Skip to main content

Vrednica

Priča je uvrštena u moju prvu zbirku priča "Carstvo reči" a kako nabaviti knjigu naći ćete na sledećem linku.


Jednog jutra pred sam kraj juna, samo par nedelja posle svatova, požali se posluga i pomoć zatraži od svog princa.
„Vidite, ovako, dobri moj gospodaru,“ počne stara kuvarica nesigurno, 
„nemam ja ništa protiv što vaša uvažena žena, naša nova princeza, mnogo voli da kuva. I nije da ne zna da kuva, ali dok ja ujutro ustanem ona već uveliko peče pogače. Doručak i meni i osoblju spremi a pečenje za ručak u rernu stavi. Zaduži me da ga podlivam i ako stignem priloge spremam.“
„Da, da i krave pomuze, i nahrani, i napoji, šta onda ja da radim?“ javi se mlekarica i odmah posle nje i sobarica, „sve sobe sredi, samo sa krpom po palati trči i sve se žali kako ima mnogo posla, k'o da mi to ne znamo, al' ne mora ona metlom da vitla, ona je sad princeza.“
„Da, da, princeza,“ javi se stara pralja, „a ne kuvarica, i sobarica, i mlekarica, i pralja, i zato vas molimo, dragi naš prinče, da svoju ženu smirite i od nje princezu napravite da mi, slučajno, bez posla ne ostanemo.“
Nasmeja se naš princ veselo i obeća svojoj posluzi da će princezu smiriti. 


Par dana je uzalud trošio reči a onda shvati da nije lako stare navike iskoreniti. Svima je dao slobodne dane i već sledećeg jutra sa princezom krenuo u nove radne pobede. 
Zajedno su krave muzli, i kuvali, metlom okolo vitlali, i veš širili, a princ je samo brže i brže terao princezu da radi toliko da je umalo skapala od gladi. 
Ponavljalo se to nekoliko dana i napokon se princeza požali da sama neće sve stići i tu joj princ predloži da vešeraj pralji ostavi. Srećna princeza princa poljubi kao da joj je dao dar najveći.
Već sledećeg dana ručak joj izgori, zato što je onaj koji je trebao šporet da ugasi on ga „slučajno“ na najjače stavi i princezi predloži da kuvaricu zaposli. Srećna princeza princa poljubi kao da joj je dao dar najveći.
Još su ostale mlekarica i sobarica i sledećeg dana padne kiša kao naručena. Nekim nesrećnim slučajem princu su krave iz štale pobegle i utrčale pravo u palatino predvorje i napravile takav krš i lom da je princeza umalo doživela nervni slom. I princ pozove ove poslednje dve da sve raskrče a princeza ga u obraz zahvalno poljubi. 
Sela su naša umorna goluba dva negde kod prljavog stepeništa i napokon princeza princa sasluša. „Posluga za svoj posao prima platu i kad bi im ti posao uzela njihova deca bi bila gladna. Znam da si vrednica, ali od danas ćeš biti princeza.“ 
I tako, princeza stari život po strani ostavi a posluzi pomaže tako što im na put ne staje.


Autor Dana Hill
Fotografije: collider.com i bustle.com










Popular posts from this blog

Do sutra draga moja, ovde ili onde.

Priča iz zbirke Carstvo reči.
Iz starog ormara, koji je njegova davno pokojna majka donela u miraz, izvukao je svoj crni sako. Iako ga je juče, pre stavljanja na vešalicu, očetkao, ipak je dohvatio četku i kratkim potezima iščetkao ramena sakoa. Obukao ga i proverio ručni sat.  U ogledalu se zagledao u umorne staračke oči, popravio kravatu, poslednji Elvirin rođendanski poklon, i pokrio sedu kratku kosu crnim šeširom.  Nije vadio mantil, danas su na radiju najavili najtopliji martovski dan u poslednjih sto godina, iako se on seća i toplijeg marta a možda je to bio samo zato što je tada upoznao nju. Devojku crvene kose, sitnih pegica rasutih po nosu i širokog osmeha od kojeg je zastajao dah. Elviru. Njegovu prvu i jedinu ljubav. Najmlađu nećaku udovice Lenhart, vlasnice zgrade u kojoj je stanovao sa svojom porodicom, u kojoj još uvek stanuje. „Dobar dan gospodine Kovač,“ pozdravila ga je mlada komšinica Milica od prekoputa. Pametna mlada žena. Novinar. Podseća ga na njegovu Elviru i on…

Odlomak iz 34 poglavlja

Odlomak iz 7 poglavlja

Odlomak iz 7 poglavlja romana Četiri elementa - Majčini darovi.

Sedeh sa mojom sestrom u njen poslednji dan. I na taj jedan jedini dan, sam dobila ono o čemu sam maštala kao dete, dobila sam sestru i prijateljicu a kao otkupninu za sve propuštene dane, mi je ostavila ovo malo čudo od deteta, koje se penje na tobogan i svaki put mi mahne pre nego što sedne i spusti se dole, uz osmeh kao da joj je prvi put. „Brini se o Demi,“ prisetih se sestrinih reči, sa bolom u grudima, ništa slabijim od onog koji osetih kad ih je izrekla. „Budi joj majka kad ja to ne budem mogla.“  „U početku ćemo biti sestre, koje mi nismo imale priliku biti,“ prošaptala sam, jer su mi glas ukrale suze.  „Bila sam tako glupa i ljubomorna,“ rekla je tiho, „tog leta, kad ste došli, moj tata je držao za ruku tebe. Tebe, a ne mene. A ti si me gledala sa tolikim obožavanjem... Želela sam da te boli isto kao i mene, da njega boli. Da barem u tom bolu budemo ravnopravni.“  Rasplakale smo se a potom tešile jedna drugu.  „Dosta,“…