Skip to main content

Vrednica

Priča je uvrštena u moju prvu zbirku priča "Carstvo reči" a kako nabaviti knjigu naći ćete na sledećem linku.


Jednog jutra pred sam kraj juna, samo par nedelja posle svatova, požali se posluga i pomoć zatraži od svog princa.
„Vidite, ovako, dobri moj gospodaru,“ počne stara kuvarica nesigurno, 
„nemam ja ništa protiv što vaša uvažena žena, naša nova princeza, mnogo voli da kuva. I nije da ne zna da kuva, ali dok ja ujutro ustanem ona već uveliko peče pogače. Doručak i meni i osoblju spremi a pečenje za ručak u rernu stavi. Zaduži me da ga podlivam i ako stignem priloge spremam.“
„Da, da i krave pomuze, i nahrani, i napoji, šta onda ja da radim?“ javi se mlekarica i odmah posle nje i sobarica, „sve sobe sredi, samo sa krpom po palati trči i sve se žali kako ima mnogo posla, k'o da mi to ne znamo, al' ne mora ona metlom da vitla, ona je sad princeza.“
„Da, da, princeza,“ javi se stara pralja, „a ne kuvarica, i sobarica, i mlekarica, i pralja, i zato vas molimo, dragi naš prinče, da svoju ženu smirite i od nje princezu napravite da mi, slučajno, bez posla ne ostanemo.“
Nasmeja se naš princ veselo i obeća svojoj posluzi da će princezu smiriti. 


Par dana je uzalud trošio reči a onda shvati da nije lako stare navike iskoreniti. Svima je dao slobodne dane i već sledećeg jutra sa princezom krenuo u nove radne pobede. 
Zajedno su krave muzli, i kuvali, metlom okolo vitlali, i veš širili, a princ je samo brže i brže terao princezu da radi toliko da je umalo skapala od gladi. 
Ponavljalo se to nekoliko dana i napokon se princeza požali da sama neće sve stići i tu joj princ predloži da vešeraj pralji ostavi. Srećna princeza princa poljubi kao da joj je dao dar najveći.
Već sledećeg dana ručak joj izgori, zato što je onaj koji je trebao šporet da ugasi on ga „slučajno“ na najjače stavi i princezi predloži da kuvaricu zaposli. Srećna princeza princa poljubi kao da joj je dao dar najveći.
Još su ostale mlekarica i sobarica i sledećeg dana padne kiša kao naručena. Nekim nesrećnim slučajem princu su krave iz štale pobegle i utrčale pravo u palatino predvorje i napravile takav krš i lom da je princeza umalo doživela nervni slom. I princ pozove ove poslednje dve da sve raskrče a princeza ga u obraz zahvalno poljubi. 
Sela su naša umorna goluba dva negde kod prljavog stepeništa i napokon princeza princa sasluša. „Posluga za svoj posao prima platu i kad bi im ti posao uzela njihova deca bi bila gladna. Znam da si vrednica, ali od danas ćeš biti princeza.“ 
I tako, princeza stari život po strani ostavi a posluzi pomaže tako što im na put ne staje.


Autor Dana Hill
Fotografije: collider.com i bustle.com










Popular posts from this blog

Prvo poglavlje

Postoje neke nevidljive sile, koje imaju moć nad našim životima, nad nama samima. Okrenu naopačke i naš život, i naša osećanja, ali otvore nova vrata, ukažu na nove mogućnosti a iz nas izvuku ono što nismo ni znali da nosimo u sebi. Neko to naziva sudbinom, neko spletom okolnosti, neko Božjim prstom.  Imam svega sedamnaest godina i ta nevidljiva sila se već nekoliko puta poigrala sa mnom.  Prvi put se to desilo kad mi je, pre nepunih sedam godina, poginuo tata u saobraćajnoj nesreći. Kao danas se sećam trenutka kad se mama stropoštala na pločice u kuhinji usred telefonskog razgovora.  Bila je nedelja, kasno posle podne i tatu smo očekivale tokom noći, umesto njega, stigao je poziv sa porodičnog imanja i dok sam se pobrinula za mamu i povratila joj svest, veza se prekinula a mama je jedva protisnula reči, „tata je umro“. Poginuo je nedaleko Lunca, mesta gde je odrastao i koje je napustio kako bi bio sa mamom, sa mnom i dvanaest godina se nije vraćao tamo, ali sada ga više neće napustiti. S…

Saputnik

Priča je objavljena u mojoj prvoj zbirci "Carstvo reči" koja je dostupna na sledećim mestima: link

Hrabri Gavrilo

Priča objavljena na strani 95. u petom broju Časopisa za umetnost i kulturu Zvezdani kolodvor

U sred žitnih polјa, iza bagremovog šumarka, stoji jedna kuća stara, nekad davno plava, sada skoro prazna. Prozori joj razbijeni, krov nakrivlјen a vrata zatvorena, odavno neotvarana. Ali nije kuća posve prazna, nastanila se ovde mišja kolonija. Zaposeli su oni, u početku, tavan i podrum, a posle i kuhinju i salon. Sve šuškaju i hranu skuplјaju, mišje porodice ovde uživaju, nigde lјudi i mačora, nigde pasa i pacova, prava mišja utopija.  Jednog toplog jutra, negde pred sam kraj jula, došli su novi vlasnici kuću da obiđu, otvorili vrata i prozore i pozvali majstore da kuću poprave. Od tog julskog dana a sve do Miholјdana, nastade u kući prava ludnica. Rastrčali se miševi na sve strane, neki se u polјe kod rodbine odselili, neki u bagremovom šumarku utočište našli, ali oni najuporniji beže po kući iz sobe u sobu, čas u podrum, čas na tavan, više ni kofere ne pakuju, samo okolo trčkaraju i gazd…