Skip to main content

Veliki "opasni" Vuk

Priča je uvrštena u moju prvu zbirku priča "Carstvo reči".


U zadnje vreme svi nešto 
navališe na jadnog Vuka i njegovu ćud
a niko da primeti njegov nov kaput.
Uporno ga on oblači i svlači,
al' niko jadnog Vuka da pohvali,
da mu kaže,
ijao Vuče, što ti lep taj nov šinjel.
Gde si ga kupio?
Kol’ko si platio?
Ne, samo ćud, ćud i ćud.
E kad ćud, onda će sad videti
kakav je vučji sud.
Kakav može Vuk sve biti,
kad mu niko ne hvali nove stvari.
Grrrrrr....


Duboko u šumi, daleko od očiju radoznalih, u jednoj instituciji zatvorenog tipa za rehabilitaciju psihičkih bolesnika, živi jedan Vuk, izgorelog repa, obična senka nekada davno ponosnog, velikog i opasnog Vuka.
Poludeo je, skoro pa sasvim. Izludiše ga svi… i prasići, i jarići, a onu malu da mu niko ni ne pomene, poludi čim vidi crvenu.

Ali da krenemo ispočetka…

Svojevremeno je, ako niste znali, naš Vuk bio ugledni građevinski inspektor i kao pošten državni službenik koji poštuje sve zakone, i odluke, i pravilnike, i uredbe… sasvim je normalno da je prasićima naredio rušenje dva nelegalna stambena objekta, barem ono što je od njih ostalo. Onaj od slame se srušio sam, dok je daščara, nakon prvog jačeg vetra, bez krova ostala, ali ajde neka im je na volju, on je odlukom suda srušio kuće do temelja. I ajde Vuče pomozi... posavetuje ih da od cigle kuću naprave i nabave oni sve potrebne dozvole i kad je tehnički prijem trećeg objekta radio, mangupi jedni, osvete željni, što ih je naterao po zakonu graditi, upališe vatru i spališe mu rep celi. 
I to im nije bilo dovoljno, celu priču su naglavačke izvrnuli i pred celim svetom ga ponizili.
Povukao se Vuk u osamu, duboku negde u hrastovu šumu, i sve je u najboljem redu bilo dok se u komšiluk nije doselila ona raspuštenica sa sedam jarića. Ona na posao, viče na decu da nikom vrata ne otvaraju, a oni mangupi ceo dan po šumi lunjaju a njemu dosađuju…. „daj Vuče vode… daj hrane“. Ovi stariji jarići su mlinaru vratilo slomili, daj Vuče pomozi i zamoli ga Koza, „… nema ko ni decu da mi čuva, ajde Vuče ti si najbliži.“ 
I šta će Vuk, ionako nema posla, može on i jariće da čuva. Posle, igra se s njima žmurke, ova mala se u satu zaglavila, došli vatrogasci, panduri, hitne i socijalne službe i „…otkud vama gospođo ideja Vuk da vam jariće čuva?“ i od jadnog Vuka umalo da naprave pedofila.
Posle toga, zavukao se Vuk još dublje u šumu taman na putu za bakinu kuću. I dok je u bašti svaki dan radio, s jednim devojčurkom se upoznao. Dete nosilo crvenu kapicu na glavi i svaki dan na putu k baki lepo se i kulturno javi... i pita za zdravlje, sažali se nad Vukom spaljenog repa a mršavom ko kost i koža, i ostavi mu malo hrane da nešto u bašti labrcne. A mala opasna, hranila ga tako svakog dana, i baka se žalila što je mama porcije smanjila, al’ nije njemu na pamet palo da to mala radi namerno. I jednog dana, nevaljalica mala, prizna ona Vuku da ima momka, kaže, „…mama ga ne voli pa se s njim tajno u šumi nalazim“ i ajde Vuče pomozi… „neću ga dugo videti… moram se s njim oprostiti… odnesi babi ručak… evo ti moja crvena kapica, baba je ionako slepa neće ništa da primeti.“
Ijao... sreo ga drvoseča i prepozna kapicu, "...gde je Crvenkapica... i gde je Crvenkapica i šta si uradio s njom?" Zove mamu, zove babu, nađu panduri njegov dosije i još u njega upišu da je ubio devojku a ona s momkom pobegla, javila se posle par nedelja s Novog Zelanda.
I šta će, jadan, Vuk, nego da se u ludaru prijavi, da ga, lepo, tamo zatvore a mogu i da ga leče, samo da više nikog ne vidi i nikom ne pomaže, dok sebi prvo ne pomogne.

Autor Dana Hill
Fotografije: thegreenhead.com i fanpop.com

Popular posts from this blog

Odlomak iz 34 poglavlja

Odlomak iz 7 poglavlja

Odlomak iz 7 poglavlja romana Četiri elementa - Majčini darovi.

Sedeh sa mojom sestrom u njen poslednji dan. I na taj jedan jedini dan, sam dobila ono o čemu sam maštala kao dete, dobila sam sestru i prijateljicu a kao otkupninu za sve propuštene dane, mi je ostavila ovo malo čudo od deteta, koje se penje na tobogan i svaki put mi mahne pre nego što sedne i spusti se dole, uz osmeh kao da joj je prvi put. „Brini se o Demi,“ prisetih se sestrinih reči, sa bolom u grudima, ništa slabijim od onog koji osetih kad ih je izrekla. „Budi joj majka kad ja to ne budem mogla.“  „U početku ćemo biti sestre, koje mi nismo imale priliku biti,“ prošaptala sam, jer su mi glas ukrale suze.  „Bila sam tako glupa i ljubomorna,“ rekla je tiho, „tog leta, kad ste došli, moj tata je držao za ruku tebe. Tebe, a ne mene. A ti si me gledala sa tolikim obožavanjem... Želela sam da te boli isto kao i mene, da njega boli. Da barem u tom bolu budemo ravnopravni.“  Rasplakale smo se a potom tešile jedna drugu.  „Dosta,“…

3.830

U skučenoj prodavnici „Market+“ artikli su bili naslagani gusto na policama od poda do plafona a dodatni prostor su zauzimale gajbice sa svežim voćem i povrćem. Prostora je bilo toliko da su u prodavnicu mogle ući samo dve odrasle osobe, treća ne bi imala mesta.
Momak sa izbledelim crvenim kačketom na glavi držao je u ruci pastu za zube i ponovo krišom pogledao ka kasi. 
Trudnica je još uvek razgovarala sa debelom kasirkom o terminu, kolicima i ženskim budalaštinama…  Vratio je crvenu kutijicu od paste na mesto i po ko zna koji put opipao plastičnu dršku u džepu i namestio kačket na glavi.  Trudnica je uhvatila kvaku, pozdravila se i napokon je ostao sam sa prodavačicom i pre nego što mu se žena obratila, navukao je šal na nos, izvukao pištolj iz džepa i zakreštao...  „NOVAC! SAD! ODMAH! SVE!“ - Nije zvučao kao kod kuće dok je vežbao pred ogledalom, ali debela se uplašila i otvorila je kasu.  „U KESU. SVE U KESU!“ naredio je. Sada je zvučao malo bolje.  Sve je to u praksi, pomislio je. Že…