Skip to main content

Bez dobrog naslova

Nešto mi se ne spava, 
i nešto mi se ne sanja,
i nešto mi se ne ustaje, 
i nešto mi se ne ostaje.
Ni sama ne znam gde sam, 
ali svesna da tu sam,
a s druge strane nisam.
I rado bih da pođem,
al' ne bih da izađem.
I tako se ja vrtim
u jednom krugu praznom,
vijam rep koji ne imadoh.
Htela bih da stanem,
al' kojim pravcem onda da pođem,
jer bolje se vrtеt' u poznat krug
nego izaći na novi put.
Za novi put treba imat hrabrost
a ja moju neznanom dadoh.
Poklonih je nesrećniku što se u krugu vrtio
i nije imao hrabrosti da bi na svom putu nastavio.
Sad se ja umesto njega u krug vrtim
čekam dobru dušu da mi uslugu vrati.


Autor:D.Hill

Popular posts from this blog

Odlomak iz 7 poglavlja

Odlomak iz 7 poglavlja romana Četiri elementa - Majčini darovi.

Sedeh sa mojom sestrom u njen poslednji dan. I na taj jedan jedini dan, sam dobila ono o čemu sam maštala kao dete, dobila sam sestru i prijateljicu a kao otkupninu za sve propuštene dane, mi je ostavila ovo malo čudo od deteta, koje se penje na tobogan i svaki put mi mahne pre nego što sedne i spusti se dole, uz osmeh kao da joj je prvi put. „Brini se o Demi,“ prisetih se sestrinih reči, sa bolom u grudima, ništa slabijim od onog koji osetih kad ih je izrekla. „Budi joj majka kad ja to ne budem mogla.“  „U početku ćemo biti sestre, koje mi nismo imale priliku biti,“ prošaptala sam, jer su mi glas ukrale suze.  „Bila sam tako glupa i ljubomorna,“ rekla je tiho, „tog leta, kad ste došli, moj tata je držao za ruku tebe. Tebe, a ne mene. A ti si me gledala sa tolikim obožavanjem... Želela sam da te boli isto kao i mene, da njega boli. Da barem u tom bolu budemo ravnopravni.“  Rasplakale smo se a potom tešile jedna drugu.  „Dosta,“…

Odlomak iz 34 poglavlja

Ožiljak na duši

Priča je uvrštena u moju prvu zbirku priča "Carstvo reči" a kako nabaviti knjigu naći ćete na sledećem linku.

...I dok imam moje anđele ovaj svet mi ništa ne može... Pevao je baršunasti glas, dobro mi poznate, završne reči pesme. Moje pesme. Naše pesme. I bacio me u sećanja. Sada. Upravo sada, kad posle toliko vremena treba da se sretnemo.
.....
Tišinu sparne letnje noći je narušio zvuk klavira i nežnom melodijom me privukao u dnevnu sobu. Zatekla sam ga kako sedi na klupici i jednom rukom vešto prstima prolazi po dirkama klavira dok drugom ljuljuška našu tromesečnu kći. Našeg malog anđela. Našu Anđelu. „Vidi šta smo sad učinili," rekao je mekanim glasom, onim koji je bio rezervisan samo za nju. „Probudili smo mamu," šapnuo je zaverenički. „Divna melodija." „Ako jednom postane hit, kako li ću objasniti ljudima da je nastala zahvaljujući malom seronji i njenoj punoj peleni?" pitao je umiljato Anđelu. „Nije valjda da se napokon..." Laknulo mi je. Danima …