Četvrto poglavlje

Tek kad sam utonuo u kožno sedište aviona, bio sam u stanju odahnuti. Napetost od susreta sa gospođom Đorđević me je držala celim putem do aerodroma. Znao sam da neću naići na trenutno razumevanja službenika Centra za socijalni rad. Tri godine sam ignorisao njihova pisma i zahteve, ali nisam očekivao toliku dozu sumnjičavosti i nepoverenja. Ipak, drago mi je što smo na kraju uspeli da nađemo zajednički jezik.

Pitam se šta bi gospođa „ja-sam-predstavnik-države” učinila ako bi joj štićenica nestala bez traga. Da je Rišar došao po Lilianu, kao što se u prvi mah ponudio, on ne bi pregovarao sa njom. Detetu bi objasnio o čemu se radi i prebacio je do Lunca a onda bismo, najverovatnije, imali zakonskih problema. Moj način možda jeste sporiji, ali je ispravniji i za moju nećaku manje stresan.

U suštini, zahvalan sam gospođi što se brine za Lilianinu dobrobit, i što se brinula o njoj kad to nisam činio ja. Neizostavan ubod krivice i kajanja propratio je ove misli, kao što ih već godinama prati. Trebao sam stupiti u kontakt sa nećakom odmah nakon Helenine sahrane. Georgov zahtev je bio logičan jedino do njene smrti. Hteo se osigurati da je nećemo oduzimati Heleni i ma koliko da je mrzeo našu porodicu, sigurno bi želeo da se pobrinemo za njegovu kći. Bilo kako bilo, sada nemamo izbora, odobravao to on ili ne. Nije da će napustiti Majčinu utrobu i doći nas zgromiti.

Pogledao sam Lilianu, koja je sela prekoputa mene. Bila je tiha i zamišljena a rekao bih i malo uplašena. Njene krupne oči bile su otečene od plača, ali od kako smo napustili hranitelje nije ni suzu pustila.

Jadno dete. Velike promene se dešavaju s njom, kojih ni sama nije svesna i za koje nije pripremljena. Radoznalo je razgledala unutrašnjost aviona, igrajući se zipsom na izbledeloj trenerici. Mogla je imati toliko više da je bila kod nas. Čak i za ove tri godine mogao sam joj priuštiti bolje školovanje, bolju odeću, porodicu, dom, ceo svet je mogla proputovati. Sada mi se pruža prilika ispraviti sve.

„Letela si avionom?” pitao sam, prekidajući tišinu.

„Ne.”

„Plašiš se?”

„Ne znam,” odgovorila je iskreno i nastavila da švrlja pogledom po jednostavnoj kabini koja deluje raskošno samo osobama koje nisu navikle na luksuz. U poređenju sa drugim avionima koje sam razgledao pre kupovine ovog, naš je skromno, ali ukusno namešten. Udobna kožna sedišta i divan u drugom odeljku su krem boje a drveni delovi, kao što su stolovi, ugradne komode i paneli kojima je avion podeljen na tri odeljka, su od lakiranog bubinga.

„Jesi li gladna? Možda bi trebala nešto pojesti.” Spremao sam se pozvati stjuardesu da joj spremi ručak, kad je tiho i sramežljivo odgovorila, „radije ne bih. Imam stegnut želudac… Ovo je vaš avion?”

„Najviše ga koristim, ali nije moj,” odgovorio sam proučavajući njeno sitno lice. „Izvini na mom radoznalom pogledu, ali veoma me podsećaš na tvoju baku. Imaš naše oči, definitivno, i njeno sitno lice. Jedino usne, to je mislim od tvoje majke, niko od nas nema tako pune usne,” prokomentarisao sam ono što sam primetio a njeni obrazi su se zarumeneli i stidljivo je oborila pogled.

Naš razgovor je prekinulo poletanje koje je prošlo brzo i glatko.

„Čime se bavite?” pitala je čim je otkopčala sigurnosni pojas.

„Vodim porodičnu kompaniju. Preuzeo sam posao kad je tvoj tata otišao.”

„A Geja? Čime se ona bavi?”

„Ona je Majka. Čuvar Majčinih darova.”

„To je zanimanje?” začudila se.

„Ne. To je...” tražio sam pravu reč kojom bih joj opisao ulogu koja sada očekuje nju. „To je nešto kao poziv.”

„Kao sveštenik?”

„Ne. Ne kao sveštenik. Videćeš i sama.”

„Zašto sam dobila ovo?” kao da je skupila malo hrabrosti i nastavila je da me ispituje. „I kako se to moglo samo tako odjednom pojaviti?”

„To su simboli same Majke zemlje, Majčinih darova ali sve će ti to Rišar objasniti.”

„Ko je Rišar?”

Da zaista, ko je Rišar? Ako bih joj rekao istinu ko je, zapravo, šta je on, verovatno mi ne bi verovala i zato sam rekao zvaničnu verziju, iako će uskoro i sama otkriti ko je Rišar.

„Recimo da je on porodični savetnik. Rekla si da te Georg nije pripremio, sigurno si se veoma uplašila kad si dobila prvi simbol?” Klimnula je, ali ništa nije rekla. „Žao mi je što te tada nisu pripremili za ovo. Mama je imala veliku želju, ali joj brat nije dozvolio. Mislio je da tebe ovo nikad neće sustići, ali ne možeš pobeći od toga ko si. Ti si unuka Majke Gertrude, sestra Majke Geje, naslednica Prve Majke i trenutno najstarija ženska osoba u našoj porodici i zato si dobila simbole Majčina četiri dara. Da li ti je barem nešto rekao o našoj porodici i našem nasledstvu?” Slegla je zbunjeno ramenom. „Nije ti ništa objasnio o Majci?”

„Majci?” ponovila je zbunjeno.

„Majci Zemlji.”

„Rekao je da verujete u Majku Zemlju koja je rodila sav život na Zemlji i dala ljudima četiri elementa kao dar?” odgovorila je pitanjem.

„Barem ti je nešto rekao. Mislili smo da će ih možda Demetrija dobiti, ali darovi su pronašli tebe.”

„Ko je Demetrija?”

„Gejina kći,” odgovorio sam.

„Geja ima ćerku?” začudila se.

„Da, Demetriju. Uskoro puni šest godina i ima crvenu kosu, isto kao i njena majka.”

Po njenom izrazu lica primetio sam da broji godine u sebi, „već je bila u blaženom stanju kad ste bili u poseti. Tvom tati je nakon bakine sahrane saopštila da je trudna i da je odabrala.”

Ova informacija ju je uzrujala. Znam da joj Geja nije ostala u lepom sećanju. Sveta Majka mi je svedok da je i mene izluđivala dok je Jozefin bila živa. Smirila se tek nakon njene smrti, sve dok se Georg nije pojavio sa Lilianom onog leta. Tada, kao da se stari bol vratio a gnev ponovo probudio u njoj. Posle se kajala zbog toga. Još uvek se kaje.

„Zašto je tražila da me vidi? Mrzi me,” prošaptala je u bradu, utonuvši dublje u veliku fotelju.

„Geja te nikad nije mrzela. Bila je ljuta, ispunjena nekim gnevom i to je dosta dugo trajalo, ali već odavno nije takva.” Zagledala se kroz prozor a onda pitala ono što ju je zaista mučilo.

„Rekli ste da je moj tata tražio od vas da...”

„Liliana, nemoj da mi persiraš,” prekinuo sam je u postavljanju bolnog pitanja. Po glasu sam čuo da je na ivici suza. „Slobodno me možeš zvati Ben i nije da te nismo hteli kontaktirati. To sigurno ne.” Ponovo sam zažalio što je ni jednom nisam pozvao. „Njegov zahtev je bio jasan, ni pod kojim uslovom te nismo smeli dovesti u Lunc. Ipak, pozvati, poslati čestitku za rođendan, to sam mogao. Oprosti mi što nisam.” Suza joj je skliznula niz lice. Brzo ju je obrisala nadlanicom i sklonila pogled u stranu ne bi li oterala i ostale. Posegnuo sam preko stola za njenom rukom. „Trebao sam. Zaista sam trebao.” Hteo sam je utešiti i smiriti a zapravo sam je još više uzrujao. „Možeš naći snage u svom srcu da mi oprostiš?” Rasplakala se, izvukla ruku iz moje ne bi li prigušila jecaj.

„Suzana,” pozvao sam stjuardesu. „Ako se želiš osvežiti, Suzana će ti pokazati toalet.”

Nije se dugo zadržala. Stjuardesa tek što je spremila osveženje i čim se udaljila, prekinula je tišinu. „Ne ljutim se na vas, samo sam zbunjena.”

„Verujem da jesi. Kad smo već načeli ovu tešku temu, hteo bih te nešto pitati. Tvoj tata je imao svoje mišljenje i neke svoje razloge, ali ti imaš pravo na svoje. Da li želiš da se borim za tvoje starateljstvo?” Iznenadila se, rastužila i nakon kratkog trenutka veoma tiho rekla, „da.”

„Liliana, onda to smatraj učinjenim. Ne mogu ti nadoknaditi izgubljeno, ali od danas, šta god ti treba, tu sam za tebe. Imaš moje obećanje.” Obrisala je još jednu nezvanu suzu a onda uz smešak rekla, „za početak, možete me zvati samo Lili?”

„Samo ako prestaneš da mi persiraš.” Klimnula je i tiho rekla, „okej”.

„Sada, popij, makar, šolju čaja.” Pokazao sam na spremljenu hranu pred nama. Čaj, sendviči, kroasani i kolači. Poslušala me je. U tišini smo popili čaj a ja sam počeo u mislima praviti spisak šta sve moram narediti advokatima kad sletimo. Želja mi je bila završiti usvajanje do njenog osamnaestog rođendan, dugovao sam joj to i još mnogo više od toga.

Autor Dana Hill

Uvodnu legendu iz romana Četiri elementa možete pročitati ovde link 

Prvo poglavlje možete pročitati ovde: link

Drugo poglavlje možete pročitati ovde: link

Treće poglavlje možete pročitati ovde: link

Više odlomaka iz romana Majčini darovi naći ćete u odeljku Četiri elementa, ovde: link

Treće poglavlje

Opterećen strahom, neizvesnošću i umorom, pratio sam mercedes autoputom. Suprotno mojim uzburkanim osećanjima, srebrni automobil je delovao zadovoljno, kao da na ovom svetu ne postoji niko drugi do on sam i put kojim mirno krstari. Kretao se konstantnom brzinom i olakšao mi održavanje razdaljine od dužine dvoje kola na čemu sam mu bio zahvalan. Moja koncentracija je slabila svakim kilometrom bliže ka odredištu, ali nastojao sam ostati pribran narednih trideset kilometara. Morao sam. Morao sam ispratiti Majčinu naslednicu, moju štićenicu i uveriti se da je sigurno stigla do aerodroma a dalje neka Majka ima milosti za nju.

Osmotrio sam u retrovizoru lice sa velikim braon belegom na desnom obrazu i našao umorne oči.

„Izdrži još samo malo... moraš,“ ohrabrio sam se.

Pet godina sam senka sitnoj i tužnoj devojci. Pet godina pazim na nju i čuvam je od znanog i neznanog zla i vezao sam se za usamljenu devojku. Iako je uvek mislila da je sama, ona to nikad nije bila. Sve vreme sam bio tu, uz nju… ja, petnaesti Gardista, Ludvig fon Vajs, bdio sam nad njom i brinuo se o njenoj sigurnosti, kad već nisam smeo brinuti se o njenoj sreći. Koliko puta sam joj hteo reći, „nasmej se, dete, ne budi tužna, nisi sama, imaš nas” i u mislima sam to činio a ako bi se setno osmehnula, pomislio sam da su moje misli nekako došle do nje, iako znam da je, verovatno, samo nešto pročitala u nekoj od knjiga od kojih retko kad podiže pogled.

A sada... sada imam osećaj da je ispraćam u opasnost od koje je neću moći zaštititi. Svestan sam da neće ostati sama, biće tamo kolega Gardista i on će se pobrinuti da sigurno stigne u Lunc, ali šta će biti posle, to je ono što me najviše plaši. Ko će je štiti u Luncu, kad ni dosadašnja Majčina senka nema pristup. Zatvorili su posed i javili najbližima da je Majka na samrti.

U potpunosti je prepuštamo njegovoj milosti i to me izjeda.

„Da ju je hteo ubiti, došao bi on lično i ne bi slao Telusa i to samog,” pokušao sam ubediti samog sebe.

Pomalo je čudno što je došao bez Kolmera. Posvećeni, Adrijan Kolmer ga prati na svakom koraku a sa njima nema šale, tako kaže naš šef... a ko zna bolje od njega. Njegovo naređenje je, kad su oni u blizini, razdaljina između nas i njih se udvostručuje i još ni jednom nas nisu primetili. Naravno, naša najveća i najbitnija prednost je u tome što nisu svesni našeg postojanja. Verujem da bi se dosta toga promenilo ako bi se desilo suprotno, ali mi smo spremni i za taj scenario. Zapravo, spremni smo na svaki scenario. Čak i za ovaj.

Najpoznatiji Nokiin rington privukao je moju pažnju i već posle prvih tonova Grandvalsa stisnuo sam zeleni taster i stavio Svetlanu na spikerfon.

„Stanje?” pitala je njenim prepoznatljivim ruskim akcentom.

„Na putu su za aerodrom.”

„Isprati ih. Mačak je već spreman u Ljubljani.”

„Kakve su dalje instrukcije?”

„Za sada ostaješ u Srbiji a dalja uputstva ćeš dobiti kad šef dođe do više informacija,” referisala je a onda mekšim glasom dodala, „smiri se Lu i odmori malo. Zaslužio si.”

Zaslužio, pomislih ironično. Ne mogu biti miran sve dok ne otplatim sve svoje grehe a njih imam i previše, ali malo odmora će mi dobro doći. Znam da šef neće dobiti nove informacije u sledećih nekoliko dana, tako mi je jutros rekla Sofi. Bila je uništena tugom i osećajem krivice a ja tačno znam kako se oseća, te dve emocije su se srodile sa mnom. Jedino što sam joj mogao pružiti je razumevanje i pokušati je utešiti, iako znam da je to nemoguće. Gubitak štićenika nikome ne pada lako. Slično iskustvo sam imao sa Helenom, Lilianinom majkom i tada sam umalo odustao od svega.

Da sam samo ranije odlučio proveriti šta je sa njom, umesto što sam petnaest minuta čekao misleći da telefonira u kolima. Da sam na vreme reagovao možda sam je mogao reanimirati. Možda bi joj lekar iz hitne pomoći stigao pomoći, a ne samo konstatovati smrt.

Tata je bio taj koji me je ubedio da ostanem na položaju i podsetio na dva pravila Garde. Majčina sigurnost i sigurnost nosioca Majčinog duha su naš prioritet, posle toga dolazi odanost Gardi a onda sve ostalo. „Slušaj šta ti simbol kaže”, rekao je tada. Simbol nije predstavljao problem, on je govorio ostati, moja glava je bila u problemu. Desilo se upravo ono čega se šef plašio kad mi je poverio na čuvanje Helenu i Lilianu.

* * * *

„Sedi Lu,” rekao je vadeći knjige iz ormara i slagao ih u kutiju. „Pre nego što kažem ostalima, želim da porazgovaram sa tobom.” Često bi nas jednog po jednog zvao u kancelariju na razgovor. Mislio sam da je ovo jedan od onih razgovora. „Dodaj mi kutiju,” zatražio je, pošto je jednu spakovao. „Odlučio sam tebi poveriti Helenu i Lilianu” rekao je, uzimajući kutiju od mene, proučavajući zdravim okom moju reakciju. „Sofiji ostaje Geja, kao što je od početka planirano. Da li će to predstavljati problem?”

Odgovor je trebao glasiti... ne, neće biti problem, ali napokon sam našao malo sreće i zrno ljubavi kojih se nisam želeo odreći. Mene, ljudsku ruinu je neko prihvatio i zavoleo. I to sa svim mojim manama i slabostima a on je od mene tražio da se udaljim od toga. Zato je moj odgovor izostao. „Svestan si, momče, da ne možeš ići sa njom a mislim da će biti dobro, i za nju, i za tebe, ako budete okupirani istim zadatkom.”

„Kako vi odlučite šefe,” odgovorio sam pokorno.

„Dođavola, Lu. Tražim od tebe potvrdu da to neće predstavljati problem. Imam četiri opcije. Tebe, dvojac bandoglavaca i nesigurnu devojčicu. Ti si logičan izbor,” mahao mi je fasciklom ispred nosa. „Ali ako ćeš mi pući kod prvog problema, onda ću poslati blizance.”

„Plašite se da ću se vratiti na stari put?” Ćutao je i čekao pravi odgovor. „Dokle god imam ovo,” dodirnuo sam simbol koji krasi moje grudi, „droga za mene više ne predstavlja problem.”

„Nisam mislio na to.” Mislio je na moju konstantnu potrebu za samouništenjem.

„Imam isti simbol kao i vi, šefe. Osećam njegovu snagu, isto kao i vi,” uveravao sam, i njega, i sebe.

„Dobro, onda... da li će predstavljati problem ako tebe pošaljem Liliani a Sofiju Geji?”

„Ne, neće predstavljati problem,” odgovorio sam ono šta je hteo čuti od mene i ono u šta sam i sam morao poverovati.

* * * *

A ipak, moja volja je testirana Heleninom smrću i ne samo moja. Šef se dugo dvoumio šta učiniti sa Lilianom. Ovu za njega najtežu odluku do sada doneo je upravo zbog slučaja da Majka Geja umre a Liliana dobije simbole.

Polusvesno sam počešao simbol spasa, utisnut između grudnih mišica. Simbol Majčine Garde koji me pecka svaki put kad se nađem u blizini nosioca Majčinog duha ili kad razmišljam o Majci. Pravo mučenje je kad bi Liliana prošla ulicom pored mene, tada sam imao želju udariti se u simbol, iz sveg glasa viknuti pozdrav Majci, pokloniti joj se i ostati tako sve dok mi ne dodirne rame, ali to ne smem učiniti, zato što ću nas razotkriti.

Možda ću se jednom upravo njoj pokloniti. Sitnoj i tužnoj, devojci. Možda se upravo u njoj nalazi Ignis, majčin duh vatre sa kojim Garda ima dogovor. Ignis koja je naš patron, koja nas je rasformirala, ali koja nas je i ponovo osnovala a da to niko ni ne zna.

Autor Dana Hill

Uvodnu legendu iz romana Četiri elementa možete pročitati ovde link 

Prvo poglavlje možete pročitati ovde: link

Drugo poglavlje možete pročitati ovde: link

Četvrto poglavlje možete pročitati ovde: link