Skip to main content

San iz kog se rodio San

Često se zapitam, šta mi je sve ovo trebalo, uzeti tastaturu u ruke i početi sa pisanjem. Uvek sam previše maštala, izmišljala priče, ali ih skoro nikad nisam zapisivala. Nisam stigla. Misli su uvek bile brže od ruke koja je to trebala zapisati. Pa zašto onda... Odgovor je san.
Iz jednog sna je nastala kratka priča. U priči se pojavila jedna devojčica a sa njom se rodio ceo jedan svet.
A ovo je Ta kratka priča koja je sada prvo poglavlje romana Srebrni vladar, a koji možete besplatno preuzeti.




Zver

Polako se približavao svojoj žrtvi, misleći… „da, da. Ona je sledeća". Iako bi znatno više uživao u ovom trenutku kad bi se tresla od straha... možda pokoja suza u očima… panično odmahivanje glavom i vrisak. Ne ono vrištanje koje probija zidove, već onaj tih, bezglasni, vrisak okupan strahom.
„Da, da… te najviše volim." U tim žrtvama najviše uživa. Strah daje poseban ukus mesu. Voli taj ledeni miris strave koji se oseti u svakom komadu mesa a tek krckanje i glodanje tih kostiju „...hm“. Već ju je mogao osetiti u ustima, samo kad bi se malo uplašila, kako bi koske bolje krckale pod zubima, ali ovo sitno žensko stvorenje ga je posmatralo nezainteresovanim pogledom, delovala je kao da se dosađuje.
„Ovo će je uplašiti." Iscerio je zube kroz ciničan smešak, ali njen izraz se nije promenio, nije se ni trznula pri pogledu na njegove velike, prljave, oštre zube, niz koje se cedila smrdljiva slina.
„Zašto se ne trese od straha? Zašto ne beži?... Beži mala devojčice… Beži... Vrišti."
Sada joj je već prišao dovoljno blizu i njen miris je postajao sve jači a mirisala je slasno. Voda u ustima se zgusnula, skoro da je počela peniti, ali devojčica je i dalje stajala u ćošku sobe i čekala da joj se približi. 
Nadvio se nad njeno telo i taman kad ju je hteo okusiti zacvrkutala je dečjim glasom - molim te, pođi sa mnom.
Onako malecka se provukla pored sive, smrdljive, zveri i sigurnim korakom pošla napolje. Za razliku od devojke, zver ju je zbunjeno sledila. Njegove žrtve se ovako ne ponašaju. Trebala bi se plašiti, trebala bi vrištati, bežati a ne okrenuti mu leđa. Još se i osvrnula, ne bi li proverila da li je sledi.
Izvela ga je napolje iz stare, prazne kuće u koju ju je saterao „...ili me je ona, zapravo, dovela ovamo?" zapitao se. „Ne, ovde definitivno nešto nije u redu.“ Shvatio je prekasno. 
I dok je zver preispitivala svoju odluku da prati i sluša zapovedi svoje večere, promaklo joj je kratko „škljoc – škljoc", ali joj nije promakao hladan pritisak cevi na čelo. 
Kao hipnotisan se zagledao u ručicu zlatokose devojčice. Čvrsto je stezala revolver koji se presijavao pod belim svetlom njegovog vladara.
- Niste pametni. A ni oprezni, - rekla je širokim osmehom. – Uvek, ali uvek, se uzdate u svoju snagu, a ne u instinkte. Čudno za jednu zver, zar ne? Pa, dragi moj, sad ćeš mi reći gde ću naći N'Ogrua.
„Zašto ovo žensko stvorenje pita za mog praoca?" - pomislio je.
- N'Ogru... ne živeti, - mucao je. Teško je govoriti u vučjem obliku i obično ga ljudi ne razumeju. Bolje je tako, on ima naviku da priča svojim žrtvama dok im kida meso sa kostiju i zato je bolje što ne razumeju njegove reči. Ali u ovom detetu se nešto skriva, nešto zbog čega razume vučji govor.
- Nemoj me lagati. Gde ću naći N'Ogrua? - pitala je glasnije.
- Ne postojati... više, - ponovo se zagledao u tananu ručicu. Mogao bi je slomiti kao grančicu kad bi hteo, ali manjak straha kod nje je izazvao poštovanje u njemu. Sada već zna ko je ona ili bolje rečeno šta je ona. Još nikad nije naleteo na lovca i nikad ne bi pomislio da dolaze u ovakvom obliku.
- Pitaću te još jednom... gde mogu naći N'Ogrua? - povlačenje oroza mu zapara uši. Dete se nije šalilo a on je kao odgovor pritisnuo glavu o srebrnu cev koja mu je zapekla kožu.
- To... niko... ne znati… gde i… da li… živeti. - Zatvorio je oči, spreman oprostiti se od svog prokletstva. Trista dvadeset tri godine je sasvim dovoljno. Zaslužio je ovu kaznu. Nikad nije okusio tako mlade, voleo je zrelije i mirišljavije zalogaje, ali neka ovo ljudsko dete bude njegov sudija i dželat. Spreman je. 
- Kako hoćeš. Ovo će da boli, - bilo je zadnje što je čuo. Usledio je prasak, pucketanje lobanje i vrelina koja se prvo proširila glavom, zatim celim njegovim telom a onda ju je hladnoća zamenila. Hladnoća od koje su se njegove kosti na staklo promenile, kao kad je onomad zaspao na brdu trofeja u davnoj Staljingradskoj noći. I tada se srebrni mesec, njegov vladar, njegov demon, osmehivao, isto kao i sada. 
Sklopio je oči i prizvao mrak. 
„Slobodan, napokon."


Autor Dana Hill
Fotografija otpok.com

Popular posts from this blog

Prvo poglavlje

Postoje neke nevidljive sile, koje imaju moć nad našim životima, nad nama samima. Okrenu naopačke i naš život, i naša osećanja, ali otvore nova vrata, ukažu na nove mogućnosti a iz nas izvuku ono što nismo ni znali da nosimo u sebi. Neko to naziva sudbinom, neko spletom okolnosti, neko Božjim prstom.  Imam svega sedamnaest godina i ta nevidljiva sila se već nekoliko puta poigrala sa mnom.  Prvi put se to desilo kad mi je, pre nepunih sedam godina, poginuo tata u saobraćajnoj nesreći. Kao danas se sećam trenutka kad se mama stropoštala na pločice u kuhinji usred telefonskog razgovora.  Bila je nedelja, kasno posle podne i tatu smo očekivale tokom noći, umesto njega, stigao je poziv sa porodičnog imanja i dok sam se pobrinula za mamu i povratila joj svest, veza se prekinula a mama je jedva protisnula reči, „tata je umro“. Poginuo je nedaleko Lunca, mesta gde je odrastao i koje je napustio kako bi bio sa mamom, sa mnom i dvanaest godina se nije vraćao tamo, ali sada ga više neće napustiti. S…

Saputnik

Priča je objavljena u mojoj prvoj zbirci "Carstvo reči" koja je dostupna na sledećim mestima: link

Hrabri Gavrilo

Priča objavljena na strani 95. u petom broju Časopisa za umetnost i kulturu Zvezdani kolodvor

U sred žitnih polјa, iza bagremovog šumarka, stoji jedna kuća stara, nekad davno plava, sada skoro prazna. Prozori joj razbijeni, krov nakrivlјen a vrata zatvorena, odavno neotvarana. Ali nije kuća posve prazna, nastanila se ovde mišja kolonija. Zaposeli su oni, u početku, tavan i podrum, a posle i kuhinju i salon. Sve šuškaju i hranu skuplјaju, mišje porodice ovde uživaju, nigde lјudi i mačora, nigde pasa i pacova, prava mišja utopija.  Jednog toplog jutra, negde pred sam kraj jula, došli su novi vlasnici kuću da obiđu, otvorili vrata i prozore i pozvali majstore da kuću poprave. Od tog julskog dana a sve do Miholјdana, nastade u kući prava ludnica. Rastrčali se miševi na sve strane, neki se u polјe kod rodbine odselili, neki u bagremovom šumarku utočište našli, ali oni najuporniji beže po kući iz sobe u sobu, čas u podrum, čas na tavan, više ni kofere ne pakuju, samo okolo trčkaraju i gazd…