carstvo reči.

Autor Daniela Vrškova aka Dana Hill

Fotografija pixabay.com

Brige običnog čoveka

Šta to muči običnog čoveka

a da nije muka svakidašnja,

kako račune platiti i decu nahraniti,

možda ga muči ko će na izborima pobediti

i koga će u sledećih par godina psovati.

Da li ga muči tesna obuća dečja 

i jakna već previše kratka 

ili da li će izdržati koalicija.

Možda ima drugih briga,

ko će ove godine u derbiju pobediti

ili da li će omiljeni teniser pehar ljubiti.

A možda ga muči plata mala 

i kako da skrpi da mu deca napokon vide malo sveta 

da se i oni „ko sav normalan svet“ 

na plaži sunčaju i u plićaku brčkaju, 

a možda vodi brigu o onoj što je pokazala gaće,

koga će sa Farme da izbace ili u Parove da ubace.

Možda se brine da mu plata i ratu za kredit obuhvati 

a možda šta će se desiti u omiljenoj mu seriji.

I tako prolazi godina za godinom

u kom običnog čoveka tište stvari razne,

one bitne i one manje bitne 

i odjednom se nađe u krevetu bolničkom

psuje doktore nesposobne i lekove previše skupe, 

zar je on toliko godina od plate za zdravstvo izdvajao

da bi sada kod privatnika išao.

I za njim, na kraju puta,

plakaće samo ona deca što su tesnu obuću nosila

i jednom, preko sindikata, se u moru Jadranskom kupala,

a svi ostali za njega neće ni znati, 

ko je bio taj običan čovek kog su tištale sve te nebitne stvari.

Autor Dana Hill 

Fotografija freefitnesstips.co.uk 

Veliki "opasni" Vuk

Priča je uvrštena u moju prvu zbirku priča "Carstvo reči".

U zadnje vreme svi nešto 

navališe na jadnog Vuka i njegovu ćud

a niko da primeti njegov nov kaput.

Uporno ga on oblači i svlači,

al' niko jadnog Vuka da pohvali,

da mu kaže,

ijao Vuče, što ti lep taj nov šinjel.

Gde si ga kupio?

Kol’ko si platio?

Ne, samo ćud, ćud i ćud.

E kad ćud, onda će sad videti

kakav je vučji sud.

Kakav može Vuk sve biti,

kad mu niko ne hvali nove stvari.

Grrrrrr....

Duboko u šumi, daleko od očiju radoznalih, u jednoj instituciji zatvorenog tipa za rehabilitaciju psihičkih bolesnika, živi jedan Vuk izgorelog repa, obična senka nekada davno ponosnog, velikog i opasnog Vuka.

Poludeo je, skoro pa sasvim. Izludiše ga svi… i prasići, i jarići, a onu malu da mu niko ni ne pomene, poludi čim vidi crvenu.

Ali da krenemo sa pričom od samog početka…

Svojevremeno je, ako niste znali, naš Vuk bio ugledni građevinski inspektor i kao pošten državni službenik koji poštuje sve zakone, i odluke, i pravilnike, i uredbe… prasićima je naredio rušenje dva nelegalna stambena objekta, barem onog što je od njih ostalo. Onaj od slame, srušio se sam, dok je daščara, nakon prvog jačeg vetra, bez krova ostala, ali ajde neka im je na volju, on je odlukom suda srušio te "kuće" do temelja. I ajde Vuče pomozi... posavetuje ih on da od cigle kuću sagrade. Nabave oni sve potrebne dozvole i kad je tehnički prijem trećeg objekta radio, mangupi jedni, osvete željni, dok je dimnjak pregledao u kaminu upalili vatru i spalili mu rep celi. 

I to im nije bilo dovoljno, još su i celu priču naglavačke izvrnuli i pred celim svetom ga ponizili.

Povukao se Vuk u osamu, duboku negde u hrastovu šumu, i sve je u najboljem redu bilo dok se u komšiluk nije doselila ona raspuštenica sa sedam jarića. Ona na posao, viče na decu da nikom vrata ne otvaraju, a oni mangupi ceo dan po šumi lunjaju a njemu dosađuju…. „daj Vuče vode… daj Vuče hrane“. Ovi stariji jarići su mlinaru vratilo slomili, "daj Vuče pomozi"  zamoli ga Koza, „… nema ko ni decu da mi čuva, ajde Vuče ti si najbliži.“ 

I šta će Vuk, ionako nema posla, može on i jariće da čuva. Posle, igra se s njima žmurke, ova mala se u satu zaglavila, došli vatrogasci, panduri, hitne i socijalne službe i „…otkud vama, gospođo, ideja da vam Vuk jariće čuva?“ i od jadnog Vuka umalo da naprave pedofila.

Posle toga, zavukao se Vuk još dublje u šumu taman na putu za bakinu kuću. I dok je u bašti svaki dan radio, s jednim devojčurkom se upoznao. Dete nosilo crvenu kapicu i svaki dan na putu k svojoj baki lepo se i kulturno javi... i pita za zdravlje, i curetak se sažali nad Vukom spaljenog repa a mršavom ko kost i koža, i ostavi mu malo hrane da nešto u bašti labrcne. A mala opasna, hranila ga tako svakog dana, baka se već žalila što je mama porcije smanjila, al’ nije njemu na pamet palo da to mala radi namerno. I jednog dana, nevaljalica mala, priznala je Vuku da ima momka, kaže, „…mama ga ne voli pa se s njim tajno u šumi nalazim i ajde Vuče pomozi… neću ga dugo videti… moram se s njim oprostiti… odnesi babi ručak… evo ti moja crvena kapica, baba je ionako slepa neće ništa da primeti.“

Ijao... sreo ga drvoseča i prepoznao kapicu, "...gde je Crvenkapica... i gde je Crvenkapica i šta si uradio s njom?" Zove mamu, zove babu, nađu panduri njegov dosije i još u njega upišu da je ubio devojku a ona s momkom pobegla, javila se posle par nedelja s Novog Zelanda.

I šta će jadan Vuk da radi, nego da se u ludaru prijavi, da ga, lepo, tamo zatvore a mogu i da ga leče, samo da više nikog ne vidi i nikom ne pomaže, dok samom sebi prvo ne pomogne.

Autor Dana Hill

Fotografije: thegreenhead.com i fanpop.com

Imelda

Gusenica Imelda, voli da šeta po granama. Ujutro krene gore, uveče se spusti dole, a ono što usput pojede, sve sa sobom ponese. Jeste, debela je, takva je oduvek bila. Od malena je lišće volela. Te sočne zelene zalogaje, ko njima još odoleti može? I kako onda zameriti Imeldi što joj se stomak po granama vuče, kako drugačije da se jedna gusenica kreće?

Jedne večeri kad je s krošnje silazila, načula je razgovor svojih komšija, onih koje je prijateljima zvala.

„Ja se čudim kako ona, uopšte, uspeva da se dovuče do samoga vrha, kad je toliko debela,“ šaputao je pauk muvama.

„Uskoro nećemo imati ’ladovine da se u njoj sakrijemo, a za to ćemo Imeldu da krivimo,“ zabrujale su muve odgovor.

Na te reči, Imelda se rastuži, začauri, a nesreća je posve ispuni. Sve joj u glavi bruji od prekornih pogleda i vrteške uvreda. 

Prespavala je tako dane i noći, izgubljena u vremenu, nadajući se da će bol od podsmeha proći a rane od izdaje na srcu zarasti. 

Onda, jednog jutra, prasnu Imeldina čaura i gusenica raširi svoja krila šarena. Sve se prevrće i obrće, oko krošnje obleće. Kao perce laganu Imeldu povetarac oko jabuke nosa, na radost i divljenje njenih stanovnika. 

Više nije debela i ružna gusenica, razlog šala i podsmeha, već šareni leptir kojem se svako divi. 

Imelda se pozdravila sa svojim komšijama i odlepršala do livade gde raste mirišljavo cveće da sebi nađe prave prijatelje. 

Autor Dana Hill

Fotografije: babyanimalzoo.com i imgkid.com