Skip to main content

Misli Vrano, misli

Gde ti je misao, Vrano,
dok ponavljaš tuđa ubeđenja
ne bi li ih usvojila. 
Čula si kreštanje drugih
pa se pridružuješ jatu,
želiš biti kao svako drugi.
I možda... ako zakreštiš među prvima 
bićeš pametnija od svih, zar ne, Vrano.
A zašto ne bi kreštala svoje reči?
Zašto ne bi kreštala svoje misli?
Zakrešti, Vrano, ono što Ti misliš
ili počni da veruješ u ono što kreštiš.
Počni da shvataš nebuloznu stranu reči
čija melodija te je opila.
I ne razmišljaš više, Vrano
samo ponavljaš naučeno.
Bitno je samo da se krešti, zar ne Vrano?
Samo da se krešti i čuje svoj glas.
Pa krešti, Vrano, 
onda krešti,
ako te to usrećuje.
Važno je da si srećna, Vrano.
Nije bitno da li tvoje kreštanje
nekog unesrećuje ili vređa.
Krešti Vrano crna, dok te glas služi.
Jednom ćeš možda shvatiti
reči koje kreštiš 
a onda ćeš umuknuti, 
Vrano.


Autor D.Hill
Fotografija pinterest.com



Popular posts from this blog

Do sutra draga moja, ovde ili onde.

Priča iz zbirke Carstvo reči.
Iz starog ormara, koji je njegova davno pokojna majka donela u miraz, izvukao je svoj crni sako. Iako ga je juče, pre stavljanja na vešalicu, očetkao, ipak je dohvatio četku i kratkim potezima iščetkao ramena sakoa. Obukao ga i proverio ručni sat.  U ogledalu se zagledao u umorne staračke oči, popravio kravatu, poslednji Elvirin rođendanski poklon, i pokrio sedu kratku kosu crnim šeširom.  Nije vadio mantil, danas su na radiju najavili najtopliji martovski dan u poslednjih sto godina, iako se on seća i toplijeg marta a možda je to bio samo zato što je tada upoznao nju. Devojku crvene kose, sitnih pegica rasutih po nosu i širokog osmeha od kojeg je zastajao dah. Elviru. Njegovu prvu i jedinu ljubav. Najmlađu nećaku udovice Lenhart, vlasnice zgrade u kojoj je stanovao sa svojom porodicom, u kojoj još uvek stanuje. „Dobar dan gospodine Kovač,“ pozdravila ga je mlada komšinica Milica od prekoputa. Pametna mlada žena. Novinar. Podseća ga na njegovu Elviru i on…

Odlomak iz 34 poglavlja

Odlomak iz 7 poglavlja

Odlomak iz 7 poglavlja romana Četiri elementa - Majčini darovi.

Sedeh sa mojom sestrom u njen poslednji dan. I na taj jedan jedini dan, sam dobila ono o čemu sam maštala kao dete, dobila sam sestru i prijateljicu a kao otkupninu za sve propuštene dane, mi je ostavila ovo malo čudo od deteta, koje se penje na tobogan i svaki put mi mahne pre nego što sedne i spusti se dole, uz osmeh kao da joj je prvi put. „Brini se o Demi,“ prisetih se sestrinih reči, sa bolom u grudima, ništa slabijim od onog koji osetih kad ih je izrekla. „Budi joj majka kad ja to ne budem mogla.“  „U početku ćemo biti sestre, koje mi nismo imale priliku biti,“ prošaptala sam, jer su mi glas ukrale suze.  „Bila sam tako glupa i ljubomorna,“ rekla je tiho, „tog leta, kad ste došli, moj tata je držao za ruku tebe. Tebe, a ne mene. A ti si me gledala sa tolikim obožavanjem... Želela sam da te boli isto kao i mene, da njega boli. Da barem u tom bolu budemo ravnopravni.“  Rasplakale smo se a potom tešile jedna drugu.  „Dosta,“…