Skip to main content

Gost bloga

Gost bloga Dušan Dojčinović i njegov

Bliski susret s Heseom



- Hajde dosta s tim džonjanje, dremaš hrčeš, otvorenih očiju... Misliš li ti išta vredno uraditi u životu? – reče Herman Hese sa šeširom poput pčelara, naočarama - piksla dioptrija, vidno fizički propao, dok mu izbija dim cigarete iz usta.
S mesečarenjem sam odavno prestao, još od dečjih dana, da haluciniram još manje. Začuđen sam ovom pojavom, a još više intrigantošću moje ličnosti, kao da je doba moje adolescentne krize i puberteta prepisivao od stručnjaka - Okeja! Kako sam ga zbog uzrečice, iz milošte zvao. 
- I ja sam u tvojim godinama zaglavio, ali u ustanovu zatvorenog tipa, zbog pokušaja samoubistva. Pu, pu, pu. 
- Šta pljuckaš kao nekakva baba!? 
- Lečili su te i nisu te izlečili, jer nisu znali za tehniku samoizlečenja koju sam razradio s kolegom Karlom Gustavom Jungom. Tada sam i napisao Demijana.
- Čuo sam. 
- A nisi pročitao. 
- Pa, tada sam pisao poeziju i domaće zadatke, nisam imao kada. Pio sam lozu u maniru iskusnog alkoholičara. Pio sam mnogo, gajbe piva, dragi Hese, pušio i krdžu i kvalitetan duvan. Ipak sam stigao poput tebe da pišem. 
- Pa, gde su ti te pesme? 
- Gospodin Botko i gospođa Zorica su mi zaturili fasciklu s brdo pesama, iz perioda, adolescencije. Dan danas ne mogu se iskajati zbog njih. Komunjarski krug jednih te istih kvazi pisaca. Bednih, matorih piskarala!?
- Znam kako ti je, u jednom periodu svog života, i ja sam kritikovao, nemačku javnost pa me proglasiše ludakom, alkosom i narkosom, i to me beše dugo pratilo. 
- Baš kao i mene. 
- Nemaš dece? 
- Pa, da naslede neku bolest genetski. 
- Nisi se ženio? 
- Pa, nisam, baš toliko lud, da nađem neku šizofreničarku. Kao što si ti imao. Izvini nemoj da se ljutiš, ali to sad sve visi na četu, blaga šizofrenija, blage veze s mozgom i stvarnošću. 
- A stvarnost je? - pita me Herman Hese. 
- Pa, to što si dobio Nobelovu nagradu za književnost 1946. godine. 
- I ti ćeš? 
- I ja ću? 
- Pa, imaš vremena do četrdeset šeste godine života. Osim ako uspeš da se skineš sa četa, razradiš staru pisaću mašinu, iz srednje škole na kojoj si spavao na času opijen od alkohola, a tvrda je. Zagreješ sto i stolicu i odviknu te od olovke.
- Kao Žan Pol Sartra! 
- Vidiš kako znaš Dojčo!
- Kako ti je otac? Živ je?
- Živ je, boluje i on od šećera. 
- Znam, dijabetes je ozbiljna bolest. Znam i ti si ozbiljan čovek Hermen Hese! Nego, mnogo si se povukao? 
- Jesam baš, evo skoro jedanaesto leto od 2004. godine. Jel’ postoji još knjižara gde je radio Noce. “Nolit”? 
- Ne. Tu me je otac dovodio da s poslednjim danima leta, kupi mi udžbenike za osnovnu školu i sve je mirisalo na novo! 
- Znam, tu je dugo stajala u izlogu moja knjiga Narcis i zlatousti. Dok je nije prodao. Polovna je kod tebe? 
- Kako znaš? 
- Pa, pokušao si da je prodaš na bulevaru! Pročitaj je ponovo! 
- Hoću Hese. Sa zadovoljstvom. 


Autor Dušan Dojčinović
Fotografija: germany.info

Dušanovu prozu i poeziju možete naći na http://www.avlija.me

Comments

Popular posts from this blog

Otvorite oči... budni ste

Priča "Otvorite oči, budni ste" je ušla u uži izbor književnog konkursa Kluba "Reč i glas" i objavljena je u zbirci "Paralelni svetovi" IK "Metafizika". Takođe ovu priču sam uvrstila u svoju prvu zbirku priča pod nazivom "Carstvo reči" koju možete da nabavite na sledeći način: link




Jutro je počelo uobičajeno, gužvom u kući, napominjanjem dece da ustanu, da se umiju, da se obuku. I već tada je počela glavobolja. Blago pulsiranje u slepoočnicama koje se pojačavalo iz minuta u minut. Kad sam sela u kola počelo je zujanjem u ušima. U početku je to bio tih, ravnomeran, ton koji sam ignorisala, ali već na prvoj raskrsnici zvuk je dosegnuo intenzitet sirene. Kao kroz maglu se sećam da sam decu odvezla u školu a dalje znam samo za probadajući bol u glavi, zvuk sirene i jako svetlo koje ulazi ispod kapaka ma koliko ih jako stiskala. „Otvorite oči… budni ste,“ rekao je nežan ženski glas i nakon trena zbunjenosti poslušala sam je i kao kroz maglu…

Odlomak iz 6 poglavlja

Odlomak iz 6 poglavlja romana Četiri elementa - Majčini darovi.



Sedela sam sa sestrom u njen zadnji dan života. I na taj jedan, jedini, dan sam dobila ono o čemu sam maštala kao dete, dobila sam sestru i prijateljicu. „Brini se o Demi,” šapnula mi je i nežno stisnula ruku. „Budi joj majka kad ja to ne budem mogla.” Bol u mojim grudima se od ovih reči samo pojačao. Ugnezdio se tamo onog trena kad sam je ugledala na bolničkom krevetu i kao da nije nameravao da me napusti.  „U početku ćemo biti sestre, koje mi nismo imale priliku biti,” prošaptala sam.  „Bila sam tako glupa i ljubomorna,” rekla je tiho. „Kad ste došli, moj tata je držao za ruku tebe. Tebe, a ne mene. Tvoj pogled je bio pun obožavanja i… želela sam da te boli isto kao i mene, da njega boli. Da barem u toj boli budemo ravnopravni. Glupo, zar ne.” Na te reči smo se rasplakale a zatim tešile jedna drugu. „Dosta,” rekle smo obadve i pričale o magnoliji koja samo što nije procvetala ispred prozora sobe. Rekla je da je to njeno …

Odlomak iz 34 poglavlja