Skip to main content

Probuđena Trnoružica


Priča je uvrštena u moju prvu zbirku priča "Carstvo reči" a kako nabaviti knjigu naći ćete na sledećem linku.



Probudi se Trnoružica usred stogodišnjeg sna i pogleda oko sebe, sva zbunjena. Sve zaleglo u paučinu i prašinu a smrtna tišina uplaši uspavanu lepoticu. Ceo zamak dubokim snom spava samo je ona, čini se, posve budna.
„Zašto? Kako to sad može biti, kad je trebao princ da je probudi poljupcem prve ljubavi? Princ?! Poljubac?!“ viknu princeza i strah u svoje kosti utera. „Šta ako princ dođe i u ovakvom haosu me nađe? Šta ako odustane od svoje potrage već kod prve paučine? Šta će da misli, kakva sam, kad ga dočekujem u ovim ofucanim ritama?“
Nije čekala više ni trena, zasukala je rukave i na posao se bacila. Prvo je svoju odaju sredila, sve dok se nije caklila. Onda hodnik, pa stepenište i ulaz, ali najviše problema joj zadade bašta. 
„Ovo nije moguće, kako će čovek ovuda da prođe?“ gunđala je, ali raskrčila jedan prolaz do glavnog ulaza a posle se setila, „šta ako tuda neće moći da prođe sva prinčeva svita,“ te se bacila na ružičnjak i sasekla ga u paramparčad.
Umorna, uveče u krevet je legla, ali pre toga se nabrzaka sredila, da je slučajno momak ne vidi bez, onog neophodnog, devojačkog sjaja. Usne je namazala, obraze štipnula i najlepšu haljinu iz ormara izvukla. Sredila se Trnoružica za svog princa, pa legla u krevet da još pedeset godina drema. Al' jadna ona, od silnog umora, nije oka sklopila. 
Jutro je došlo i sunce zasijalo i prolaz napolje obasjalo. 
„Možda samo malo da virnem, ionako još pola veka neće da dođe.“ 
Zaputila se princeza u nepoznato i usput shvatila nešto neverovatno, bila je budna i slobodna čak i bez magičnog poljupca, više ne mora u tajnoj odaji za princem da čezne već može sama da ga nađe. 
Prošla je Trnoružica brda i doline, ali onog pravog nije mogla da nađe, svakom je ono nešto falilo. I tako, posle godina i godina potrage, vratila se u svoje prašnjave odaje. Nemoćno se u krevet svalila i dozvolila snu da je u maštu o princu odvede.
Nije prošlo ni pola sata i evo nam našeg derana. Sve vitla mačem i ružičnjak krči, ne bi li došao do odaje tajne i lepotice uspavane. Nije mu smetala ni prašina, ni paučina, ni rite u kojima je usnula princeza o njemu snevala. Jedino što... 


Princeza nije bila ono što se od usnule princeze očekuje. Kose bujne, ali prosede, a lica lepa... nekada, sada borama prošarana.
„Neshvatam,“ promrmlja mladić zbunjeno, „zar ne bi trebala izgledati mlado?“
„Izgledala bih ja mlado, dragi moj prinče, da smo se sreli ranije.“
I tu se naš princ nečeg seti, možda je za njega previše stara ali zato udovca kralja je savršena. 
Tako naša uspavana lepotica kraljica postade bez ikakve krajnje namere a princ još uvek svoju usnulu lepoticu traži, zato pripazite moje dame možda ste upravo vi one prave.

Autor:Dana Hill
Fotografije preuzete sa: 
melissaclarkphotography.wordpress.com
canyoufeelthis-magic-intheair.tumblr.com

Popular posts from this blog

Do sutra draga moja, ovde ili onde.

Priča iz zbirke Carstvo reči.
Iz starog ormara, koji je njegova davno pokojna majka donela u miraz, izvukao je svoj crni sako. Iako ga je juče, pre stavljanja na vešalicu, očetkao, ipak je dohvatio četku i kratkim potezima iščetkao ramena sakoa. Obukao ga i proverio ručni sat.  U ogledalu se zagledao u umorne staračke oči, popravio kravatu, poslednji Elvirin rođendanski poklon, i pokrio sedu kratku kosu crnim šeširom.  Nije vadio mantil, danas su na radiju najavili najtopliji martovski dan u poslednjih sto godina, iako se on seća i toplijeg marta a možda je to bio samo zato što je tada upoznao nju. Devojku crvene kose, sitnih pegica rasutih po nosu i širokog osmeha od kojeg je zastajao dah. Elviru. Njegovu prvu i jedinu ljubav. Najmlađu nećaku udovice Lenhart, vlasnice zgrade u kojoj je stanovao sa svojom porodicom, u kojoj još uvek stanuje. „Dobar dan gospodine Kovač,“ pozdravila ga je mlada komšinica Milica od prekoputa. Pametna mlada žena. Novinar. Podseća ga na njegovu Elviru i on…

Odlomak iz 34 poglavlja

Odlomak iz 7 poglavlja

Odlomak iz 7 poglavlja romana Četiri elementa - Majčini darovi.

Sedeh sa mojom sestrom u njen poslednji dan. I na taj jedan jedini dan, sam dobila ono o čemu sam maštala kao dete, dobila sam sestru i prijateljicu a kao otkupninu za sve propuštene dane, mi je ostavila ovo malo čudo od deteta, koje se penje na tobogan i svaki put mi mahne pre nego što sedne i spusti se dole, uz osmeh kao da joj je prvi put. „Brini se o Demi,“ prisetih se sestrinih reči, sa bolom u grudima, ništa slabijim od onog koji osetih kad ih je izrekla. „Budi joj majka kad ja to ne budem mogla.“  „U početku ćemo biti sestre, koje mi nismo imale priliku biti,“ prošaptala sam, jer su mi glas ukrale suze.  „Bila sam tako glupa i ljubomorna,“ rekla je tiho, „tog leta, kad ste došli, moj tata je držao za ruku tebe. Tebe, a ne mene. A ti si me gledala sa tolikim obožavanjem... Želela sam da te boli isto kao i mene, da njega boli. Da barem u tom bolu budemo ravnopravni.“  Rasplakale smo se a potom tešile jedna drugu.  „Dosta,“…