Skip to main content

Jedinstvena


Moj kompas je duša moja,
a misli su moj put,
reči moje srcom su vođene.
Tuđe, 
zavodljive,
povodljive, 
ne pripadaju Biću mom,
njima ne mogu nacrtati snove,
ili ispisati želje srcu drage.
A srce i misli centar Duše su
koje me Jedinstvenom čine.


Ne volim svet koji misli da zna sve. 
Svet, ubeđen u svoje savršenstvo sa umišljenom merodavnošću prikriva običnu malograđanštinu i prosečnost. Isticanjem sebe a gaženjem drugog nećeš sebe uzdići iznad, samo se spustiti ispod svakog nivoa. 
Više volim savršenstvo nesavršenosti, ideal neidealnosti, posebnost neposebnosti. To je ono što nas čini ljudima. Jedinstvene jedinke satkane od istog materijala, ali po drugoj mustri. Nismo svi ispali iz istog kalupa i što pre prihvatiš ljudske nesavršenosti, to ćeš više ceniti ljudskost u svim njenim nivoima postojanja, niko ne kaže da ti se treba svideti već je samo trebaš prihvatiti, ništa više.
Budi jedinstven i poštuj tuđu jedinstvenost.


Autor: Dana Hill
Fotografija wheresmybackpack.com

Popular posts from this blog

Prvo poglavlje

Postoje neke nevidljive sile, koje imaju moć nad našim životima, nad nama samima. Okrenu naopačke i naš život, i naša osećanja, ali otvore nova vrata, ukažu na nove mogućnosti a iz nas izvuku ono što nismo ni znali da nosimo u sebi. Neko to naziva sudbinom, neko spletom okolnosti, neko Božjim prstom.  Imam svega sedamnaest godina i ta nevidljiva sila se već nekoliko puta poigrala sa mnom.  Prvi put se to desilo kad mi je, pre nepunih sedam godina, poginuo tata u saobraćajnoj nesreći. Kao danas se sećam trenutka kad se mama stropoštala na pločice u kuhinji usred telefonskog razgovora.  Bila je nedelja, kasno posle podne i tatu smo očekivale tokom noći, umesto njega, stigao je poziv sa porodičnog imanja i dok sam se pobrinula za mamu i povratila joj svest, veza se prekinula a mama je jedva protisnula reči, „tata je umro“. Poginuo je nedaleko Lunca, mesta gde je odrastao i koje je napustio kako bi bio sa mamom, sa mnom i dvanaest godina se nije vraćao tamo, ali sada ga više neće napustiti. S…

Saputnik

Priča je objavljena u mojoj prvoj zbirci "Carstvo reči" koja je dostupna na sledećim mestima: link

Hrabri Gavrilo

Priča objavljena na strani 95. u petom broju Časopisa za umetnost i kulturu Zvezdani kolodvor

U sred žitnih polјa, iza bagremovog šumarka, stoji jedna kuća stara, nekad davno plava, sada skoro prazna. Prozori joj razbijeni, krov nakrivlјen a vrata zatvorena, odavno neotvarana. Ali nije kuća posve prazna, nastanila se ovde mišja kolonija. Zaposeli su oni, u početku, tavan i podrum, a posle i kuhinju i salon. Sve šuškaju i hranu skuplјaju, mišje porodice ovde uživaju, nigde lјudi i mačora, nigde pasa i pacova, prava mišja utopija.  Jednog toplog jutra, negde pred sam kraj jula, došli su novi vlasnici kuću da obiđu, otvorili vrata i prozore i pozvali majstore da kuću poprave. Od tog julskog dana a sve do Miholјdana, nastade u kući prava ludnica. Rastrčali se miševi na sve strane, neki se u polјe kod rodbine odselili, neki u bagremovom šumarku utočište našli, ali oni najuporniji beže po kući iz sobe u sobu, čas u podrum, čas na tavan, više ni kofere ne pakuju, samo okolo trčkaraju i gazd…