Skip to main content

Jedinstvena


Moj kompas je duša moja,
a misli su moj put,
reči moje srcom su vođene.
Tuđe, 
zavodljive,
povodljive, 
ne pripadaju Biću mom,
njima ne mogu nacrtati snove,
ili ispisati želje srcu drage.
A srce i misli centar Duše su
koje me Jedinstvenom čine.


Ne volim svet koji misli da zna sve. 
Svet, ubeđen u svoje savršenstvo sa umišljenom merodavnošću prikriva običnu malograđanštinu i prosečnost. Isticanjem sebe a gaženjem drugog nećeš sebe uzdići iznad, samo se spustiti ispod svakog nivoa. 
Više volim savršenstvo nesavršenosti, ideal neidealnosti, posebnost neposebnosti. To je ono što nas čini ljudima. Jedinstvene jedinke satkane od istog materijala, ali po drugoj mustri. Nismo svi ispali iz istog kalupa i što pre prihvatiš ljudske nesavršenosti, to ćeš više ceniti ljudskost u svim njenim nivoima postojanja, niko ne kaže da ti se treba svideti već je samo trebaš prihvatiti, ništa više.
Budi jedinstven i poštuj tuđu jedinstvenost.


Autor: Dana Hill
Fotografija wheresmybackpack.com

Popular posts from this blog

Otvorite oči... budni ste

Priča "Otvorite oči, budni ste" je ušla u uži izbor književnog konkursa Kluba "Reč i glas" i objavljena je u zbirci "Paralelni svetovi" IK "Metafizika". Takođe ovu priču sam uvrstila u svoju prvu zbirku priča pod nazivom "Carstvo reči" koju možete da nabavite na sledeći način: link




Jutro je počelo uobičajeno, gužvom u kući, napominjanjem dece da ustanu, da se umiju, da se obuku. I već tada je počela glavobolja. Blago pulsiranje u slepoočnicama koje se pojačavalo iz minuta u minut. Kad sam sela u kola počelo je zujanjem u ušima. U početku je to bio tih, ravnomeran, ton koji sam ignorisala, ali već na prvoj raskrsnici zvuk je dosegnuo intenzitet sirene. Kao kroz maglu se sećam da sam decu odvezla u školu a dalje znam samo za probadajući bol u glavi, zvuk sirene i jako svetlo koje ulazi ispod kapaka ma koliko ih jako stiskala. „Otvorite oči… budni ste,“ rekao je nežan ženski glas i nakon trena zbunjenosti poslušala sam je i kao kroz maglu…

Odlomak iz 7 poglavlja

Odlomak iz 7 poglavlja romana Četiri elementa - Majčini darovi.

Sedeh sa mojom sestrom u njen poslednji dan. I na taj jedan jedini dan, sam dobila ono o čemu sam maštala kao dete, dobila sam sestru i prijateljicu a kao otkupninu za sve propuštene dane, mi je ostavila ovo malo čudo od deteta, koje se penje na tobogan i svaki put mi mahne pre nego što sedne i spusti se dole, uz osmeh kao da joj je prvi put. „Brini se o Demi,“ prisetih se sestrinih reči, sa bolom u grudima, ništa slabijim od onog koji osetih kad ih je izrekla. „Budi joj majka kad ja to ne budem mogla.“  „U početku ćemo biti sestre, koje mi nismo imale priliku biti,“ prošaptala sam, jer su mi glas ukrale suze.  „Bila sam tako glupa i ljubomorna,“ rekla je tiho, „tog leta, kad ste došli, moj tata je držao za ruku tebe. Tebe, a ne mene. A ti si me gledala sa tolikim obožavanjem... Želela sam da te boli isto kao i mene, da njega boli. Da barem u tom bolu budemo ravnopravni.“  Rasplakale smo se a potom tešile jedna drugu.  „Dosta,“…

Odlomak iz 34 poglavlja