Nevolja kuca tri puta - 10

Prethodni nastavci:

Prvi deo    Drugi deo    Treći deo    Četvrti deo     Peti deo   Šesti deo    Sedmi deo

Osmi deo    Deveti deo


18

Kira

 

Imala sam provalnika u kući. Kad me je pozvala, nadala sam se da je Devinterova nešto pogrešno videla ili da izmišlja, ali kad sam ugledala policiju i okupljene ljude na ulici, znala sam da je sve istina.

Prozor je u kuhinji bio razbijen. Sve fioke na Henrijevom pisaćem stolu su bile ispremetane. Slično je prošao i moj radni sto u niši na međuspratu koji više nisam koristila. Pretražena je i komoda u spavaćoj sobi. Čak su ramovi sa porodičnim fotografijama otvarani a otvoren je bio i sef u garderoberu u spavaćoj sobi. Henri mu je jednom rekao mu je šifra moj rođendan. Sećam se i dana kad mu je to rekao, i našalio se da će sada morati da je promeni a za uzvrat mu je Met rekao svoju kombinaciju na sefu. Između njih nije bilo tajni. Henri mu je verovao više nego meni.

Šta je, do đavola, Met Morison tražio kod mene, jer dragocenosti to sigurno nisu bile. Kod nas se više nije imalo šta ukrasti.

„Uvek postoji nešto, gospođo. Samo vi proverite.“ Zahtevao je stariji policajac koji me je pratio po kući.

Odustala sam od namere da ga uverim da sve kartice koje imam su u mom novčaniku. Naša dokumenta nisu nestala. Nemamo skupu elektroniku i ja više ne posedujem skupocen nakit. Nekad sam ga imala. Šalila sam se da će nam uskoro trebati drugi sef, ali sve je to otišlo kako bi se pokrili dugovi. Roleks satovi su otišli kao prvi, i moji, i njegovi. Dijamantna ogrlica koju mi je poklonio za svoj prvi milion je otišla kao sledeća, kao i dijamantne minđuše, koje mi je poklonio kad se rodila Džesa. Svo prstenje sam prodala, čak i verenički, ali i onaj sa smaragdom koji mi je kupio kad se rodila Zoi. Prodate su i zlatne narukvice koje sam kupila na letovanju u Indiji, ali i ona koju mi je poklonio kad se Alek rodio. Voleo je da mi poklanja nakit i kad bih ga nosila, više se on ponosio time nego ja. Sve je to otišlo i nije mi nedostajalo. Lako sam se rastala od svakog komada. Sve što mi je ostalo bila je jeftina bižuterija, ali i nju sam slabo nosila. Bez nakita kao da sam se osećala slobodnom.

Ono što me je trebalo najviše brinuti, je to što se neko drznuo ući u moj privatni prostor i narušiti ga i taj osećaj nelagode me je pratio dok sam prolazila svojim domom i proveravala sve. Međutim ono što me je duboko u meni najviše izjedalo, bilo je kako sam se ponela prema Sajmonu. Nisam se trebala brecnuti na njega u kolima.

„Da li je imao pomoćnika?“ pitao je Sajmon pošto je došao u pratnji još jednog policajca.

„Verujemo da je bio sam,“ odgovorio mu je onaj stariji. Imao je veliku prosedu glavu, širok vrat i poveći stomak. Njegov kolega koji je došao sa Sajmonom bio je mlađi i mršaviji.

Zašto? Zašto bi to učinio, zapitala sam se. Želeo je da mi se osveti što sam ga odbila ili je nešto tražio. Po onome što sam videla zaključila sam da je tražio nešto među dokumentima... ali zašto nije došao i zatražio to od mene. Zašto je provaljivao u kuću? Nakon onog što se desilo pretpostavljam da je znao da bih ga odbila.

Dala sam izjavu policajcima, kuća mi je vrvela od nepoznatih ljudi. Uzimali su otiske dok sam ja sa Sajmonom sedela u dnevnoj sobi gde nas je smestio policajac kako ne bih smetali forenzičarima. Uveravao me je da će sve biti brzo gotovo, ali da se to mora učiniti, posebno zato što mi je pretio, a to su saznali od Sajmona.

„Mislim da Alison ne bi trebala dovesti decu,“ rekao je i podsetio me da bih se trebala javiti sestri. Sigurno je bila zabrinuta. „Javićeš joj ti ili ja?“

Izvukla sam telefon i našla nekoliko sestrinih propuštenih poziva a zatim mu pružila telefon. Nisam bila u stanju da razgovaram sa njom. Želela sam zadržati privid normalne i razumne osobe a znam da ako bih joj sada čula glas, verovatno bih se rasplakala.

Kratko je razgovarao sa njom. Od žamora koji je vladao kućom nisam čula njegove odgovore, ali primetila sam njegov pogled a kad bi se sreo sa mojim nežno bi se osmehnuo i kao da mi je očima govorio, sve će biti u redu. Bilo je teško poverovati u to.

„Kaže da će deca ostati kod nje.“

„Da,“ potvrdila sam.

„Jeste li vi onaj Sajmon Blek?“ pitao ga je stariji policajac, koji je dolazio i odlazio od nas.

„Ako pod onaj mislite na pisca, onda da... taj sam,“ potvrdio je.

 „Viđao sam vas u stanici.“

„Vi ste iz zapadne stanice?“ čovek je samo klimnuo. „Onda znate detektiva Brajtona?

„Kako da ne. Svi znaju Buldoga.“ Nasmejao se. „Znači on je vaš izvor informacija.“

„Kad imam pitanja vezana za proceduru,“ pokazao je okolo, „on je taj kojem se obraćam.“

„Na žalost, sada imate iskustvo iz prve ruke. Ako me budete pominjali u nekoj od vaših priča, načinite me mladim i zgodnim,“ šalio se i na tren mi skrenuo misli.

Pala je već noć kad su se naše kuće ispraznile. Policajci su mi dali kratke instrukcije vezano za čišćenje nakon njihovog odlaska i napomenuli da ako primetim da je nešto nestalo da to odmah prijavim, i njima, i osiguranju.

Pošto je ispratio i zadnjeg pripadnika policije seo je nasuprot mene u fotelju.

„Da ti donesem nešto?“ Odmahnula sam glavom. „Meni je potrebno pivo.“ Ustao je i pitao, „imaš pivo?“ klimnula sam. Deklan je pio samo pivo a i Henri je voleo nakon večere popiti flašu piva. Bila je to navika uvek imati par flaša u frižideru. 

Bila sam umorna. Ne sećam se kad me je prisustvo ljudi toliko umorilo. Zapravo, tačno sam znala kada, ali za ta sećanja sada nisam imala snage.

„Daj i meni vodu ili neki sok,“ dobacila sam mu. Vratio se i pošto mi je pružio čašu sa sokom od narandže, umesto čaše, posegnula sam za njegovom rukom i pogledala ga u oči. I on je delovao umorno i zabrinuto.

„Izvini... izvini mi zbog onog u kolima.“

„U redu je. Uplašena si i pod stresom. Sve je u redu.“

„Ne, nije u redu.“ Pokazala sam mu da sedne pored mene. Prijala mi je njegova blizina. Smirivala me je i pružala osećaj sigurnosti a to mi je trenutno bilo potrebno. Odložila sam čašu i zatražila njegovu flašu sa pivom i potegla jednom iz nje. Osmehnuo se kad sam mu vratila. Ponudio mi je flašu ponovo, nakon što je uzeo gutljaj, ali odbila sam.

„Volim ukrasti samo onaj prvi,“ priznala sam.

„Najslađi.“ Samo smo sedeli jedan pored drugog i uživali svaki u svom piću i gledali u prazno.

„Ne shvatam... zašto?“ prva sam prekinula tišinu. „Zašto je ovo učinio?“

„Vidim da je bio u radnoj sobi,“ rekao je pošto su se forenzičari poprilično zadržali tamo.

„Tražio je nešto tamo, i u mom stolu, i u sefu, i po fiokama u spavaćoj sobi.“

„Imaš ideju šta je bi to moglo biti? Možda nešto vezano za njihov posao.“

„Valjda. Nedavno sam sve to odnela Biliju... Bili.“ Setila sam se. „Možda će on znati.“ Osvrnula sam se i pogledala na sat. Prošlo je deset sati.

„Bili. Advokat. Bio je na rođendanu. Onako proćelav.“

„Da, to je on. Pre par nedelja sam mu odnela svu Henrijevu dokumentaciju. Nešto se pojavio u jednoj tužbi i hteo je to da proveri.“ Bila sam svesna da je već kasno, ali morala sam ga pozvati.

Javio se nakon drugog zvona.

„Kira?“ pitao je zbunjeno.

„Izvini što te zovem ovako kasno. Imala sam provalu.“

„Šta?“

„Da,“ čula sam ga kako prenosi sve Melodi i uskoro sam bila spikerfonu.

„Bože, Kira, draga. Jeste li dobro?“ pitala je Melodi uplašeno.

„Prijavila si policiji?“ ubacio se Bili.

„Da, nedavno su otišli... i dobro smo, deca su dobro, bili smo kod Alison kad se to desilo. Komšinica je prijavila policiji provalu. Ona je videla kako mi Met Morison ulazi u dvorište i pošto je čula razbijanje stakla, pozvala je prvo mene a onda i policiju.“

„Met?“ začudili su se oboje. „Jesu li ga uhvatili?“

„Ne. Izdata je poternica za njim.“

„Ali zašto bi Met provalio kod nje?“

„Mislim da je nešto tražio.“

„Henrijevu dokumentaciju,“ potvrdio je Bili moje sumnje.

„To sam i ja pomislila. Otkrili ste nešto u njoj?“

„Još uvek je kod veštaka. Rade na tome i kažu da će da potraje. Što je dobro, jer nam to odlaže celi proces. Rekao sam im da ne žure.“

Primetila sam da je Sajmon bio ukočen. Prisluškivao je naš razgovor, ali nije bio napadan.

„Kira, želiš da dođemo do tebe?“ pitala me je Melodi. „Ili bi ste vi mogli prespavati kod nas.“

„Ne, nema potrebe. Deca su još uvek kod Alison a za mene ne brini. Izvinite što sam vas zvala ovako kasno, ali morala sam da pitam.“

„I neka si zvala, trebala si nas odmah pozvati, još dok je  policija bila kod tebe. Znaš da smo uvek tu za tebe.“

„Doći ćemo sutra da te obiđemo,“ rekla je Melodi.

„Ujutro moram po decu. Nazvaću vas posle.“ Pozdravila sam se sa njima i obećala da ću im se javiti ujutro.

„Idem da se istuširam.“ Ustala sam u nameri da pođem, ali zaustavio me je.

„Želiš prespavati kod mene... mislim zbog prozora,“ objasnio je, „ili želiš da ostanem s tobom... Mogu spavati ovde.“ Pokazao je na trosed.

Nisam do sad razmišljala o tome, ali nisam želela biti sama u kući. Ne sa razbijenim prozorom i Metom Morisonom u okolini. Policajci su rekli da će pojačati patrole u ovom kraju za slučaj da se vrati. Onaj stariji nam je čak ostavio i svoj broj mobilnog, ali plašila sam se.

„Ostaćeš sa mnom?“

„Naravno da ću ostati.“ Ustao je i privio me zagrljaj. Bio je topao i snažan i bio mi je potreban. Sve dok me nije zagrlio nisam ni znala da mi je to bilo potrebno. Taj osećaj sigurnosti da nisam sama, da ima još neko s kim bih mogla podeliti svoju brigu i svoj strah.

„Onda ostani. Možeš spavati u spavaćoj.“

„To je tvoj prostor. Ne želim da ti se namećem tamo.“

„Osećaću se sigurnije ako budeš pored mene.“

„Onda idem po stvari.“

Dala sam mu ključ kako bi mogao ući a za to vreme sam pospremila spavaću sobu i garderober. U tuš sam ušla tek kad se javio da je došao. Dok sam se oblačila, čula sam ga da sa nečim šuška dole. Stavljao je najlon preko razbijenog prozora.

„Da se ne uvuče neka mačka ili nešto,“ objasnio je. Toga se nisam ni setila dok to on nije pomenuo.

„Pametno,“ priznala sam, pomažući mu.

„Pa ja sam pametan.“ Namignuo je. Bio je sveže istuširan u običnoj beloj majici i trenerici i poneo je sa sobom manju torbu i svoj laptop.

„Planiraš da radiš?“

„Za slučaj da dobijem inspiraciju.“

„Salvete su izašle iz mode?“ pitala sam ga dok sam gasila svetla po kući, svesna da me sutra čeka veliko spremanje.

„Salvete su premale za moje misli.“ Zaustavio se na vratima spavaće pre nego što je ušao. „Jesi li sigurna u ovo? Stvarno nije problem. Kauč deluje udobno.“

„Sigurna sam.“ Uhvatila sam ga za ruku i uvela unutra. Ostavio je torbu pored kreveta i osvrnuo se.

„Zaboravio sam koliko je mala ova prostorija.“ Izašao je na balkon i pogledao okolo a onda ušao, zatvorio vrata i navukao zavese. „Nije ti čudno? Imati ovde drugog muškarca.“

„Čudno je,“ priznala sam. „Ali kad pomislim da mi je Met Morison tu preturao, ti mi dođeš kao isterivač đavola.“

„Samo da uzmem svetu vodicu i krst,“ šalio se.

Sačekao je da ja legnem i da ga pozovem u krevet i tek onda se obučen ispružio pored mene, namestio je jastuk i počeo da se vrpolji.

„Šta je?“

„Mekan ti je krevet.“

„A tvoj je previše tvrd.“ Nasmejao se i okrenuo ka meni.

Bio je u pravu, bilo je čudno što drugi muškarac leži na Henrijevom mestu, ali ne i neprijatno. Pored njega mi nije bilo neprijatno, upravo suprotno tome.

„Izvini zbog onog u kolima, to je nešto o čemu jednostavno ne volim da razgovaram,“ priznala sam tiho. Sve vreme me je mučilo, što sam se tako brecnula na njega a s druge strane, bilo je to nešto što nije imalo veze sa njim... i bilo je to nešto čega sam se stidela, nešto što sam želela što pre ostaviti iza sebe.

„Ponekad razgovor pomaže.“

„Ne, o ovome ne pomaže. Uostalom, već sam smislila rešenje, tako da bi mogli reći da je to rešena stvar.“

„U redu, znači i ovo ide na spisak.“

„Kakav spisak?“

„Tvojih granica.“

„Imaš problem s mojim granicama?“

„Ne, sve dok sam u njihovim okvirima.“ Privukao me je bliže i protrljao svoj nos o moj. Privila sam se uz njega. Toplina njegovog tela me je opuštala.

„Spavaj,“ rekao je poljubio me u čelo.

„A ti?“

„Malo ću da radim.“

„Nemoj do kasno.“

„Laku noć, tufnice.“ Osmehnula sam se. Sviđao mi se nadimak.

19

Sajmon

 

Bio sam zabrinut.

Kad je zaspala, još jednom sam proverio svaku prostoriju u kući i zažalio što nisam poneo bejzbol palicu sa sobom. Seo sam u dnevnoj sobi na trosed sa laptopom u krilu i pokušao da radim na knjizi, ali nisam bio u stanju da se koncentrišem. U glavi mi je vladao haos.

S jedne strane me je brinuo Morison. Koliko sam shvatio iz onoga što mi je rekla i razgovora koji je vodila sa svojim advokatom, tražio je neku dokumentaciju, ali zašto bi zbog toga provaljivao čak tri godine nakon Milmanove smrti? Sigurno ima veze sa tužbama koje je pomenula. Moj životni blagoslov, ali i najveće prokletstvo je taj što imam bujnu maštu. Moj um je smislio nekoliko scenarija zašto bi to moglo biti tako a neke od mogućnosti su me istinski zabrinule.

Verovatno brinem bez razloga. Znam da bih se lakše smirio kad bih znao nešto više o tome, ali nisam hteo biti dosadan i zahtevati od nje objašnjenje. Bila je u pravu, mene se to ne tiče a ipak, imao sam želju da joj pomognem.

S druge strane, bilo je čudno biti sam sa njom u ovoj kući. Kao da je Milmanov duh lebdeo okolo i nadgledao me. Upozoravao me da pazim šta radim sa njegovom porodicom. To mi je i Alison rekla. Da li sam srljao? Jesam. Pravo glavom kroz zid. Pustio sam sve kočnice i uživao u padu. Možda bih trebao usporiti, ali to bi bilo čisto gubljenje vremena. Možda bih trebao odustati. Povući se pre nego što se oboje razbijemo i završimo povređeni.

Odgovor na to sam dobio odmah ujutro.

„Sajmone,“ prošaptala je nežno. Njen topli dah me je pomilovao po obrazu dok je prstima prelazila kroz moju kosu. „Sajmone.“ Uživao sam još samo jedan tren u tom zvuku i upijao ga u sećanje i tek nakon što sam osetio nežan poljubac otvorio sam oči i ugledao njeno lice. Osmehivala se i posmatrala me nežno.

Zar bih od ovoga trebao odustati?

Privukao sam je još jednom na svoje usne kako bih uživao u njima još koji tren.

„Divan je osećaj kad sanjaš onako baš lep san... a onda otvoriš oči i ugledaš ga ispred sebe i shvatiš da je još lepši.“ Oborila je pogled postiđeno a onda spustila glavu pored moje i protrljala svoj nos o moju bradu. Privio sam je uz sebe i priznao, „pristao bih na ovakvo buđenje svakog jutra.“

„Dosadila bih ti.“

„Ne bi, tufnice.“ Zahihotala se slatko.

„Bože, Sajmone, pored tebe se osećam kao da mi je ponovo šesnaest.“

„A šta bi ta šesnaestogodišnjakinja sada uradila?“ podigla se kako bi me pogledala i primetio sam razigranu iskru u njenim očima. Zagonetno je mrdnula obrvama pre odgovora.

„Ukrala bih starom pivo. Sela sa momkom na motor. Odvezli bi se do jezera. Pili bi pivo i valjali se u travi. Fantazirali kako ćemo pobeći i živeti zajedno kao odrasli.“

„Sviđa mi se... a dokle bi stigli u toj travi.“

„Samo druga baza.“

„Oh, tufnice, ali mi smo već stigli do houmrana,“ podsetio sam je i zavukao ruku ispod njene majice i na tren uživao u punoći koju sam tamo našao a ona je potražila moje usne.

„Jesi li sa nekim fantazirala o tome?“

„Jesam... i jesam to učinila,“ iznenadila me je ovim priznanjem. Potražio sam njene oči i uverio se da govori istinu. „Jednom sam pobegla od kuće.“

„Želim čuti više.“

„Nema šta da se čuje... pobegli smo, pa se vratili.“

„Kako se zvao?“

„Džek.“ Seta joj je prošla pogledom, ali se brzo izgubila. Osmehnula se i pitala. „Doći ćeš večeras na večeru?“

„Rado.“

„Dobro... a sada ustaj, Alison je zvala. Deca će uskoro stići.“ Bio je to povratak u stvaran svet. Cmoknula me je u usne i ustala.

„Jesi li dugo radio?“

„Mislim da je prošlo tri kad sam završio a onda sam se samo ispružio ovde i zaspao,“ slagao sam. Vratio sam se do nje, ali bio je čudan osećaj ležati u toj sobi... u tom krevetu sa njom. Osećao sam se kao uljez.

„Skuvala sam nam kafu. Ne bih te budila, ali deca će uskoro stići.“ Pravdala se. Naravno da nije htela da me zateknu komiranog u dnevnoj sobi.

„Koliko je sati?“ pitao sam ustajući.

„Prošlo je deset.“

„Kad si ti ustala?“

„Kao i uvek, u pola sedam.“

Od neudobnog i kratkog troseda bio sam sav ukočen. Pogledao sam okolo istežući se. Primetio sam kantu i krpe. Pod je još bio vlažan na nekim mestima na šta me je upozorila kako se ne bih poskliznuo.

„Spremala si?“

„Juče mi je stampedo prošao kroz kuću a i rekli su da je najbolje onaj prah obrisati što pre.“

„I sve si sredila dok sam ja spavao?“ čudio sam se. „Što me nisi probudila da ti pomognem.“ Prihvatio sam pruženu šolju kafe.

„Zvala sam majstora za prozor, ali rekao je da može doći tek sutra,“ izbegla je odgovor.

„Želiš da ja pozovem onog koji je kod mene popravljao?“

„Ionako ga neće stići popraviti do povratka dece. Zvali su odmah izjutra, Alek je nestrpljiv. Danas ima trening a ja ne znam kako da im objasnim razbijen prozor.“ Gledala je zabrinuto u najlon sa kojim sam juče prekrio okvir.

„Istinom,“ rekao sam.

„Ne želim ih uplašiti.“

„Šta ako čuju od nekoga. Zar ne bi bilo bolje ako bi im to ti objasnila... ali kako ti misliš da je najbolje.“ Setio sam se granica koje je postavila.

„Verovatno si u pravu,“ rekla je kroz uzdah.

„Treba ti pomoć?“

„Ne, završila sam već.“ Pokupila je kantu i krpe i odnela ih u vešeraj a ja sam otišao u kupatilo da se sredim i presvučem.

„Zvala si stanicu? Ima li nekih novosti?“ pitao sam silazeći.

„Bili ih je zvao, rekli su mu da ga još uvek nisu uhvatili.“

„Pozvaću majstora da to što pre popravi.“ Ustao sam i pošao u poteru za mojim telefonom i našao ga pored laptopa u dnevnoj.

Nakon što sam mu objasnio što se desilo, obećao je da će do uveče prozor biti popravljen.

„Hvala ti,“ rekla je pošto sam završio razgovor sa majstorom kog je ona pozvala, otkazujući mu posao. „Zaista, hvala i hvala što si ostao sa mnom.“

„Zbog toga ne moraš da mi zahvaljuješ.“ Sa tim likom na slobodi, čak i ako poprave prozor možda bih trebao i večeras spavati ovde.

„Meni je drago što nisam bila sama.“ Nazreo sam iskrenu zahvalnost u njenim očima a onda su se vrata otvorila i deca su uz galamu i smeh ušla unutra. Premda su bili iznenađeni što me vide, pažnju im je zaokupio razbijen prozor i Kiru su zasuli pitanjima. Sve im je objasnila, trudeći se da zvuči optimistično.

„Nije valjda ukrao moje lutkice?“ bila je zabrinuta Zoi.

„Nije.“

„Nisi se plašila spavati ovde?“ pitao je Alek.

„Naravno da jesam, ali gospodin Sajmon je bio tu sa mnom.“ Svi pogledi su završili na meni.

„Dobro,“ rekla je Alison pre nego što je neko dete moglo da zucne a Deklan je to odmah i potvrdio, „možda bi trebao da spava kod vas sve dok ga ne uhvate.“ Namignuo mi je.

„Verujem da će ga policija brzo uhvatiti.“ Uveravao sam ih premda mi Deklanov predlog nije bio mrzak, ali osetio sam se pomalo neprijatno.

„Ima nekih novosti?“ prišla mi je Alison pošto su deca otišla na sprat. Zoi je brinula njena kolekcija lutki a i Alek je hteo da proveri svoje trofeje. Jedino je Džesa ćutala i uhvatio sam u prolazu njen prodoran pogled. Strahovao sam da sam se i ja našao na njenoj listi perverznjaka.

„Kira kaže da je Bili zvao stanicu ali da ga još uvek nisu uhvatili. Imam prijatelja u stanici, raspitaću se.“ Ionako sam planirao pozvati Buldoga i to ne samo vezano za provalu.

„Dobro i možda bi zaista trebao da prespavaš ovde i večeras. Mislim, mogu i ja ostati par dana, ali mislim da nema potrebe za tim.“

„Kira će odlučiti,“ odgovorio sam, ali znao sam da će odbiti i mene i Alison, posebno ako poprave prozor.

Kad sam stigao kući odmah sam pozvao Buldoga. Odavno se nismo čuli, ali nikad me do sad nije odbio. Uživao je u pažnji i voleo je da pripoveda priče a ja sam ga pažljivo slušao i crpio detalje za svoje romane. Dosta stvari u mom izmišljenom detektivu je imalo koren u Skotu Brajtonu - Buldogu.

„Bleku,“ rekao je umesto pozdrava, „očekivao sam tvoj poziv.“

„Znači, već si čuo.“

„Malo ti je ovo naše selo,“ šalio se dubokim glasom. „Rekao mi je Brajs,“ objasnio je. I sam sam shvatio da će mu stari policajac preneti šta se desilo.

„Da li si čuo nešto? Ima nekih novosti.“

„Znaš da provale nisu moj resor, ali da, čuo sam... jutros je patrola pronašla njegov auto. Bio je ostavljen na parkingu tržnog centra. Naravno da on nije bio tamo, ali uhvatićemo ga, ne brini... Premda čujem da je samo napravio štetu ali da ništa nije ukrao.“

„Nisam siguran da ništa nije uzeo... a i pre ovoga joj je pretio.“

„Ovoj kako se ono zove.“

„Kira Milman.“ Čuo sam ga kako ponavlja ime i bio siguran da ga više neće zaboraviti. Taj čovek je imao neverovatno pamćenje, ono što je ušlo u njegovu glavu, više je nije napustilo. Moglo je biti zatrpano drugim podacima, ali uvek bi našao način kako da ga izvuče kad mu zatreba.

„Da li je to prijavila?“

„Naravno da nije... i zato te zovem. Sećaš se onog samoubistva od pre tri godine u centru.“

„Broker što se okačio o ventilator u svojoj kancelariji.“

„Da upravo taj. To je bio njen suprug a ovaj Morison je bio njegov poslovni partner.“

„I ti misliš da ova provala ima veze s tim.“

„Naravno da ima. Sećaš se možda ko je vodio taj slučaj.“

„Mislim da je to bio matori Ijan. Ako se ne varam bio je to njegov poslednji pre nego što je otišao u penziju.“

Znao sam starog detektiva isušenog od cigareta. Umro je nedavno, rak ga je, kažu, pojeo za mesec dana.

„Da li bi mogao da pogledaš njegov slučaj.“

„Bleku.“ Njegovo upozorenje je zvučalo skoro kao režanje pravog buldoga.

„Molim te, Buldog. Samo ga pogledaj.“

„Bilo je to samoubistvo. Šta tu ima da se gleda.“ Uzdahnuo je. „Imamo previše posla sa nerešenim slučajevima a ne još da kopamo po samoubistvima.“ Ćutao sam, jer sam ga poznavao. Bio je gunđalo. Gunđalo koje je volelo zagonetke. „U redu, pogledaću... šta tražim?“

„Milman i Morison su bili partneri a moj komšija je prevario svoje klijente koji su ga tužili i navodno se Milman zato ubio. Međutim ubeđen sam da nije krao sam.“

„Zašto?“ pitao je i znao sam da imam njegovu pažnju.

„Morison je preuzeo na sebe neka njegova dugovanja i rešio ih u bankrotnom postupku. Zašto bi to radio?“

„Ne znam, kao što i sam znaš nisam ekspert za finansije. Možda je samo dobar momak koji je hteo pomoći,“ frknuo sam.

Da je dobar momak, ne bi joj provalio u kuću.

„Samo pogledaj njegov slučaj i javi mi ako nešto saznaš.“ Nešto mi je nerazgovetno progunđao i prekinuo vezu a ja sam otvorio laptop i krenuo u potragu za novinskim člancima iz tog perioda. Jedan od scenarija koje sam smislio sinoć mi nije dao mira.

Kad bi mi samo Kira htela reći nešto više o tome, ali znao sam da se to neće desiti. Znao sam da ovo ne smem da joj pomenem. Jasno je postavila granicu, i trebao bih je poštovati. Nisam smeo od Buldoga tražiti ono što sam već zatražio, ali bilo je to jače od mene.

Nastavak

Autor: Dana Hill



Nevolja kuca tri puta - 9

Prethodni nastavci:

Prvi deo    Drugi deo    Treći deo    Četvrti deo    Peti deo    Šesti deo    Sedmi deo   

Osmi deo


16

Kira

 

Kao da sam bila začarana. Bila sam kompletno opčinjena ovim čovekom. Bilo je tako lako zaplivati na talasu naše požude. Prepustiti se njegovim dodirima, topiti se u njegovim rukama, i sasvim se raspametiti na njegovim usnama. Poznavao je žensko telo. Poznavao ga je predobro. Henri me je voleo, više nego što sam ja ikad volela njega, ali nije umeo da obožava moje telo. Za razliku od njega sa Sajmonom sam osetila upravo to. Čisto obožavanje.

Da, bilo je jednostavno prepustiti se tom divnom muškarcu a utoliko je buđenje iz tog sna bilo bolnije.

Dok me je milovao i nežno ruku uranjao u moju kosu, taj nevini dodir je prizvao Henrija u moje misli. Imao je običaj milovati me na sličan način.

Bože šta sam učinila, presekle su me misli. Pokušala sam ubediti sebe da nisam učinila ništa loše. Henri se više neće vratiti. Nisam ga prevarila a ipak me je nešto nagrizalo iznutra.

Bila sam u tuđoj kući, sa drugim muškarcem u krevetu.

Ustala sam.

„Ne, Kira. Ostani,“ bunio se. „Želim da te grlim celu noć. Želim da ti skuvam kafu ujutro. Serviram doručak u krevet.“

Bio je iskren a ja nisam uspela da sakrijem suze. Pokušao je da me zadrži i zaustavio me rečima, „ne moraš biti sama.“

Nisam želela biti sama. Henrija više nema a on je bio tu. Željan i spreman popuniti prazninu koja je ostala. Da li bih mu to trebala dozvoliti? Trudio se da mi ugodi i da se osetim prijatno. Pokušao je da mi skrene misli i prihvatila sam to. Opustila se i zaspala pored njega, ali je buđenje bilo čudno.

Prvo, nisam znala gde sam a onda sam ga ugledala pored sebe i neki nalet panike je preleteo kroz mene da bi me u istom trenu napustio.

Zašto sam mučila sebe sinoć sa Henrijem? Zapitala sam se i znam da je razlog bila griža savesti a ne ljubav prema njemu. Ona je odavno iščezla, ako je uopšte ikada i postojala.

Zagledala sam se u muškarca pored sebe i upijala svaki delić njega.

Neću ga upoređivati sa njim, donela sam odluku. Bilo je to nemoguće. Bili su sušte suprotnosti, možda ne toliko u izgledu, jer imali su nekih dodirnih tačaka, ali u karakteru i krevetu su bili nebo i zemlja.

Sa Henrijem smo imali, što bi se reklo, zdrav seksualan život, ali uvek je bio nesiguran i morala sam ga voditi i ohrabrivati a vremenom je to postao automatizam.

A Sajmon... Oh, Bože... Sajmon je tačno znao šta treba da radi.

Ugrizla sam se za usnu prisetivši se. Obrazi su me zaboleli od osmeha ali i od rumenila.

Da, možda bih mogla pokušati sa njim, pomislila sam. Zaista bih mogla.

Više nisam mogla da zaspim, pogledom sam potražila toalet. Premda je raspored u sobi bio malo drugačiji i sama soba je delovala veća od moje, znala sam gde da potražim kupatilo. Našla sam ga iza garderobera i ono je za razliku od spavaće, bilo manje od mojeg. Nije bilo kade, već samo ogroman tuš sa klupom. Iskoristila sam ga i istuširala se. Nameravala sam otići kući i ostaviti mu poruku, ali probudio se i nije mi dozvolio da odem.

Spremio je kafu, onakvu kakvu volim. Spremio nam doručak a ja sam za to vreme čekala poziv od dece. Razgovor o uređenju kuće je nekako otišao u pravcu njegove bivše. Shvatila sam da ju je voleo i da je razvod prilično teško podneo.

Na neki način smo oboje bili povređeni i nosili ožiljak prethodne veze. Da li bi mogli tako oštećeni da funkcionišemo? On uopšte nije krio svoje namere. Rekao je to otvoreno. Želeo je više. Želeo je celi paket.

Očekivano, deca su se javila i bili su veoma radoznali a ja sam mogla tačno da zamislim sestrin izraz lica kad sam joj rekla da joj ne treba Sajmonov broj jer je tu pored mene. Pozvala ga je na ranč na roštilj koji, verujem, da je u tom trenu izmislila. Pristao je. Znala sam da će pristati i pre nego što ga je pitala.

Trebalo je još obaviti samo hod sramote i otići kući u haljini od sinoć. Sreća, pa taj hod neće biti dug.

„Šteta što nemamo ovde neka vrata,“ pogledala sam u zid koji je delio naše terase.

„Idem po testeru i čekić.“

„Ionako bih morala kroz glavni ulaz a Devinterova od jutra nadgleda naše kuće i čeka.“

„Misliš?“ Čudio se završavajući sa doručkom.

„Oh, da. Ne trebaju nam ovde nadzorne kamere ona vidi i zna sve. Verujem da zna tačno, i kad si došao po mene, i kad smo otišli, i kad smo se vratili, i kad sam ušla kod tebe, i sigurno zna da sam još uvek ovde,“ nabrojala sam.

„Da li ti je žao zbog toga?“

„Ne, nije.“ Uopšte mi nije bilo žao, samo sam vodila borbu sa vlastitim demonima i nekako ih potiskivala, znajući da će se jednom obrušiti na mene. „Izvini zbog onog sinoć.“

„Ne, ti izvini ako sam bio navalentan.“

„Ostavio si mi sasvim dovoljno prostora da se predomislim.“ Mogla sam da uđem u kuću i čeznem za njim. Ali želela sam ga. Bila je to moja odluka. „Ne, Sajmone, ne žalim ni trena.“ Pružila sam ruku ka njegovoj i blago je stisnula. „Henri se nekako uvukao u misli posle,“ objasnila sam.

„Znam i svestan sam da ne može samo tako nestati. Niti treba da nestane, samo se nadam da ima malo mesta i za mene... tamo pored njega.“ Bio je tako sladak i razuman, ne mogu da verujem da postoje takvi muškarci.

„Da, ima mesta i za tebe i nadam se da si svestan u šta se upuštaš. Znaš, još uvek možeš da se predomisliš.“ Davala sam mu prostor za beg.

„Hej. Dosta,“ rekao je nežno. „Ne želim da se predomislim i da, upozoren sam. Prilagodiću se, i tvojim granicama, i tvom tempu... za sada.“

„A šta posle?“

„Posle ću možda malo da ih pomeram.“ Nestašno mi je namignuo i nasmejao me. Uopšte nije znao u šta ulazi i to je bilo ono što me je najviše brinulo.

Za mesec dana će se predomisliti. Uplašiće se i pobeći će glavom bez obzira.

Nepotrebno me je dopratio kući i mahnuo Devinterovoj. Pravila se da plevi baštu.

„Bila si u pravu. Špijunira. Nisam to znao,“ šapnuo je.

„Normalno da ne znaš kad ti je glava uvek u oblacima.“

„A sad si i ti tamo sa mnom,“ pokuckao se prstom po slepoočnici i namignuo mi. „Vidimo se u tri, ako ne i ranije.“

To je bio dogovor. Hteo je da provedemo celi dan zajedno, ali imao je poruke od Džefa. Uređivali su jedanaestu knjigu a mene su zvali sitni poslovi koje je neko morao obaviti po kući. Brzo sam ih završila i odolela želji da odem k njemu i samo sedim negde pored i posmatram ga dok radi. Nešto mi je govorilo da bih ga samo dekoncentrisala.

„Hej, Kira, jesi li spremna?“ čula sam dozivanje sa njegove strane balkona.

„Sad ću.“ Izašla sam napolje. Virio je preko ograde. „Sajmone, nemoj da padneš.“

Prodrmusao je ogradu. „Stabilna je i ne brini, neću se penjati, niti preskakati, ali hteo sam da te vidim.“ Osmehnuo se pošto je slegnuo ramenom.

„Hajde onda okolo a možemo i poći ako si spreman.“

„Već sat vremena sam spreman.“

„Uzmi i neku jaknu, sako, nešto,“ doviknula sam mu uzimajući džemper. „Ješćemo napolju. Predveče će biti svežije tamo.“

„Ti se brineš za mene, kako je to slatko, dušice.“

„Dušice?“ začudila sam se pošto sam mu otvorila ulazna vrata i otišla još jednom proveriti da li su svi prozori zatvoreni i da li sam zatvorila vrata od terase.

„Dušo... srce... srculence,“ dovikivao mi je i mrštila sam se na svaki nadimak.

„Ne. Ni jedan,“ rekla sam pošto sam uzela tašnu spremna za polazak.

„Naći ću ja već nadimak za tebe, ne brini.“ Stavio je ruke na moj struk i privukao me bliže k sebi. Na jedan tren se zagledao u moje oči a onda spustio svoje usne na moje, a poljubac je trajao i trajao.

„Znam da posle neću imati priliku za ovo,“ šapnuo je.

Ponudio se da on vozi i predala sam mu ključeve od kola.

„Zlato,“ odmahnula sam glavom. „Malena?“

„Nisam malena, Sajmone.“

„Maco.“

„Samo ne maco.“

„Zašto ne?“ bunio se.

„Ne maco. Ne posle onog šta sam pročitala.“

„Oh da, u pravu si.“ Tako je njegov ubica oslovaljavao svaku svoju žrtvu.

„Ljubavi... ne, prerano je?“ odbacio je odmah.

„Kako bi bilo da smo za sad samo Sajmon i Kira. Posebno pred decom.“

„Deca,“ setio se. „Hoćemo li im zajedno reći ili ćeš im ti?“

„Nemamo im šta saopštiti... idemo polako.“ Klimnuo je. „Premda, verujem da će i sami shvatiti da se nešto dešava.“ Džesa je već pitala za poljubac, ali to je tako sitna i nevina stvar. Ubeđena sam da će brzo shvatiti šta se desilo između mene i Sajmona i pomalo sam strahovala od njene reakcije.

„Da... da u pravu si. Naravno.“

Zamislio se i počešao po glavi. „To zapravo znači da ću večeras spavati sam.“ Zvučao je razočarano. Dohvatio je moju ruku i poljubio mi nadlanicu. I sama sam bila razočarana, ali nisam želela da se zalećem više nego što jesam i zato sam mu potvrdila, „da, Sajmone. Večeras ćeš spavati sam.“

„Izdržaću sledećih nekoliko dana,“ pogledala sam ga začuđeno. „Nedelja?“ pitao je zgroženo.

„Možda i meseci. Sajmone, to je nešto što neću požurivati. Videćemo. Polako. Možda odustaneš nakon nedelju dana.“

„Neću odustati. Prestani to govoriti. Zar imaš tako malo vere u mene?“

„Jedva te poznajem, izvini ako sam sumnjičava po tom pitanju.“ Stegnuo je volan i zamislio se. Možda sam malo preterala ali bila sam spremna na to da će se nakon mesec dana ohladiti. „Vidi. Predivno se osećam pored tebe. Seks s tobom je bio fenomenalan.“ Osmeh mu je zaigrao na usnama. „I da, želim toga još. Želim tebe još. Prija mi tvoja pažnja. Prijaš mi ti ali ovde se ne radi samo o meni. Počećemo polako. Večera. Društvene igre do kasno.“

„U pravu si. Naravno. Jednostavno biću tu negde i navići će se na mene a i ti ćeš dobiti priliku da me bolje upoznaš i da se uveriš kako sam totalno kul i neodoljiv lik.“ Nasmejala sam se. „Možda ih mogu ponekad voziti u školu ili ih pokupiti. Znaš, da ti pomognem oko njih,“ dosetio se.

„Možda.“ To je pak povlačilo nešto više. Morala bih ga navesti kao osobu od poverenja a za to je bilo prerano ali on je u svojoj fantaziji već kupovao nova kola.

„Uvek sam hteo range rovera ili možda novi model...“

„Sajmone, odleteo si visoko pod oblake,“ upozorila sam ga.

„Znaš kakav je fenomenalan pogled odavde. Dođi da vidiš.“ Počeo je da mi opisuje šta vidi. Bio je to idiličan porodični život i morala sam priznati da je zaista bilo lepo tamo gore kod njega, ali to je bila samo fantazija a stvaran život je nešto sasvim drugo.

„Da li se jako razočaraš kad ti se snovi ne obistine?“

„Samo jedan, do sad i mislim da sam ga sanjao sa pogrešnom osobom.“ Zvučao je tužno i ozbiljno.

„Misliš da ja nisam pogrešna?“

„Verujem da nisi.“ Pogledao me je, osmehnuo se i ponovo potražio moju ruku.

„Znaš da je na početku uvek sve lepo a onda se život umeša, napravi ti rupe na tom putu savršenstva i ponekad su tako velike da ih ne možeš ni zaobići već moraš tražiti novi put.“

„Ako je temelj veze dobar i čvrst. Zasnovan na uzajamnoj ljubavi, poštovanju i iskrenosti onda ti ne pada teško da se taj zaobilazan put prevali zajedno.“

„Ovde skreni desno.“ Umalo da promašimo skretanje ka ranču.

„Tufnica,“ uzviknuo je radosno. „Da, ti si moja slatka tufnica.“

„Kakva sad tufnica?“

„Ti si moja tufnica,“ osmehivao se zadovoljno.

„Zašto?“

„Tog dana kad sam te prvi put ugledao, nosila si bluzu sa belim tufnicama. Mislim, kad sam te zaista pogledao, tebe kao ženu. Tek tog dana, u Porterovoj kancelariji, sam primetio koliko si istinski lepa i tada si nosila bluzu na tufnice i zato tufnica.“

Nisam znala šta da odgovorim na ovo. Laskalo je. Bože, kako mi je samo laskalo, i toliko sam se na tren zbunila da umalo ponovo propustimo novo skretanje. Čak i kad je stao pred kapijom ranča ja sam još uvek bila u nekom stanju šoka.

Zaustavio se, na kratko izašao napolje i udahnuo.

„Sajmone, šta radiš?“ pitala sam polako se vraćajući na zemlju.

„Samo sam hteo da udahnem i osetim ovaj trenutak. Mislim da će mi biti potreban.“ Posmatrala sam ga sa čuđenjem a onda shvatila, taj napuvani namrgođeni pisac kojeg bih povremeno srela je zapravo bio nežna duša i neopisivi romantičar. Romantičar koji se u roku od par meseci uvukao u moj život, u moju glavu a koji će se uskoro uvući i pod moju kožu.

„Znaš onu Deklanovu priču o njegovom pradedi,“ rekao je vraćajući se u auto.

„Pusti Deklana, taj ti može pričati priče o ovom ranču neprekidno mesec dana.“

„Odlično,“ rekao je oduševljeno.

„Odlično?“ polako je prošao kapiju i ušao u ranč.

„Još od Zoinog rođendana ta priča mi ne izlazi iz glave. Zapisao sam inicijalnu ideju... ali Kira, to je ono zbog čega sam uopšte počeo da pišem. Želeo sam pisati ovakve priče. Ne trilere i misterije, već priče o ovakvim mestima i ljudima koji su ih stvorili,“ pokazao je na tipičnu kolonijalnu kuću pred nama iz koje su izašla moja deca.

„Mogu samo da ti kažem da će Deklan biti oduševljen.“ Uvek je govorio da je njegova porodična istorija dostojna filma a i bila je. Bilo je u njoj svega, i izdaje, i obračuna sa bogatom porodicom, čak i neobjašnjiva smrt i naravno zabranjena ljubav.

„Ne brini, lepo ću se ponašati,“ rekao je pre nego što je izašao iz kola.

Očekivano, Alek je bio najbrži. Džesa je stajala pozadi sa Zoi koja je jedva dočekala trenutak da me zagrli. Deklan nas je pozdravio, onda i Alison a Sajmon je odmah počeo da hvali ono šta vidi a mom zetu ne treba mnogo pa da te pozove u obilazak. Alek je pošao s njima a i Zoi im se pridružila. Koristila je svaku priliku da ode do konja. Povukla je Sajmona za ruku i zatražila da je uzme na ruke.

„Jel ti bilo jako dosadno?“ pitala sam Džesu.

„Meni ovde nikad nije dosadno... izgledaš srećno,“ primetila je.

„Srećna sam što vas vidim.“

„Ne, srećna si zbog nečeg drugog,“ suzila je pogled i odmeravala me. „Idem s njima, ionako će tetka Alison nešto izmisliti kako bi ostala na samo s tobom.“

„Od nje više ništa ne možeš sakriti,“ rekla je Alison i pozvala me unutra i pošla do kuhinje.

„Bili su dobri?“

„Svašta i ti pitaš, naravno da su bili dobri a sad da čujem.“

„Šta?“ Znala sam šta nju interesuje. Želela je detalje, ali ja još uvek nisam bila spremna deliti ih. Bili su samo moji i Sajmonovi i previše sveži.

„Šta šta... znaš ti dobro šta. Kakav je?“ pitala je gledajući me direktno u oči kako bi iz njih iščitala istinu. I bez sumnje je u njima našla ono šta je tražila jer se osmehnula i skrenula pogled.

„Alison. Pobogu,“ usprotivila sam se nadajući se da će odustati.

„Spavala si s njim,“ ali to je već ionako znala. Sigurno je pretpostavila nakon jutrošnjeg razgovora.

„Da, spavala sam s njim,“ priznala sam postiđeno i sela na stolicu, ne bih li pobegla od njenog pogleda. „Ne znam šta mi bi da tako lako uskočim u krevet sa nepoznatim čovekom.“

„Bože, Kira, Sajmon ti nije nepoznat čovek. Već dva meseca slušam o njemu. Sajmon ovo, Sajmon ono.“

Zar sam ga pominjala? začudila sam se a onda vratila film. Da, pominjala sam ga.

„Ne znam da li je sve ovo pametno. Želi vezu, želi zajednički život i uopšte to ne krije,“ požalila sam se.

„Želi tebe, draga moja, i pametan je čovek, zna da ti ideš u paketu s njima.“ Pokazala je napolje. „I... kakav ti se čini?“

Zagledala sam se u prazno i odsutno joj odgovorila ono što sam do sada zaključila o njemu, „drag je. Pažljiv. Razuman. Romantičar i zanesenjak.“

„A... u... seksu?“ nisam se previše iznenadila pitanjem, ali nadala sam se da ga neće postaviti.

„Neću da ti pričam o njemu.“

„Zašto ne? O Henriju si pričala a znaš da ja od tebe ništa ne krijem. S kim ću da razgovaram o tome ako ne sa tobom. Još od Kevina Bruksa.“ Nasmejala sam se na pomen njenog prvog momka. Bila je moja najbolja prijateljica, i ja njena. Nije bilo tajni među nama. Nikada. „Da li je kao Henri?“

Znala je za sve moje muke kroz koje sam prolazila sa njim i ne samo jednom je govorila da je to znak da nismo jedan za drugog. Od samog početka nije odobravala moju vezu sa njim. Prihvatila ga je, ali nikad nije odobravala.

„Uopšte nije kao Henri,“ priznala sam.

„Znači... sinoć je bilo dobro?“

„Da, bilo je dobro. Više nego dobro,“ prekrila sam dlanovima lice kako bih sakrila rumenilo koje se širilo mojim licem zajedno sa blentavim kezom.

„To objašnjava taj sjaj koji imaš... Džesa ga je nazvala srećom.“ Smejala se.

„Dosta Alison.“ Ustala sam i pre nego što sam se prihvatila pripreme salate moja sestra me je privukla u zagrljaj i šapnula, „budi srećna, Kira. Zaslužila si da, najzad, budeš istinski srećna.“

17
 

Sajmon


Topim se

I ne, ne tražim spas

Okupala si me požudom

Obavila me baršunom

Opila me medovinom

Mamiš me

Dozivaš me

Da uronim još dublje

Još jače

Još strasnije

U našu želju

Da je istražim

I da se više nikad ne osvestim

Ne, ne želim spas

Ne vapim za vazduhom

Jer vazduh moj si Ti

Moja slabost

Moja snaga

Moje sve

Prepusti se

Mila moja

Utopi se sa mnom

Poletimo zajedno

Na talasu ljubavi

Pokorimo ga

Ali nikad ne obuzdajmo.

 

Posmatrao sam je krišom celo posle podne. Bila je opuštena i nasmejana i uživala je u danu. Okružena ljudima koji ju vole, koje ona voli i nadao sam se da ću zaslužiti svoje mesto među njima. Upiti njen povremeni pogled, osvojiti njen nežni osmeh, postao je moj zadatak i moja potreba.

Bilo je tako lako. Bilo je tako jednostavno prepustiti se ovoj ženi. Probuditi sa njom taj poznati san koji sam zamenio drugim. Shvatio sam da on nikad nije nestao. On je bio ta praznina koja je godinama zjapila u mojim grudima i ništa je nije moglo popuniti. Niti novac, niti nagrade, niti poznanstva, niti pažnja nepoznatih ljudi. Ne, ništa ne može da ispuni naše srce i dušu onako kao ljubav.

Ne, još uvek je nisam voleo. Bio sam očaran njom, ali još uvek to nije bila ljubav, ali bila je blizu. Bila je tu. Na dohvat ruke, trebalo ju je samo ubrati a to nisam želeo učiniti sam. Želeo sam je tamo sa mnom i zato sam se svim silama obuzdavao.

„Znači, ti i moja sestra,“ počela je Alison.

Čim me je pozvala da joj pomognem u kuhinji oko kolača, znao sam da će pokrenuti razgovor. Bila je matrijarh ove porodice. Žena koja nije stavljala sebe u prvi plan, ali je brinula o svima i štitila svoju porodicu kao prava lavica.

„Da,“ potvrdio sam kratko i nisam, niti odoleo, niti pokušao sakriti svoj osmeh.

„Rekla mi je da si ozbiljan, jesi li?“ Ne znam zašto sam se iznenadio njenom izravnošću. „Ne gledaj me tako, samo mi kaži da li si ozbiljan.“

„Naravno da jesam,“ odgovorio sam brzo.

„Ako nisi, još uvek se možeš povući, jer kad te jednom ta deca prihvate i ne daj bože zavole,“ pokazala je na prozor koji je gledao na terasu odakle je dopirao žamor i smeh, „a ti odjednom shvatiš da su to tuđa deca, imaćemo veliki problem.“ Zapretila mi je kašikom pokazavši na nas dvoje.

Za razliku od svoje sestre, koja je bila sumnjičava po pitanju mojih želja, Alison me je shvatala ozbiljno. Onako kako sam ih i sam doživljavao. Bio sam ozbiljan. Nisam znao da li sam spreman na tu vrstu odgovornosti, ali želeo sam tu ženu. Ne samo za kratkotrajnu zabavu, već nju celu, a ako sam želeo nju, morao sam prihvatiti i njenu decu.

Voleo sam decu. Posebno sestrinu kad već nisam imao vlastitu. Ne samo jednom sam osetio tračak zavisti kod pogleda na muškarce kako ponosno nose svoje potomstvo na rukama ili guraju kolica ispred sebe. Brzo bih potisnuo taj osećaj i uverio sebe da je taj san umro. Međutim, on je još uvek bio tu. Probudio se zahvaljujući njoj. Svestan sam da ovo nisu moja deca. Nikad u meni ne bi videli oca kojeg im je zla sudbina ukrala, ali bili su zabavni i dragi, svaki na svoj način. Možda bi me vremenom prihvatili. Zadnje što bih želeo je povrediti te nežne duše.

„I... hoćemo li imati taj problem?“ vratila me u stvarnost pošto sam odlutao u svojim mislima.

„Pre će Kira odgurnuti mene, nego što ću ja sam otići,“ odgovorio sam, jer sam u tom trenutku tako mislio. Otišao bih, samo ako bi to ona od mene zatražila, ali pre toga bih se svim silama borio da se to ne desi.

„Da, to će se verovatno i desiti. Na to moraš biti spreman. Opiraće se, a ti ćeš se tada dokazati.“  Potvrdila je moju strepnju i turila mi u ruke tacnu sa kolačima. „Želim samo ono šta je najbolje za moju malu sestru. Dovoljno je propatila u životu.“

„Znam.“

„Ne, ne znaš.“ Odmahnula je glavom i zagledala se u mene. „Ona je ubeđena da ne zaslužuje nečiju...“

„Sajmone,“ prekinuo ju je Kirin glas s vrata. Bio je piskutav od straha.

Zar je moguće da je moja sreća tako kratko trajala.

Tek kad je pokazala, shvatio sam da je u ruci držala telefon. „Devinterova je zvala, kaže da imam provalnika u kući.“

„Šta?“ pitali smo u glas sa Alison.

„Pitala me je da li očekujem goste,“ rekla je zbunjeno. Zabrinuto. Uplašeno. Nešto nije bilo u redu.

„Zašto?“

„Kaže da ga je videla kako ulazi u moje dvorište a onda je čula lomnjavu... Rekla sam joj da pozove policiju.“

„Dobro si učinila.“ Alison je progovorila prva i brzo sam to i sam potvrdio. Bio sam začuđen, zbunjen i zabrinut.

„Moram kući,“ rekla je i pogledala me očekujući moju rekaciju. Na sto sam stavio tacnu koja mi je još uvek bila u rukama i proverio džepove pantalona. Ključevi od auta su još uvek bili kod mene.

„U redu, idemo,“ rekao sam spreman za polazak.

„Deca,“ rekla je pogledavši u Alison.

„Ostavi ih kod nas.“

„Ali sutra imaju školu,“ pobunila se.

„Ne znaš šta te očekuje kod kuće,“ umešao sam se sada već priseban. „Idemo nas dvoje a kad saznamo šta se desilo pozvaćeš Alison ili ću ja doći po njih.“

„Ili ćeš ih sutra opravdati,“ dala je Alison još logičnije rešenje.

„Nemoj im ništa govoriti o ovome. Ne želim da se uplaše,“ zatražila je od sestre. „Ne znam ni da li je sve ovo istina.“

„Ne brini, izmislićemo nešto,“ uverila ju je sa osmehom.

„Idem samo da se pozdravim s njima.“ Vratila se na terasu a Alison je pogledala u mene pogledom koji je govorio evo ti prilike da se dokažeš, junače.

„Javi mi šta se dešava. Želim od tebe da čujem. Kira će se možda pogubiti a ovakve situacije mogu otvoriti neke stare rane,“ rekla je i pošla za njom a ja sam izašao samo da se pozdravim sa Deklanom. Njih dve su za to vreme uveravale decu da je gospođa Devinter osetila gas i da to moramo proveriti i provetrati kuću.

Na putu se nisam držao propisa i nadao sam se da nas patrola neće zaustaviti. Ako nas i zaustave, povešćemo pojačanje sa sobom. Par puta sam pogledao u Kiru. Bila je tiha i primetio sam da razmišlja i povremeno odmahuje glavom u neverici. I sam sam bio zamišljen. Živeli smo u mirnom komšiluku. Za ovih deset godina ni jednom nisam čuo za neku provalu.

„Šta ti je tačno rekla Devinterova,“ prekinuo sam tišinu.

„Pitala je da li očekujem goste.“ Nastavila je da zamišljeno gleda kroz prozor.

„Zašto bi to pitala?“

„Učinilo joj se da ga poznaje.“ Pogled koji mi je uputila govorio je da mi se neće svideti sledeći odgovor.

„Koga... Koga je videla?“ bio sam nestrpljiv.

„Muškarca od pre nekoliko nedelja, kojeg je i ranije viđala kod nas.“

„Morison? Kažeš mi, da je onaj ljigavac provalio kod tebe u kuću?“

„Bogza šta je videla. Možda je sve izmislila,“ nije joj verovala, ali ja jesam. Žena nije imala razlog da izmišlja. Da, bila je to radoznala starica, koja je zabadala nos tamo gde mu nije mesto, ali sigurno nije bila sposobna za ovako neslanu šalu.

„Još jednom, izvini što sam dosadan, ali u ovakvim situacijama su važni detalji. Možeš mi, molim te, ponoviti šta ti je tačno rekla.“

„Zvučala je zabrinuto. Rekla je da je šetala svog psa kad je videla da neko ulazi u moje dvorište. Izvinila se što je dosadna stara baba i pitala da li možda očekujem nekoga.“

„Videla nas je da odlazimo.“

Još nam je i mahnula, prisetio sam se.

„Mislila je da sam mu rekla da uđe i sačeka na terasi. Rekla sam joj da ne očekujem goste i pitala sam da li poznaje tog čoveka. Mislim, zašto bi pomislila da je neki gost. Odgovorila je da ga je viđala kod nas. Onako... visok, plavokos, zgodan. Bio je i nedavno.“ Pogledao sam je shvatajući da mislimo na istu osobu. „Onda je rekla da joj se učinilo da je čula lomljavu stakla. Pa sam je pitala da li će ona pozvati policiju ili ja. Rekla je da će ona i da će i dalje da posmatra u slučaju da izađe kako bi im rekla u kom pravcu je otišao.“

„Zašto bi provalio kod tebe? Šta želi?“

„Ne znam. Zaista ne znam i strah me je,“ priznala je. „I nadam se... zaista se nadam da je u pitanju samo neki nesporazum.“

„Znam da se plašiš,“ pružio sam ruku i uhvatio njenu i prešao palcem po nadlanici. „Možda nema razloga panici.“ Pokušao sam da je utešim.

„Da, i rekla je da ga je u zadnjih par nedelja nekoliko puta videla parkiranog nedaleko nas. Sedeo je u nekom sivom autu i pravio se da telefonira.“

„Siva kia parkirana ispred broja 88?“ pitao sam. „To sam i ja primetio, ali mislio sam da im neko dolazi.“

„I ja sam videla taj auto. Nekoliko puta. Ali nisam videla njega.“

„Ni ja nisam.“ Pustila mi je ruku i obgrlila se njom a zabrinut i uplašen pogled ju je napustio.

„Kira, ko je Met Morison?“ pitao sam. Tada nije želela da razgovara o njemu a ja sam mislio da je lik odustao i da ga više nikad neću videti. Nije odgovorila.

„Ako je to zaista on. Trebala bi reći policiji o njemu. Ne znam u kakvim ste odnosima, ali ako je to neka osveta ili neko staro dugovanje moraju da znaju.“

„Bio je Henrijev poslovni partner i prijatelj.“ Odgovorila je kratko.

„Tada ti je rekao da mu duguješ,“ podsetio sam je. Pogledala je kroz prozor i odmahnula glavom.

„Mislim da policiju ne interesuje da li je neko pokušao da me odvuče u krevet zato što ga je moj muž oterao u bankrot.“

„Ne, ali bih ih moglo interesovati to što ti se nabacivao a kad si ga odbila, pretio ti je.“

Zamislila se i ponovo odvratila pogled od mene i usmerila ga napolje a ja sam odustao. Nisam želeo da je pritiskam. Možda to i nije bio Morison, premda su svi moji instinkti govorili da jeste i da bi je trebao zaštiti od njega.

„Henri je bez saglasnosti klijenata ulagao njihov novac u sumnjive poslove,“ rekla je tiho. „Kad su stigle prve tužbe, ubio se. Firma je otišla u bankrot, Met je bankrotirao a sva dugovanja koje je napravio moj muž je zapisao na firmu i oni su rešeni u bankrotnom postupku. Tako da Metu Morisonu dosta dugujem,“ priznala je postiđeno.

Vozi lanborgini a bankrotirao je, čudio sam se.

„Znači i on je bankrotirao. Kad? Pre tri godine?“ ako se nisam varao bankrot toliko i traje, tri godine i jedan dan.

„Shvataš zašto o tome ne želim da razgovaram. Možeš li da razumeš zašto se stidim toga.“

„Kira, ali ništa od toga nije tvoja krivica. Da li si nagovorila muža da to radi? Da li si tražila od Morisona takvu uslugu?“

„Naravno da nisam... ništa od toga.“

Ovo je bilo zbunjujuće, Milman mu otera firmu u bankrot zbog toga i sam bankrotira a on pripiše sva dugovanja na sebe. Kao da ga je mučila savest ili je pokušao nešto da prikrije. Sigurno su to radili zajedno, samo što moj komšija nije izdržao pritisak a ovaj se očistio i nakon tri godine ima novi start. Pitanje je bilo šta želi od Kire. Možda ovde postoji nešto više. Možda Kira i Morison imaju neku zajedničku istoriju, premda mi je prosto za nepoverovati da bi ona varala svog muža.

„Da li je sva dugovanja rešio svojim bankrotom?“

Ćutala je a onda tiho rekla, „ne, nije sva. Neke tužbe su stigle kasnije.“

Možda ovo ima veze s tim, pomislio sam.

„I to je regulisano?“

„Sajmone, to su moji lični problemi i tebe se to ne tiče. Ne želim o tome razgovarati,“ rekla je strogo a ja sam shvatio da je Alison bila u pravu, odgurnuće me prvom prilikom.

Najgore u svemu tome je što je u pravu. Mene se ovo ne tiče, ali sam pogled na nju ovako uplašenu i zabrinutu je probudio viteza zaštitnika u meni. Dovoljno je propatila, želeo sam je zaštiti, želeo sam izbrisati sve njene brige, ali znao sam da mi to neće dozvoliti. Ne još. Nije imala razlog za to. Zašto bi, ko sam ja njoj? Samo komšija koji ju je zaveo i s kojim je izašla na jedan sastanak.  

 

Nekoliko automobila je bilo parkirano pred našim kućama, što civilnih, što policijskih. Naše komšije su se skupile okolo i čim sam parkirao u blizini, stariji policajac nam je prišao.

„Molim vas da se...“

„Ovde živimo,“ uskočio sam mu u reč. „Ovo su naše kuće.“

„Vi ste Kira Milman?“ obratio se Kiri koja je izlazila iz kola i pošla sa njim a meni je prišla Devinterova držeći u naručju svog špica.

„Pobegao im je.“ Pokazala je glavom niz ulicu.

„Vi ste dobro?“

„Da, dušo, dobro sam.“ Odmahnula je staračkom rukom. „Dva puta sam ih zvala zbog onog automobila,“ pokazala je glavom niz ulicu gde je danima stajao parkiran sivi automobil. Sada ga nije bilo. „Bio mi je sumnjiv, ali niko ne veruje staroj ženi.“

„Vi ste Sajmon Blek?“ obratio mi se mršavi mlađi policajac i zamolio da ga pratim i proverim svoju kuću i utvrdim da nije možda došlo provale i kod mene.

Nisam primetio ništa sumnjivo. Sve je bilo onako kako sam ostavio.

„Šta se desilo?“ pitao sam.

„U nekoliko navrata smo primili prijavu o zadržavanju određene osobe u ovom komšiluku i pošto je zaprimljen poziv, izašli smo na teren. Žena koja nas je zvala, tvrdila je da je provalnik još uvek u kući. Rekla nam je da je razgovarala sa vlasnicom. Kolega je otišao da proveri u dvorište i našao je razbijen prozor u prizemlju a onda ga video kako na balkonu preskače oko ograde sa njihovog na vaš balkon. Spustio se dole i preskočio u susedno dvorište.“ Pokazao je na komšije sa druge strane. „Pratili smo ga ali nismo ga sustigli. Izdata je poternica za njim. Uhvatićemo ga,“ uveravao me je, jer je to bio njegov posao.

Zatražio je od mene da proverim balkon i rekao da će forenzičari doći uzeti otiske.

„Mogu sada proveriti kako je gospođa Milman?“ pitao sam. Brinuo sam se za nju.

„Naravno.“


Autor Dana Hill

Nevolja kuca tri puta - 13