Skip to main content

San iz kog se rodio San

Često se zapitam, šta mi je sve ovo trebalo, uzeti tastaturu u ruke i početi sa pisanjem. Uvek sam previše maštala, izmišljala priče, ali ih skoro nikad nisam zapisivala. Nisam stigla. Misli su uvek bile brže od ruke koja je to trebala zapisati. Pa zašto onda... Odgovor je san.
Iz jednog sna je nastala kratka priča. U priči se pojavila jedna devojčica a sa njom se rodio ceo jedan svet.
A ovo je Ta kratka priča koja je sada prvo poglavlje romana Srebrni vladar, a koji možete besplatno preuzeti.




Zver

Polako se približavao svojoj žrtvi, misleći… „da, da. Ona je sledeća". Iako bi znatno više uživao u ovom trenutku kad bi se tresla od straha... možda pokoja suza u očima… panično odmahivanje glavom i vrisak. Ne ono vrištanje koje probija zidove, već onaj tih, bezglasni, vrisak okupan strahom.
„Da, da… te najviše volim." U tim žrtvama najviše uživa. Strah daje poseban ukus mesu. Voli taj ledeni miris strave koji se oseti u svakom komadu mesa a tek krckanje i glodanje tih kostiju „...hm“. Već ju je mogao osetiti u ustima, samo kad bi se malo uplašila, kako bi koske bolje krckale pod zubima, ali ovo sitno žensko stvorenje ga je posmatralo nezainteresovanim pogledom, delovala je kao da se dosađuje.
„Ovo će je uplašiti." Iscerio je zube kroz ciničan smešak, ali njen izraz se nije promenio, nije se ni trznula pri pogledu na njegove velike, prljave, oštre zube, niz koje se cedila smrdljiva slina.
„Zašto se ne trese od straha? Zašto ne beži?... Beži mala devojčice… Beži... Vrišti."
Sada joj je već prišao dovoljno blizu i njen miris je postajao sve jači a mirisala je slasno. Voda u ustima se zgusnula, skoro da je počela peniti, ali devojčica je i dalje stajala u ćošku sobe i čekala da joj se približi. 
Nadvio se nad njeno telo i taman kad ju je hteo okusiti zacvrkutala je dečjim glasom - molim te, pođi sa mnom.
Onako malecka se provukla pored sive, smrdljive, zveri i sigurnim korakom pošla napolje. Za razliku od devojke, zver ju je zbunjeno sledila. Njegove žrtve se ovako ne ponašaju. Trebala bi se plašiti, trebala bi vrištati, bežati a ne okrenuti mu leđa. Još se i osvrnula, ne bi li proverila da li je sledi.
Izvela ga je napolje iz stare, prazne kuće u koju ju je saterao „...ili me je ona, zapravo, dovela ovamo?" zapitao se. „Ne, ovde definitivno nešto nije u redu.“ Shvatio je prekasno. 
I dok je zver preispitivala svoju odluku da prati i sluša zapovedi svoje večere, promaklo joj je kratko „škljoc – škljoc", ali joj nije promakao hladan pritisak cevi na čelo. 
Kao hipnotisan se zagledao u ručicu zlatokose devojčice. Čvrsto je stezala revolver koji se presijavao pod belim svetlom njegovog vladara.
- Niste pametni. A ni oprezni, - rekla je širokim osmehom. – Uvek, ali uvek, se uzdate u svoju snagu, a ne u instinkte. Čudno za jednu zver, zar ne? Pa, dragi moj, sad ćeš mi reći gde ću naći N'Ogrua.
„Zašto ovo žensko stvorenje pita za mog praoca?" - pomislio je.
- N'Ogru... ne živeti, - mucao je. Teško je govoriti u vučjem obliku i obično ga ljudi ne razumeju. Bolje je tako, on ima naviku da priča svojim žrtvama dok im kida meso sa kostiju i zato je bolje što ne razumeju njegove reči. Ali u ovom detetu se nešto skriva, nešto zbog čega razume vučji govor.
- Nemoj me lagati. Gde ću naći N'Ogrua? - pitala je glasnije.
- Ne postojati... više, - ponovo se zagledao u tananu ručicu. Mogao bi je slomiti kao grančicu kad bi hteo, ali manjak straha kod nje je izazvao poštovanje u njemu. Sada već zna ko je ona ili bolje rečeno šta je ona. Još nikad nije naleteo na lovca i nikad ne bi pomislio da dolaze u ovakvom obliku.
- Pitaću te još jednom... gde mogu naći N'Ogrua? - povlačenje oroza mu zapara uši. Dete se nije šalilo a on je kao odgovor pritisnuo glavu o srebrnu cev koja mu je zapekla kožu.
- To... niko... ne znati… gde i… da li… živeti. - Zatvorio je oči, spreman oprostiti se od svog prokletstva. Trista dvadeset tri godine je sasvim dovoljno. Zaslužio je ovu kaznu. Nikad nije okusio tako mlade, voleo je zrelije i mirišljavije zalogaje, ali neka ovo ljudsko dete bude njegov sudija i dželat. Spreman je. 
- Kako hoćeš. Ovo će da boli, - bilo je zadnje što je čuo. Usledio je prasak, pucketanje lobanje i vrelina koja se prvo proširila glavom, zatim celim njegovim telom a onda ju je hladnoća zamenila. Hladnoća od koje su se njegove kosti na staklo promenile, kao kad je onomad zaspao na brdu trofeja u davnoj Staljingradskoj noći. I tada se srebrni mesec, njegov vladar, njegov demon, osmehivao, isto kao i sada. 
Sklopio je oči i prizvao mrak. 
„Slobodan, napokon."


Autor Dana Hill
Fotografija otpok.com

Popular posts from this blog

Do sutra draga moja, ovde ili onde.

Priča iz zbirke Carstvo reči.
Iz starog ormara, koji je njegova davno pokojna majka donela u miraz, izvukao je svoj crni sako. Iako ga je juče, pre stavljanja na vešalicu, očetkao, ipak je dohvatio četku i kratkim potezima iščetkao ramena sakoa. Obukao ga i proverio ručni sat.  U ogledalu se zagledao u umorne staračke oči, popravio kravatu, poslednji Elvirin rođendanski poklon, i pokrio sedu kratku kosu crnim šeširom.  Nije vadio mantil, danas su na radiju najavili najtopliji martovski dan u poslednjih sto godina, iako se on seća i toplijeg marta a možda je to bio samo zato što je tada upoznao nju. Devojku crvene kose, sitnih pegica rasutih po nosu i širokog osmeha od kojeg je zastajao dah. Elviru. Njegovu prvu i jedinu ljubav. Najmlađu nećaku udovice Lenhart, vlasnice zgrade u kojoj je stanovao sa svojom porodicom, u kojoj još uvek stanuje. „Dobar dan gospodine Kovač,“ pozdravila ga je mlada komšinica Milica od prekoputa. Pametna mlada žena. Novinar. Podseća ga na njegovu Elviru i on…

Odlomak iz 34 poglavlja

Odlomak iz 7 poglavlja

Odlomak iz 7 poglavlja romana Četiri elementa - Majčini darovi.

Sedeh sa mojom sestrom u njen poslednji dan. I na taj jedan jedini dan, sam dobila ono o čemu sam maštala kao dete, dobila sam sestru i prijateljicu a kao otkupninu za sve propuštene dane, mi je ostavila ovo malo čudo od deteta, koje se penje na tobogan i svaki put mi mahne pre nego što sedne i spusti se dole, uz osmeh kao da joj je prvi put. „Brini se o Demi,“ prisetih se sestrinih reči, sa bolom u grudima, ništa slabijim od onog koji osetih kad ih je izrekla. „Budi joj majka kad ja to ne budem mogla.“  „U početku ćemo biti sestre, koje mi nismo imale priliku biti,“ prošaptala sam, jer su mi glas ukrale suze.  „Bila sam tako glupa i ljubomorna,“ rekla je tiho, „tog leta, kad ste došli, moj tata je držao za ruku tebe. Tebe, a ne mene. A ti si me gledala sa tolikim obožavanjem... Želela sam da te boli isto kao i mene, da njega boli. Da barem u tom bolu budemo ravnopravni.“  Rasplakale smo se a potom tešile jedna drugu.  „Dosta,“…