Gost bloga

Gost bloga Dušan Dojčinović i njegov

Bliski susret s Heseom



- Hajde dosta s tim džonjanje, dremaš hrčeš, otvorenih očiju... Misliš li ti išta vredno uraditi u životu? – reče Herman Hese sa šeširom poput pčelara, naočarama - piksla dioptrija, vidno fizički propao, dok mu izbija dim cigarete iz usta.
S mesečarenjem sam odavno prestao, još od dečjih dana, da haluciniram još manje. Začuđen sam ovom pojavom, a još više intrigantošću moje ličnosti, kao da je doba moje adolescentne krize i puberteta prepisivao od stručnjaka - Okeja! Kako sam ga zbog uzrečice, iz milošte zvao. 
- I ja sam u tvojim godinama zaglavio, ali u ustanovu zatvorenog tipa, zbog pokušaja samoubistva. Pu, pu, pu. 
- Šta pljuckaš kao nekakva baba!? 
- Lečili su te i nisu te izlečili, jer nisu znali za tehniku samoizlečenja koju sam razradio s kolegom Karlom Gustavom Jungom. Tada sam i napisao Demijana.
- Čuo sam. 
- A nisi pročitao. 
- Pa, tada sam pisao poeziju i domaće zadatke, nisam imao kada. Pio sam lozu u maniru iskusnog alkoholičara. Pio sam mnogo, gajbe piva, dragi Hese, pušio i krdžu i kvalitetan duvan. Ipak sam stigao poput tebe da pišem. 
- Pa, gde su ti te pesme? 
- Gospodin Botko i gospođa Zorica su mi zaturili fasciklu s brdo pesama, iz perioda, adolescencije. Dan danas ne mogu se iskajati zbog njih. Komunjarski krug jednih te istih kvazi pisaca. Bednih, matorih piskarala!?
- Znam kako ti je, u jednom periodu svog života, i ja sam kritikovao, nemačku javnost pa me proglasiše ludakom, alkosom i narkosom, i to me beše dugo pratilo. 
- Baš kao i mene. 
- Nemaš dece? 
- Pa, da naslede neku bolest genetski. 
- Nisi se ženio? 
- Pa, nisam, baš toliko lud, da nađem neku šizofreničarku. Kao što si ti imao. Izvini nemoj da se ljutiš, ali to sad sve visi na četu, blaga šizofrenija, blage veze s mozgom i stvarnošću. 
- A stvarnost je? - pita me Herman Hese. 
- Pa, to što si dobio Nobelovu nagradu za književnost 1946. godine. 
- I ti ćeš? 
- I ja ću? 
- Pa, imaš vremena do četrdeset šeste godine života. Osim ako uspeš da se skineš sa četa, razradiš staru pisaću mašinu, iz srednje škole na kojoj si spavao na času opijen od alkohola, a tvrda je. Zagreješ sto i stolicu i odviknu te od olovke.
- Kao Žan Pol Sartra! 
- Vidiš kako znaš Dojčo!
- Kako ti je otac? Živ je?
- Živ je, boluje i on od šećera. 
- Znam, dijabetes je ozbiljna bolest. Znam i ti si ozbiljan čovek Hermen Hese! Nego, mnogo si se povukao? 
- Jesam baš, evo skoro jedanaesto leto od 2004. godine. Jel’ postoji još knjižara gde je radio Noce. “Nolit”? 
- Ne. Tu me je otac dovodio da s poslednjim danima leta, kupi mi udžbenike za osnovnu školu i sve je mirisalo na novo! 
- Znam, tu je dugo stajala u izlogu moja knjiga Narcis i zlatousti. Dok je nije prodao. Polovna je kod tebe? 
- Kako znaš? 
- Pa, pokušao si da je prodaš na bulevaru! Pročitaj je ponovo! 
- Hoću Hese. Sa zadovoljstvom. 


Autor Dušan Dojčinović
Fotografija: germany.info

Dušanovu prozu i poeziju možete naći na http://www.avlija.me

No comments:

Post a Comment

Lov 4