Skip to main content

Probuđena Trnoružica


Priča je uvrštena u moju prvu zbirku priča "Carstvo reči" a kako nabaviti knjigu naći ćete na sledećem linku.



Probudi se Trnoružica usred stogodišnjeg sna i pogleda oko sebe, sva zbunjena. Sve zaleglo u paučinu i prašinu a smrtna tišina uplaši uspavanu lepoticu. Ceo zamak dubokim snom spava samo je ona, čini se, posve budna.
„Zašto? Kako to sad može biti, kad je trebao princ da je probudi poljupcem prve ljubavi? Princ?! Poljubac?!“ viknu princeza i strah u svoje kosti utera. „Šta ako princ dođe i u ovakvom haosu me nađe? Šta ako odustane od svoje potrage već kod prve paučine? Šta će da misli, kakva sam, kad ga dočekujem u ovim ofucanim ritama?“
Nije čekala više ni trena, zasukala je rukave i na posao se bacila. Prvo je svoju odaju sredila, sve dok se nije caklila. Onda hodnik, pa stepenište i ulaz, ali najviše problema joj zadade bašta. 
„Ovo nije moguće, kako će čovek ovuda da prođe?“ gunđala je, ali raskrčila jedan prolaz do glavnog ulaza a posle se setila, „šta ako tuda neće moći da prođe sva prinčeva svita,“ te se bacila na ružičnjak i sasekla ga u paramparčad.
Umorna, uveče u krevet je legla, ali pre toga se nabrzaka sredila, da je slučajno momak ne vidi bez, onog neophodnog, devojačkog sjaja. Usne je namazala, obraze štipnula i najlepšu haljinu iz ormara izvukla. Sredila se Trnoružica za svog princa, pa legla u krevet da još pedeset godina drema. Al' jadna ona, od silnog umora, nije oka sklopila. 
Jutro je došlo i sunce zasijalo i prolaz napolje obasjalo. 
„Možda samo malo da virnem, ionako još pola veka neće da dođe.“ 
Zaputila se princeza u nepoznato i usput shvatila nešto neverovatno, bila je budna i slobodna čak i bez magičnog poljupca, više ne mora u tajnoj odaji za princem da čezne već može sama da ga nađe. 
Prošla je Trnoružica brda i doline, ali onog pravog nije mogla da nađe, svakom je ono nešto falilo. I tako, posle godina i godina potrage, vratila se u svoje prašnjave odaje. Nemoćno se u krevet svalila i dozvolila snu da je u maštu o princu odvede.
Nije prošlo ni pola sata i evo nam našeg derana. Sve vitla mačem i ružičnjak krči, ne bi li došao do odaje tajne i lepotice uspavane. Nije mu smetala ni prašina, ni paučina, ni rite u kojima je usnula princeza o njemu snevala. Jedino što... 


Princeza nije bila ono što se od usnule princeze očekuje. Kose bujne, ali prosede, a lica lepa... nekada, sada borama prošarana.
„Neshvatam,“ promrmlja mladić zbunjeno, „zar ne bi trebala izgledati mlado?“
„Izgledala bih ja mlado, dragi moj prinče, da smo se sreli ranije.“
I tu se naš princ nečeg seti, možda je za njega previše stara ali zato udovca kralja je savršena. 
Tako naša uspavana lepotica kraljica postade bez ikakve krajnje namere a princ još uvek svoju usnulu lepoticu traži, zato pripazite moje dame možda ste upravo vi one prave.

Autor:Dana Hill
Fotografije preuzete sa: 
melissaclarkphotography.wordpress.com
canyoufeelthis-magic-intheair.tumblr.com

Popular posts from this blog

Prvo poglavlje

Postoje neke nevidljive sile, koje imaju moć nad našim životima, nad nama samima. Okrenu naopačke i naš život, i naša osećanja, ali otvore nova vrata, ukažu na nove mogućnosti a iz nas izvuku ono što nismo ni znali da nosimo u sebi. Neko to naziva sudbinom, neko spletom okolnosti, neko Božjim prstom.  Imam svega sedamnaest godina i ta nevidljiva sila se već nekoliko puta poigrala sa mnom.  Prvi put se to desilo kad mi je, pre nepunih sedam godina, poginuo tata u saobraćajnoj nesreći. Kao danas se sećam trenutka kad se mama stropoštala na pločice u kuhinji usred telefonskog razgovora.  Bila je nedelja, kasno posle podne i tatu smo očekivale tokom noći, umesto njega, stigao je poziv sa porodičnog imanja i dok sam se pobrinula za mamu i povratila joj svest, veza se prekinula a mama je jedva protisnula reči, „tata je umro“. Poginuo je nedaleko Lunca, mesta gde je odrastao i koje je napustio kako bi bio sa mamom, sa mnom i dvanaest godina se nije vraćao tamo, ali sada ga više neće napustiti. S…

Saputnik

Priča je objavljena u mojoj prvoj zbirci "Carstvo reči" koja je dostupna na sledećim mestima: link

Hrabri Gavrilo

Priča objavljena na strani 95. u petom broju Časopisa za umetnost i kulturu Zvezdani kolodvor

U sred žitnih polјa, iza bagremovog šumarka, stoji jedna kuća stara, nekad davno plava, sada skoro prazna. Prozori joj razbijeni, krov nakrivlјen a vrata zatvorena, odavno neotvarana. Ali nije kuća posve prazna, nastanila se ovde mišja kolonija. Zaposeli su oni, u početku, tavan i podrum, a posle i kuhinju i salon. Sve šuškaju i hranu skuplјaju, mišje porodice ovde uživaju, nigde lјudi i mačora, nigde pasa i pacova, prava mišja utopija.  Jednog toplog jutra, negde pred sam kraj jula, došli su novi vlasnici kuću da obiđu, otvorili vrata i prozore i pozvali majstore da kuću poprave. Od tog julskog dana a sve do Miholјdana, nastade u kući prava ludnica. Rastrčali se miševi na sve strane, neki se u polјe kod rodbine odselili, neki u bagremovom šumarku utočište našli, ali oni najuporniji beže po kući iz sobe u sobu, čas u podrum, čas na tavan, više ni kofere ne pakuju, samo okolo trčkaraju i gazd…