Skip to main content

Brige običnog čoveka



Šta to muči običnog čoveka
a da nije muka svakidašnja,
kako račune platiti i decu nahraniti,
možda ga muči ko će na izborima pobediti
i koga će u sledećih par godina psovati.
Da li ga muči tesna obuća dečja 
i jakna već previše kratka 
ili da li će izdržati koalicija.
Možda ima drugih briga,
ko će ove godine u derbiju pobediti
ili da li će omiljeni teniser pehar ljubiti.
A možda ga muči plata mala 
i kako da skrpi da mu deca napokon vide malo sveta 
da se i oni „ko sav normalan svet“ 
na plaži sunčaju i u plićaku brčkaju, 
a možda vodi brigu o onoj što je pokazala gaće,
koga će sa Farme da izbace ili u Parove da ubace.
Možda se brine da mu plata i ratu za kredit obuhvati 
a možda šta će se desiti u omiljenoj mu seriji.
I tako prolazi godina za godinom
u kom običnog čoveka tište stvari razne,
one bitne i one manje bitne 
i odjednom se nađe u krevetu bolničkom
psuje doktore nesposobne i lekove previše skupe, 
zar je on toliko godina od plate za zdravstvo izdvajao
da bi sada kod privatnika išao.
I za njim, na kraju puta,
plakaće samo ona deca što su tesnu obuću nosila
i jednom, preko sindikata, se u moru Jadranskom kupala,
a svi ostali za njega neće ni znati, 
ko je bio taj čovek običan kog su tištale sve te nebitne stvari.

Autor Dana Hill 
Fotografija freefitnesstips.co.uk 




















Popular posts from this blog

Saputnik

Priča je objavljena u mojoj prvoj zbirci "Carstvo reči" koja je dostupna na sledećim mestima: link

Prvo poglavlje

Postoje neke nevidljive sile, koje imaju moć nad našim životima, nad nama samima. Okrenu naopačke i naš život, i naša osećanja, ali otvore nova vrata, ukažu na nove mogućnosti a iz nas izvuku ono što nismo ni znali da nosimo u sebi. Neko to naziva sudbinom, neko spletom okolnosti, neko Božjim prstom.  Imam svega sedamnaest godina i ta nevidljiva sila se već nekoliko puta poigrala sa mnom.  Prvi put se to desilo kad mi je, pre nepunih sedam godina, poginuo tata u saobraćajnoj nesreći. Kao danas se sećam trenutka kad se mama stropoštala na pločice u kuhinji usred telefonskog razgovora.  Bila je nedelja, kasno posle podne i tatu smo očekivale tokom noći, umesto njega, stigao je poziv sa porodičnog imanja i dok sam se pobrinula za mamu i povratila joj svest, veza se prekinula a mama je jedva protisnula reči, „tata je umro“. Poginuo je nedaleko Lunca, mesta gde je odrastao i koje je napustio kako bi bio sa mamom, sa mnom i dvanaest godina se nije vraćao tamo, ali sada ga više neće napustiti. S…

Sreća na vratima

Priča je uvrštena u moju prvu zbirku priča "Carstvo reči" a kako nabaviti knjigu naći ćete na sledećem linku.

Uporno kucanje dovuče me do vrata, otvorim ih, kad tamo, nasmejana neznanka. Nešto mi poznato na njoj, al' ne znam šta.  „Dobar dan,“ pozdravi me Ona. „Dobar dan,“ odgovorim ja. „Mogu li da uđem?“ zatraži ljubazno. „Izvinite, a ko ste vi?“ upitam zbunjeno. „Zar me ne prepoznajete?“ nasmeje se radosno. „Često me dozivate, mislila sam da me poznajete. Ja sam Sreća i evo me tu sam.“ Sklonim se i pustim je unutra, ko još ostavlja Sreću da čeka pred vratima. „Imam nekoliko uslova,“ počne ona poslovno, „i da bih ostala moraćete da ih ispunite.“ „Kao prvo i najvažnije, moraćete, znatno više da se smejete. Svet ne voli namrgođene ljude,“ počne Ona svoje nabrajanje. „Kao drugo, nema više prigovora na vreme. Bila kiša ili sneg, vrućina ili mraz, morate prihvatiti da će njih biti i bez vas. Nema razloga da se proklinje magla, to je najobičnija prirodna pojava. Zatim, nema v…