Skip to main content

Misli Vrano, misli

Gde ti je misao, Vrano,
dok ponavljaš tuđa ubeđenja
ne bi li ih usvojila. 
Čula si kreštanje drugih
pa se pridružuješ jatu,
želiš biti kao svako drugi.
I možda... ako zakreštiš među prvima 
bićeš pametnija od svih, zar ne, Vrano.
A zašto ne bi kreštala svoje reči?
Zašto ne bi kreštala svoje misli?
Zakrešti, Vrano, ono što Ti misliš
ili počni da veruješ u ono što kreštiš.
Počni da shvataš nebuloznu stranu reči
čija melodija te je opila.
I ne razmišljaš više, Vrano
samo ponavljaš naučeno.
Bitno je samo da se krešti, zar ne Vrano?
Samo da se krešti i čuje svoj glas.
Pa krešti, Vrano, 
onda krešti,
ako te to usrećuje.
Važno je da si srećna, Vrano.
Nije bitno da li tvoje kreštanje
nekog unesrećuje ili vređa.
Krešti Vrano crna, dok te glas služi.
Jednom ćeš možda shvatiti
reči koje kreštiš 
a onda ćeš umuknuti, 
Vrano.


Autor D.Hill
Fotografija pinterest.com



Comments

Post a Comment

Popular posts from this blog

Otvorite oči... budni ste

Priča "Otvorite oči, budni ste" je ušla u uži izbor književnog konkursa Kluba "Reč i glas" i objavljena je u zbirci "Paralelni svetovi" IK "Metafizika". Takođe ovu priču sam uvrstila u svoju prvu zbirku priča pod nazivom "Carstvo reči" koju možete da nabavite na sledeći način: link




Jutro je počelo uobičajeno, gužvom u kući, napominjanjem dece da ustanu, da se umiju, da se obuku. I već tada je počela glavobolja. Blago pulsiranje u slepoočnicama koje se pojačavalo iz minuta u minut. Kad sam sela u kola počelo je zujanjem u ušima. U početku je to bio tih, ravnomeran, ton koji sam ignorisala, ali već na prvoj raskrsnici zvuk je dosegnuo intenzitet sirene. Kao kroz maglu se sećam da sam decu odvezla u školu a dalje znam samo za probadajući bol u glavi, zvuk sirene i jako svetlo koje ulazi ispod kapaka ma koliko ih jako stiskala. „Otvorite oči… budni ste,“ rekao je nežan ženski glas i nakon trena zbunjenosti poslušala sam je i kao kroz maglu…

Odlomak iz 6 poglavlja

Odlomak iz 6 poglavlja romana Četiri elementa - Majčini darovi.



Sedela sam sa sestrom u njen zadnji dan života. I na taj jedan, jedini, dan sam dobila ono o čemu sam maštala kao dete, dobila sam sestru i prijateljicu. „Brini se o Demi,” šapnula mi je i nežno stisnula ruku. „Budi joj majka kad ja to ne budem mogla.” Bol u mojim grudima se od ovih reči samo pojačao. Ugnezdio se tamo onog trena kad sam je ugledala na bolničkom krevetu i kao da nije nameravao da me napusti.  „U početku ćemo biti sestre, koje mi nismo imale priliku biti,” prošaptala sam.  „Bila sam tako glupa i ljubomorna,” rekla je tiho. „Kad ste došli, moj tata je držao za ruku tebe. Tebe, a ne mene. Tvoj pogled je bio pun obožavanja i… želela sam da te boli isto kao i mene, da njega boli. Da barem u toj boli budemo ravnopravni. Glupo, zar ne.” Na te reči smo se rasplakale a zatim tešile jedna drugu. „Dosta,” rekle smo obadve i pričale o magnoliji koja samo što nije procvetala ispred prozora sobe. Rekla je da je to njeno …

Odlomak iz 34 poglavlja