Zemlja nade 4

Prvi deo: link

Drugi deo: link

Treći deo: link

4

Ela

U starim udžbenicima se navodi da se godina deli na četiri godišnja doba... proleće, leto, jesen i zimu. Svako doba bi trebalo da traje oko tri meseca, ali već odavno postoji samo kratka, oštra zima, i dugo, vruće leto. Proleće obično traje mesec dana, a jesen je skoro pa sasvim nestala. Svrati ponekad na dan-dva. Međutim, ove godine je odlučila da nas podseti na sebe. Nedeljama je vetar zujao kroz selo, zatim je usledila kiša praćena grmljavinom koja kao da je pokušavala da nas zatoči u kućama, ali život nije mogao da stane. Skoro od osnivanja regiona, jedanaesti mesec je bio posvećen žetvenom festivalu. Sve se vrtelo oko te svetkovine. Uprkos lošem vremenu, selo je živnulo. Poslovi u polju i baštama su privedeni kraju. Na zboru su podeljena zaduženja oko pripreme ukrasa, hrane, pića i zabave. Moj zadatak je kao i svake godine bio da sa decom pripremim kratak program, jer sa žetvenim festivalom dolazio je i moj kvartalni angažman u školi koji sam nasledila od mame. Obožavala sam taj posao i uživala u vremenu koje sam provodila sa decom. Mlađe sam učila čitanju i pisanju, dok bi stariji za to vreme čitali knjige po svom izboru, a posle bi razgovarali o njima. Često su se sami hteli oprobati u pisanju i izmišljali su priče, basne ili pesmice. Obaveza je bila da čas traje jedan sat, ali nama su često i dva sata bila malo.

Danas smo umesto časa održali generalnu probu. Kao i svake godine i ove su deca pokušala da me nagovore da nastupim s njima. Sama pomisao da treba da stanem pred celo selo je izazvalo nekontrolisano lupanje srca i znojenje dlanova. Lakše na crtu stajem nego na binu.

„Ne brinite učiteljice, mi ćemo biti tu sa Vama“, hrabrile su me devojčice i toliko su bile uporne sa moljakanjem da sam uz duboki uzdah popustila. „Ali deco, pevamo glasno i svi zajedno... jesi li me čuo Markuse“, napomenula sam baba Edinom praunuku i najvećem nestašku u razredu. Na ulici se jedino njegov glas čuje, a u školi jedva da zucne. „Ako budemo dovoljno glasni možda prizovemo sunce da rastera ove dosadne oblake.“

„Ili sneg“, predložio je ozarenog lica Ivan, na šta sam se namrštila. Volela sam sneg dok je značio grudvanje, pravljenje sneška i spuštanje na vrećama napunjenim slamom. Kad bi igra prerasla u danonoćno lopatanje kako bi se očistilo dvorište i ulica, moja ljubav prema snegu se istopila.

Iz škole sam svratila kući kako bih uzela stvari i produžila kod Lati. Godinama smo se za festival spremale kod nas, ali njene posete su se u zadnje vreme proredile. Razlog tome su bili Timo i Hana, čija veza je polako, ali sigurno cvetala. Bila sam srećna zbog brata, ali ujedno i tužna zbog prijateljice koja nije umela da sakrije ljubomoru.

„Kako je prošla proba?“, pitala je čim mi je otvorila vrata.

„Biće odlični, a ja se valjda neću osramotiti.“ Pratila sam je do sobe koju je delila sa mlađom sestrom.

Za razliku od mene i brata koji smo imali i previše mesta u našoj kući, Latina porodica je brojala sedam članova. Bartovi su imali troje dece, s njima su živeli još i deda po ocu i njegova sestra koja je već nekoliko godina bila nepokretna. Muž joj ubijen u lovu, a kako nije imala decu, briga o njoj je spala na Latinu porodicu.

„Nadam se da će nas barem večeras zaobići kiša“, rekla je, pošto sam počela da joj pletem gustu kestenjastu kosu.

„Kiša je najmanji problem. Kažu da je zadnja oluja uništila jedan deo šume. Onaj koji smo posadili pre par godina. Krenuće sa raščišćavanjem kad se vreme malo smiri.“ Svi su kod Bromasa bili veoma zabrinuti.

Brzo sam završila sa njenom frizurom, a zauzvrat sam dobila jedan zahvalan osmeh.

„Upleti mi jednu običnu pletenicu. Ne želimo da tvoja kreacija prođe nezapaženo“, rekla sam pošto smo zamenile mesto.

Materijal za novu odeću je uvek bio skup. Stvari su se nosile sve dok se ne bi raspale, a i posle bi služile kao krpe ili materijal za krpare. Međutim, dečju odeću bi prerasli i pre nego što bi je poderali. Kako nisam imala sestre ili rođake koje bi nosile moje dečje suknjice i haljinice, one su stajale zaboravljene u mom kovčegu. Lati se dosetila da bi mi od njih mogla sašiti nešto. Bila je to široka suknja na falte. Sličnu je napravila sebi i sestri od njihovih starih stvari. Obučene u nove suknje, obične bele bluze i debele kapute, otišle smo na festival.

Hol se tradicionalno ukrašavao granama donetim iz šume. Obično bi bile prekrivene zlatno-žutim lišćem, ali zbog vetrova i kiše, ove godine jedva da se poneki list zadržao. Međutim, omladinci zaduženi za dekoraciju su se dosetili da konstrukciju na tavanici ukrase lampionima. Hol je izgledao čarobno, kao da su delić zvezdanog neba preneli unutra. Na stolovima postavljenim svugde okolo su bili prigodni aranžmani sa cvećem, voćem i svećama, a sto sa osveženjem je bio krcat hranom i pićem. Za jedan deo hrane se ove godine pobrinuo prefekt. Neki su mislili da se pokušava iskupiti zbog lovca, ja sam mislila da nas pokušava kupiti za više njih. A žetveni festival ne bi bio festival da svaka od nas nije donela tanjir nečega što je spremila. Ove godine sam pravila pogačice sa sirom. Kod sporednog ulaza je bila podignuta manja pozornica, dovoljna da na nju stane dvadesetoro dece, a u sredini hola je ostavljen prostor za ples. Marsi je u ćošku svirao gitaru, Đuri ga je pratio na violini, a njegov šurak na maloj harmonici. Sećam se vremena kad je za zabavu na festivalu bio zadužen tata. Sada njegova gitara stoji u ćošku Timove sobe i skuplja prašinu. Nijedno od nas nije naučilo da svira na njoj.

„Pokisle?“

„Čuje se grmljavina, ali prestala je kiša“, odgovorila sam bratu. „Mogla bi nas, barem, večeras poštedeti.“ Sela sam pored Tima, a Lati se sa Klarom smestila na klupu prekoputa mene. Znam da će ovo veče biti pravo mučenje za nju.

„Kad bi samo bili te sreće“, rekao je poznati glas.

„Manu”, procedila sam i susrela nasmejane sitne smeđe oči. Kad bi zaškiljio skoro pa sasvim bi nestale na okruglom bucmastom licu. Ugurao se između mene i brata, bez moje dozvole i trunke pristojnosti.

„Nadam se da ne zameraš. Pitao je da li imamo slobodnih mesta“, šapnula mi je Hana zagrlivši me s leđa. „Što nas je više, to će biti veselije.“ Bila je razdragana i opčinjena Timom. Sela je pored njega i namestila mu rever na košulji kako bi imala razlog da ga dodirne i tako svima da na znanje da je on sada njen.

„Prelepo izgledaš večeras“, šapnuo mi je mesar zadihano. Toplina je izvirala iz njega pomešana sa mirisom dima, sapuna i ukiseljenih krastavaca. Odvratila sam glavu i pomerila se kako bih pobegla od njega, ali kao da je bio zalepljen za mene, pomerio se zajedno sa mnom. Netrpeljivost se probudila u meni. Ne znam da li je razlog tome bio on ili to što ga Mika nije podnosio. Zvao ga je napuvana budala, a to je i bio. Umišljena napuvana budala koja je uvek sve dobijala na tacni.

Ledeno raspoloženje je zaleglo za naš sto, kojeg Timo i Hana nisu bili svesni. Lati ih je sve vreme stisnutih usana posmatrala probadajući crvenokosu devojku zelenim očima. Manu je brbljao nešto o kiši, iako ga niko nije slušao. Pokušala sam započeti razgovor sa prijateljicom o ukrasima, ali kad me je Manu dodirnuo oznojenim dlanom, kako bi me pitao kakvo piće da mi donese, poskočila sam kao da me je uboo čiodom.

„Moram pronaći decu. Vidim da su većnici već stigli.“ Ustala sam pokazujući na povorku koja je ulazila u hol. Naš nastup je bio predviđen tek za kasnije, ali morala sam se maknuti od njega.

„Radije ću sama da stojim u nekom ćošku“, gunđala sam.

Bilo mi je žao što sam ostavila Lati, ali imala je Klaru pored sebe. Uskoro su i njih dve otišle do drugog stola kod Ine i njenog supruga, a Manu je ostao da sedi sam pored mog brata i Hane koji su bili posve izgubljeni u uzajamnim osmesima i cvrkutanju.

„Čuo sam da večeras pevate“, prenuo me glas iz senke. Stajao je sam, naslonjen na zid pored sporednih vrata. Kosa mu je bila puštena i u smeđim talasima uokvirila glatko obrijano lice. Izgledao je mlađe. Dosta mlađe. Bio je obučen u čistu belu košulju, smeđe pantalone kakve nose ovdašnji muškarci i pletenu jaknu.

„Ipak si došao“, radosno je ciknuo Markus. Pozdravili su se na čudan način sudarivši pesnice.

„Tvoja baka je rekla da moram, a niko ne sme njoj da kontrira.“ Pokazao je glavom ka najbližem stolu gde je sedela baba Eda sa Lučom. Najzad su zakopale ratne sekire, nakon one tuče metlama zbog neke gluposti i izgaženih muškatli. Rođake su sad ponovo bile nerazdvojne.

Pogledala sam lovca još jednom i prepoznala braon jaknu koju je nosio. Pripadala je Markusovom ocu. Momku koji je odabran za lov kad je dečak imao samo tri godine. Odbila sam da zamaram misli o tome šta ko radi sa odećom pokojnog sina, umesto toga sam se obratila učeniku: „Markuse, idi potraži ostale i reci im da ih čekam ovde.“

Momak je otrčao da sakupi vršnjake, a ja sam se okrenula lovcu pitanjem: „I kakvi su utisci?“

„O ovome?“ Zavrteo je kažiprstom i slegnuo ramenima. „Traćenje resursa.“

Na tren nisam znala kako da mu odgovorim. Prvo sam mislila da ću ignorisati njegovu primedbu, jer deca su pristizala. Očekivali su pohvale za odeću i frizure.

„Mislio sam na to da vredno radite preko cele godine kako bi obezbedili sebi opstanak“, pokušao je opravda mišljenje. „Štedljivi ste i ekonomični... i na kraju jedne večeri iznesete na sto polovinu zaliha kako bi se hvalili.“

„Ovo nije polovina naših zaliha... i posve ste pogrešno shvatili smisao ove večeri. Ovo je naš način da proslavimo plodove tog rada.“

„Nisam mislio ništa loše.“ Primetio je moju uvređenost.

„Zar nema zabava tamo odakle Vi dolazite?“

„Naravno da postoje, ali i o njima imam isto mišljenje“, rekao je tiho uz prijatan osmeh, što je trebalo da ublaži moju reakciju, ali nije.

„Onda je to do Vas, a ne do zabave, jednostavno ne umete da se zabavljate.“

„To nije istina. Moj vid zabave se samo razlikuje od Vašeg.“

„Da, lov i ubijanje nedužnih“, rekla sam, okrenula se na peti i pošla ka deci.

Prvo Manu onda ovaj. Traćenje resursa. Umišljeni, nadobudni kreten, frknula sam ljutito.

Pokušala sam se koncentrisati na njih i recitacije koje su mi tiho ponavljali, ali moj mir je nestao zajedno sa senkom koja se bezizražajnog lica ponovo naslonila na zid pored sporednog ulaza i nastavila da nas posmatra i osuđuje.

Propustila sam govore većnika, koji su iznosili podatke koliko je čega spremljeno za zimu, ali čula sam delić prefektovog slatkorečivog govora. Usledila je tradicionalna zahvala Zemlji na plodovima koje nam je nesebično darovala i molitva za bogat rod u narednoj godini koju sam glasno izgovorila sa svima obraćajući pažnju na decu koja su tiho ponavljala reči.

Nakon toga su na red došli kratki pozdravi konzula Flavija Cite, Silije Valens, a govor je u ime trijumvirata izneo Gajus Melt. Trebala je uslediti pauza, ali pošto smo sa decom bili spremni, Pastro je najavio naš nastup.

Deca su se smenjivala na pozornici sa recitacijama, prigodnim sastavima i pesmicama. Kako se naš program nastavljao, a aplauzi se nizali, tako je i grmljavina napolju postajala sve glasnija. Udar groma je odjeknuo i na tren me ukočio. Pogledala sam po prestrašenoj deci i na silu se osmehnula krijući sopstveni strah.

„Moramo biti glasni, kako bi nas i sunce čulo“, rekla sam im, pa ih povela na pozornicu kako bi zajedno izveli poslednju pesmu.

Cela sala je pulsirala radošću, svi su pevali sa nama i tapšali u ritmu poznate dečje pesme.

Onda se desilo.

Zaglušujući prasak je odjeknuo holom. Zemlja se zatresla pod našim nogama. Struja je nestala, a iskre poletele iz svih lampiona razbijajući mrak.

„Pogledajte učiteljice, sunce nas je čulo“, rekao je Markus.

Kroz ukrašenu tavanicu počelo je nadirati crveno svetlo. Ali to nije bilo sunce. Krov je bio u plamenu.

U panici praćenoj krikovima upozorenja i paničnim vrištanjem, brinula sam se da mi sva deca budu na okupu. Izvela sam ih kroz sporedna vrata u dvorište upravne zgrade zatim na trg. Stali smo kod memorijalnog kamena kako bi nas zabrinuti roditelji lakše našli.

„Ali tamo je mama... videla sam je“, bunila se Anja.

„Kad dođe po tebe, onda možeš da odeš.“

„Kako se ovo desilo?“, pitala sam umorno Lati pošto je dovela Anjinu mamu. Sa Klarom su u gužvi tražile roditelje i dovodile ih do nas.

Za to vreme, muškarci su ulazili u hol kako bi spasli ono što se spasti moglo, ali zgrada je bila osuđena na propast. Plamen je proždirao stogodišnje drvo i nije imao nameru stati. Najgore od svega je što je vatra počela da preti i okolnim kućama.

Odjednom, kapije su se otvorile i u spasavanje kuća uključili su se i čuvari.

„Nećeš tražiti, niti pružati pomoć”, bila je jedna od odredbi Sporazuma, koju je prefekt prekršio. Naredio je čuvarima da uvezu cisternu s vodom i šmrkovima su obezbedili da u plamenu ne nestane zgrada ambulante i Samelova trgovina sa magacinom.

„Ela“, čula sam iza leđa zadihan lovčev glas i iznenadila se što mi se obratio imenom. Bio je prljav, a niz lice mu se cedila krv. „Dođite, potrebni ste bratu.“

Pobunila sam se da moram ostati sa decom, ali njegov pogled me je naterao da ga saslušam. „Povređen je“, rekao je tiho. Šok mi je okovao noge, a Lati me je naterala da se pomerim. Uhvatila me je za ruku, doviknula Klari da se pobrine za decu i počela da me vuče ka školi gde su u međuvremenu smestili ambulantu.

„Živ je“, rekla mi je Ina čim me je ugledala. „Doktor tek počinje da radi na njemu.“

Prepoznala sam Timov glas i kao ukopana stala na vratima moje učionice.

Bio je položen na stolu. Desna noga mu je bila u čudnom položaju, kost je virila iz potkolenice, a glava i desna ruka su bili čađavi i krvavi.

„Ina, nađi mi dvojicu“, naredio joj je lekar, a zatim ugledao mene i odvukao me u hodnik. „Biće dobro. Sedi tu i čekaj, trebaće mu transfuzija. Lati, pobrini se za nju, a potom mi treba što više dobrovoljaca! Timo nije jedini“, rekao je dovoljno glasno da ga svi u hodniku čuju. Tek tada sam primetila da je škola vrvela od ljudi.

„Mogu da Vam pomognem. Imam medicinsku obuku“, čula sam lovca.

Doktor ga je odmerio: „Možda ćeš ti biti dovoljan. Idi i dobro se operi“, pokazao mu je dole prema kuhinji. „Odmah posle dođi ovamo... Spasićemo ga. Ne brini“, rekao je, nežno mi dodirnuvši rame zatim je ušao u učionicu i zatvorio vrata.

„Biće sve u redu, videćeš“, tešila me je prijateljica i odvela u malu školsku kuhinju.

„Šta se desilo?“, pitala sam lovca koji je prvo zapljusnuo lice i vrat vodom i obrisao se o kuhinjsku krpu pa počeo da trlja ruke sapunom iznad sudopere. Otišla sam u ostavu i našla čiste peškire i pružila mu jedan.

„Izvlačili smo iz hola sve što se moglo poneti. Bio je pozadi, u samom ćošku, kad je jedna greda počela da puca. Nije čuo naša upozorenja.“ Uzdahnuo je duboko. „Na sreću, izbegao je gredu, ali ne i ostatke krova koji su padali sa njom.“

Izašao je i ostavio me sa stravičnim prizorom u glavi u kojem se vatrena stihija obrušava na mog brata. Videla sam to spolja i u tom trenu sam smirivala decu pošto su devojčice počele da vrište, pokrivajući uši. Nisam ni slutila da mi je brat unutra.

„Sedi da se ne srušiš.“ Lati me je posela i pružila mi čašu vode. Otišla je da proveri kome je potrebna pomoć, što je i mene pokrenulo. Od kakve je koristi bilo da sedim u kuhinji i strepim nad Timovom sudbinom. Pristavila sam čaj i nudila ga okolo kako bih zaposlila ruke i misli.

„Izvući će se... Biće dobro... Jak je on“, smenjivale su se reči utehe.

Najzad je Ina došla po mene, ali kad sam trebala zakoračiti u učionicu strah i strepnja od onoga što ću tamo zateći su me na tren zaustavili. Bio mi je potreban trenutak da skupim hrabrost. Na sreću, prizor nije bio tako stravičan kao prošli put. Ležao je na istom onom stolu. Noga mu je bila nameštena i previjena, a opekotine prekrivene čistom gazom.

„Uspavali smo ga kako bi lakše podneo bolove“, objasnio je lekar. „Opekotine su jake, ali najviše me brine noga. Namestili smo kost i zaustavili krvarenje. Nadam se da smo uspeli da je spasemo.“

Poseli su me pored njega, ugurali mi iglu u venu, drugu iglu ugurali su u Timovu levu ruku, uključili aparat i uskoro je crvena tekućina počela da prelazi iz mene u mog brata.

„Imamo još jedno trovanje dimom“, pozvali su lekara. Ostala sam sama sa bratom prepuštena slutnjama, strepnji i strahu.

Bio je sve što mi je ostalo na ovom svetu.

Autor Dana Hill

Nastavak: link

Zemlja nade 3

Prvo poglavlje: link

Drugo poglavlje: link

3

Ela

Reči babe Ede su prevagnule. Lovac je ostao. Ta sićušna starica petnaest puta je stajala na crti i nijednom je nisu izabrali. Međutim, lov je nije zaobišao. Uzimao joj je bez milosti sve redom. Roditelje, sestre, muža, decu, unuke. Sve što joj je ostalo bili su praunuci. Zato, ako je ona mogla prihvatiti lovca kao svog prvog komšiju, nama je ostalo da joj se u tome pridružimo. Međutim, dozvoliti lovcu da ostane je bila jedna stvar, prihvatiti ga kao jednog od nas bilo je nešto sasvim drugo.

Kao i ostatak sela, izbegavala sam ga, i ponekad se osećala neprijatno i glupavo zbog toga. Bio je naš prvi komšija. Ne javiti se na ulici komšiji, ne pitati ga za zdravlje, smatralo se bezobrazlukom i neučtivošću.

Nekoliko dana nakon zbora, naletala sam na njega u krojačkom prolazu. Kako bih izbegla njegov pogled sagla sam se vezati pertle. Posle sam se osećala glupo i postiđeno zbog toga. Od malena smo vaspitavani da se jednako poštuju svi građani. Zajedništvo je naš jedini spas. Celo selo je jedna velika porodica. Briga za bližnjeg, pomoć i uzajamno poštovanje predstavljaju stub našeg društva, ali lovac nije pripadao našoj zajednici. Bio je predstavnik naših zatočenika, naših najvećih neprijatelja. Bio je jedan od onih koji su lovili ljude zarad vlastitog zadovoljstva. Zbog toga nisam bila u stanju čak ni glavom da mu klimnem u znak pozdrava, nisam bila u stanju čak ni da ga pogledam i u tome se nisam razlikovala od ostalih.

Na pijaci je pokušao od babe Luče da kupi mleko i sir, a starica ga je odbila i to nimalo ljubazno: „Neće moja Bubica da hrani jednog lovca. Nije za prodaju.“ Nije se prepirao s njom. Ćutke je otišao i od tada ga nisam videla da je zakoračio na pijacu.

Međutim, ma koliko ga svi izbegavali, praćenje njegovih aktivnosti je postala glavna seoska preokupacija. Najviše kontakta s njim su imali trgovci, Samel i Vana. Nakon svake njegove kupovine do kraja dana celo selo bi znalo šta je kupio i kako je tekao razgovor u prodavnici. Ljudi bi zastajkivali ispred njegove kuće i virili u dvorište. Sve im je to bilo uzalud, zato što on kao da tamo nije ni živeo. Jedini znak da u toj kući neko boravi bilo je svetlo koje bi se noću povremeno uključilo u prizemlju. Ponekad bi do naše kuće dopreo neki zvuk, uglavnom je to bilo jezivo škripanje kuhinjskih vrata ili šuškanje trave u dvorištu.

Nadala sam se da će novi stanar srediti ogradu i dvorište s one strane. Godinama se borim sa korovom koji se iz njega širi u moju baštu, ali on to nije učinio. Kuća je delovala ista kao i do sada. Otpale daske na tarabi su visile, prozori su bili zatvoreni i prljavi, a vrata su škripala. Barem sam na taj način znala kada izlazi napolje. Tada bih se pokupila iz bašte i vratila u kuću, ali susret sa nekim ko živi tako blizu je bio neizbežan kao sumrak.

Tog jutra sam požurila nabrati paradajz, paprike i tikvice kako bi ih odnela na pijacu i zamenila ih za breskve, kruške i šljive. Vraćala sam se kući tegleći dve prepune košare voća i zbog težine sam morala stati kako bih odmorila ruke. Prošla sam krojačkim prolazom i spustila košare. Kuća nije bila daleko, ali plašila sam se da će mi ispasti i da ću skupljati voće po asfaltu. Otresla sam ruke, ispravila bolna leđa, a kad sam se sagla da ih ponovo podignem, tamna senka se nadvila nada mnom. Srce je na tren stalo, a hladna jeza prostrujala niz leđa kad sam shvatila ko stoji iza mene. Odskočila sam. Imala sam želju sve ostaviti na ulici, pobeći kući i negde se sakriti.

„Ako bih Vas hteo ubiti ne bih to činio na sred ulice u po bela dana“, rekao je mirnim glasom. „Pridržite mi ovo.“ Turio mi je u ruke mali papirnati zamotuljak iz prodavnice i podigao obe košare kao da su napunjene perjem. Moj strah je na tren zamenila zbunjenost. Zapiljila sam se u njegova široka leđa. Kao da je osetio moj pogled, osvrnuo se, a licem mu je preleteo podrugljiv osmeh. Požurila sam za njim, ali dok sam ja stigla, on je već košare ostavio pred ulaznim vratima. Uzeo je svoj paket od mene, klimnuo glavom i okrenuo se da pođe. Zaustavila sam ga.

„Čekajte.“ Otišla sam do košara i izvadila po dve voćke i pružila mu ih.

„Ne treba“, zabrundao je poput kakvog ponosnog medveda.

„Insistiram.“ Pogledao je prvo u pruženo voće, a zatim je prodoran pogled usmerio na mene.

„To je običaj ovde, zar ne. Kad se pomogne da se nekako odužite?“

„Da, to je običaj“, potvrdila sam. Razmišljao je još koji trenutak, pa posegnuo za  ponuđenim voćem.

„Lovče“, zaustavila sam ga još jednom. „Možda bi mogli promeniti odeću“, predložila sam.

„Zašto?“, čudio se.

„Ova uniforma budi strah u nama i podseća nas na lov.“ Bila je to istina i danas tema na pijaci. Iako se zeleno-smeđa šara jedva nazirala, svi smo je dobro poznavali. Ta uniforma je u naše selo donosila smrt i nije bio prijatan osećaj viđati je svaki dan.

Prvo me je zbunjeno pogledao pa se glasno nasmejao i vratio se onih nekoliko koraka do mene. Toplina njegovog tela ispunila je prostor između nas, a snažan miris šume me je zapljusnuo. Stao mi je i previše blizu, morala sam ustuknuti.

„Jeste li sigurni da vam uniforma uliva strah?“, pitao je tiho i preteći. Pogled kojim me je proučavao je poterao ledene žmarce da se razmile duž celog mog tela. Stresla sam se, a njemu to nije promaklo. Njegove usne su se iskrivile na jednu stranu u jedva vidljiv i podrugljiv osmeh. „Ne love vas ove krpe već oni koji ih nose. Da li bi se plašili bilo kojeg sugrađanina kad bi obukao ovu uniformu?“ Odmahnuo je glavom i mirnim glasom rekao: „Svi se vi plašite mene... A ja nisam došao ovamo da lovim, već da budem lovljen... Hvala za voće.“ Glasno je zagrizao u krušku i otišao. Ispustila sam glasan uzdah i tek tada shvatila da sam prestala da dišem. Bio mi je potreban trenutak da dođem k sebi. Pogledala sam ka njegovoj kući na kojoj su glasno zaškripala ulazna vrata.

„Kreten. On je običan, arogantni, kreten.“ Shvatila sam. Isto to sam rekla bratu kad sam se uveče požalila na susret sa njim.

„Odužila si se za pomoć?“

„Naravno da jesam“, odgovorila sam iznervirano.

„Znaš, možemo ga ignorisati, ali ne i izbrisati“, rekao je pošto je popio čaj i nasuo još jednu šolju i iznenadio me rečima, „s vremena na vreme moraćemo komunicirati s njim.“ Pogledala sam u njega zbunjeno pitajući se otkud ta promena. Onog dana kad je ušao u selo napao je prefekta i Pastra zbog toga. Zajedno sa Učom je inicirao zbor, i danima gunđao na odluku donetu tamo. Pretio da će ga sam iseliti ako treba, a sada, odjednom, pomirio se s tim? Menjao je mišljenje kao beba pelene, ali ja to nisam bila u stanju da učinim. Lovcu nije bilo mesto ovde.

Susret s klonom je možda izbrisao iz mene strah, ali nije poništio novostečenu naviku. Već sledećeg jutra sam prvo oslušnula da li ga čujem u dvorištu. Kad sam se uverila da ga nema, izašla sam i prepustila se svakodnevnom mehanizmu. Pomuzla sam Puslicu, nahranila kokoške, zatim se posvetila bašti. Leto je bilo dugo i toplo, sve je u njoj bujalo. Posebno je paradajz dobro rodio i ponovo me je čekalo branje crvenih sočnih plodova. Otišla sam u šupu po korpu, a kad sam začula prepoznatljiv zvuk otvaranja vrata na komšijskoj kuhinji, po navici sam sve sklonila, oprala ruke na bunaru i pošla unutra. Novo škripanje vrata je obznanilo da ulazi u kuću, te sam se napila vode i vratila poslu. Vrata su ponovo zaskičala, a ja sam opet pošla ka kući. Glasan smeh je odjeknuo s druge strane ograde praćen novim škripanjem vrata.

„Idiot“, progunđala sam dovoljno glasno i začula još glasniji smeh. Ušla sam u kuću ljuta, i na njega, i na sebe.

„I šta si uradila?“, pitala je Lati.

„Morala sam se vratiti u baštu. Imala sam previše posla.“ Pokazala sam prepunu korpu iz koje smo naizmenično uzimali crvene plodove i čistili ih. Sutra me je čekalo kuvanje nove ture soka od paradajza. Nadmetali smo se ko će više očistiti i Lati je za sada vodila u našem malom takmičenju. U vangli u njenom krilu je bilo najviše paradajza. Uvek je dolazila da pomogne iako verujem da ju je isti posao čekao i kod kuće, ali kako ona kaže tamo je i previše ruku, a ovde ih je premalo.

„Baš si blesava, sestrice“, rekao je Timo. Tako sam se i osećala. Potpuno blesavo što me je namagarčio jedan kreten.

„I ja bih ga izbegavala“, potvrdila je Lati. „Ne znam da li bih uopšte mogla živeti pored njega. Danas je bio kod nas u krojačkoj radionici. Na sreću, majstor Koli je uzimao njegovu meru. Posle nam je pričao da kad ne bi bio ono što jeste rekao bi da je to jedan veoma kulturan i prijatan čovek.“

„Ha... prijatan i kulturan“, frknula sam ljutito i izazvala Timovo podsmevanje, ali lako je njemu da se smeje. Po cele dane nije kod kuće. Odlazi ranom zorom, a vraća se predveče. Što nije loše zbog zarade koju donosi, ali ja sam zbog toga većinu dana sama. U početku mi nije bilo svejedno.

„Šta on radi preko celog dana?”, pitala je Lati.

„Viđaju ga u šumi i pored reke. Kažu da peca”, odgovorio joj je Timo i dohvatio još par crvenih plodova, prepolovio ih i očistio zatim se slatko nasmejao. „I skida mačiće sa lipe kad pobegnu devojčicama.“

***

Stara lipa je godinama bila omiljeno sastajalište devojčica, isto kao što je plaža mesto gde se dečaci igraju svojih igara. Kažu da je to stablo starije i od samog rezervata. Nalazi se na kraj sela, nasuprot Bromasove radionice. Kao i sve druge devojčice i ja sam u hladu stare lipe provodila sate i sate u igri sa lutkicama. Izrađivale smo ih od slame i lišća kukuruza, a ponekad i starih krpa i vune. Kad smo prerasle igru s lutkama, tamo bi se sastajale i dugo razgovarale o momcima, a po nekom nepisanom pravilu, to mesto se uvek biralo za prvi ljubavni sastanak. Moj prvi sastanak sa Mikom je bio kod lipe.

Prve večeri smo samo sedeli tamo i ne znam o čemu smo razgovarali. Verovatno o nečem nebitnom. Oboje smo bili previše nervozni. Mika je prvi skupio hrabrost da to i naglas prizna.

„Ovo je glupo, ti znaš da mi se sviđaš.“ Nisam mu odgovorila. „A valjda se i ja tebi sviđam kad si došla... Na tren sam se uplašio da ćeš se vratiti kući sa Lati.“ Dopratila me je skoro do samog drveta i uterala mi hrabrost u srce koje umalo da iskoči iz grudi. „Šta kažeš da se više ne mučimo s ovim.“

„Da“, glasio je moj okasneli odgovor na to da mi se sviđa.

„Znači na festivalu sedimo zajedno.“

„Da.“ Ovog puta sam na vreme odgovorila na njegovo pitanje. Dugo sam priželjkivala i maštala o tome da jednom, upravo, sa Mikom dođem na žetveni festival držeći se za ruke. Bilo je javno priznavanje veze.

„Timo je rekao da me neće ubiti ako te poljubim. Mogu li da te poljubim?“

„Možeš“, odgovorila sam skoro bez glasa. Bio je to nezgrapan i previše vlažan poljubac. „Ovo je bilo grozno je l’ da.“ Nisam potvrdila, ali bilo je. „Možemo bolje“, ohrabrio nas je i bilo je bolje. Svaki naredni put je bilo bolje.

Dolazili smo i odlazili zajedno sa pet festivala. Zadnju godinu je praktično živeo kod nas, ali me nije zaprosio. Svi su to očekivali od nas. Ja sam to očekivala, ali je prosidba izostala. Ostalo je obećanje: „Nakon lova, ljubavi moja. Nakon lova.“

***

„Jedva smo sprečili pijanog Opana da se ne popne“, pripovedao je Timo dok ga je Lati opčinjeno slušala. „Ovaj se pojavio niotkuda.“ Pokazao je nožem na komšijsku kuću. „Uzverao se uz drvo i skinuo mače.“

„Navodno je i Koranovu pomogao nešto oko traktora“, rekla je Lati.

„Hteo je da preore Gubovu kaljugu i zaglavio se.“

Jedan deo polja je bio u dolini, nosio je ime po nekom Gubu koji ju je navodno iskopao, i bilo je godina kad je taj deo polja bio suv, ali bilo je godina, kao što je ova, kad bi na tom mestu zaostala voda nakon što se sneg otopio.

„Došao je Pastro sa traktorom, sakupili se nadničari, a ovaj se pojavio niotkuda, naredio da se nešto metne ispod točkova, odvezao lanac sa Pastrovog traktora i sam ga izvukao. Nije ni sačekao da mu zahvale. Nestao je u šumi. Koranov mu je juče doneo punu gajbicu koječega u znak zahvalnosti, ali ga nije našao kod kuće.“

„Ostavio mu je pred vratima“, potvrdila sam otresajući sa sebe sećanje na Miku. Znao je da se ušunja u moje misli, onako tiho kao što se ušunjao u moje srce.

Sledećeg jutra pošto sam izašla nahraniti živinu, čula sam kako se šuškanje približava ogradi i iz inata odbila da pobegnem unutra. Bila sam u svom dvorištu, zašto bih se ja trebala sklanjati. Timo je bio u pravu, bilo je to luckasto s moje strane.

„Komšinice“, začula sam pre nego što sam primetila njegovu glavu kako viri preko ograde. Podigla sam pogled i susrela njegove radoznale oči.

„Volite ribu?“, pitao je prebacujući staru košaru preko ograde.

„Zašto me to pitate?“ Prišla sam i pre nego što sam pogledala u košaru osetila sam miris sveže ribe.

„Zato što Vam je želim dati.“

„Zašto?“

„Recimo, da je to mirovna ponuda.“

„Zar smo u ratu?“

„Naravno da, jesmo. Niste znali za to”, odgovorio je ozbiljno. „Očišćena je“, rekao je ono što je bilo očigledno. Mrzela sam čistiti ribu onoliko koliko sam je volela jesti.

„Šta želite zauzvrat?“

„Ništa. Baba Eda kaže da još nisu pojeli šarana kog sam im doneo prekjuče, pa je predložila da ove ponudim Vama.“

„Baba Eda se trampila sa Vama?“ čudila sam se jedan tren i shvatila da nemam razloga za to. Ta dobra duša je i predložila da ga ne proterujemo.

„Pre neki dan mi je ponudila kokošja jaja... Šteta bi bilo da bacim svežu ribu onom starom mačoru.“ U košari su bila dva smuđa. Ne prevelika, ali sasvim dovoljna za obilnu večeru. Odavno nismo imali ribu. Dok nije počeo da radi kod Bromasa Timo je povremeno odlazio na pecanje, ali sada nije imao vremena za to.

„U redu, volite paradajz?“

„Rekao sam da ne želim trampu.“ Bio je ozbiljan.

„Neće biti trampa.“ Nije mi padalo na pamet da se s njim upuštam u takav posao. „Biće to zahvalnost.“ Prišla sam tarabi i uzela od njega ponuđenu ribu. Odnela je u kuhinju zatim sam u njegovu staru košaru sa pokidanim ručkama natovarila paradajz, krastavce, tikvice, šargarepu i crni luk. Riba je uvek bila na ceni. Ne zato što je nije bilo, već zato što nije imao ko satima da sedi pored reke i peca.

„Rekli smo bez trampe.“ Gledao je u hrpu povrća koju sam mu gurnula kroz otpale daske na tarabi.

„Nije trampa, ovo je molba da malo sredite Vaše dvorište. Ovde oko ograde.“ Pokazala sam na gustiš koji ga je okruživao.

„Šta nije u redu s mojim dvorištem. Meni se baš sviđa. Moj mali delić divljine“, rekao je ponosno i osvrnuo se okolo diveći se korovu kao da je ne znam koliko vremena uložio u njegovo uzgajanje.

„Taj vaš delić divljine ugrožava moju baštu... i ovu ogradu treba popraviti, a i ona vrata bi mogli podmazati da Vam ne škripe toliko.“

„Ako bi ih namastio kako bi onda znali kad treba da pobegnete u kuću.“

„Mislila sam da je ovo bila mirovna ponuda“, procedila sam kako ne bih zaškripala zubima.

„I jeste bila, ali Vi napadate moje dvorište, moju tarabu i moja vrata.“

„Samo lenji ljudi ne brinu o kući.“

„Ovo nije moja kuća. Zašto bih se brinuo o njoj“, usprotivio se.

„Zar ćete sledeće tri godine da živite ovako.“ Pokazala sam mu na kuću koja je bila u najgorem stanju u selu. Svi su svoje kuće održavali, čak i Đuri korpar, ali ovu nije imao ko. Svi vlasnici koji su do sada živeli u njoj su odabrani za lov. Poslednji je bio baba Edin unuk sa ženom. Nikad nisu za isti lov birani supružnici, ali je u njihovom slučaju to pravilo prekršeno, isto kao što su ove godine za lov odabrane sestre bliznakinje.

„Kako to mislite ovako.“ Imitirao je moj gest pokazujući na kuću. „Imam krov nad glavom. U poređenju s mojim poslednjim smeštajem, ovo je palata.“

„Zar ne želite poslednje godine svog života da živite kao normalna osoba.“

„Ja nisam normalna osoba i ko kaže da su ovo moje poslednje godine života... mislim da Vam je neko na kapiji“, odgovorio je ljutito i skrenuo pažnju na dozivanje.

Bila je to Hana. Došla se dogovoriti oko trampe, a mene nije napustila nervoza koja me je zahvatila zbog prepirke sa lovcem. Nje za to marila. Brbljala je o zečevima.

„Zečevi su moji, ja se brinem o njima“, objasnila je zašto je ona došla, a ne njena mama. „Zar te nije strah?“ Pokazala je glavom na lovčevu kuću, pošto je primetila kako je moj pogled poleteo ka komšijskoj kući kad sam začula škripanje vrata.

„Ne.“ Trenutno bi se on trebao plašiti mene, da Hana nije došla, svašta bih mu još rekla.

„Želiš danas uzeti povrće?“, pitala sam otresajući sa sebe nervozu i maskirala je izveštačenim osmehom. „Timo će uskoro doći. Pomoći će ti da ga odneseš kući.“

„Oh, to bi bilo odlično.“ Osmehnula se radosno otkrivajući sitne bele zube, a meni je odjednom sinulo zašto je ona došla, a ne njena mama. Znala sam da je u suštini Učo brinuo o zečevima.

Skuvala sam nam čaj i sačekale smo Tima koji nije imao izbora, morao je da joj pomogne.

„Mogla bi mu pokazati i vaše krletke za zečeve“, predložila sam dok sam ih ispraćala.

Bili bi lep par, pomislila sam.

Istina je, da bih više volela kad bi Timo odabrao Lati, ali ni Hana ne bi bila loš izbor. Bila je dosta mlađa od njega, ali pametna, i veoma lepa devojka, uvek me je podsećala na crvenokosu lutkicu.

„Ela“, čula sam bratov ljutit glas čim je otvorio ulazna vrata i nimalo nežno ih zatvorio. „Šta je to bi... i... i... lo?”, mucao je. Od malena je imao problem sa govorom, mama je to upornim vežbanjem disanja uspela da potisne, ali kad bi se uzrujao zamuckivanje se vraćalo. „Za... a... a“, duboko je udahnuo pa polako formulisao pitanje, „zašto si me poslala s njom?“

„Trebala joj je pomoć. Uostalom, zašto te ne bih poslala s njom. To je sestra tvog najboljeg prijatelja, i ako nisi primetio veoma je lepa i pametna devojka.“

„Slinava Hana?“ Tako su je zvali s Mikom, i ja sam imala nimalo laskavi nadimak, popišanko.

„Već odavno nije slinava.“

„Ali to je... Hana.“ Mrštio se na mene.

„Za svaku ćeš imati neku primedbu zato što ih poznaješ od malena.“

Odmahnuo je rukom i pošao u ostavu u potragu za hranom i ugledao ribu.

„S kim si se trampila za ribu?“, pitao je oduševljeno.

„Lovac mi ju je danas dao na silu. Nisam htela da je primim, ali rekao je da mu je to baba Eda predložila. Navodno i njoj donosi ribu.“

„Matori Opan je nešto pominjao. Dala si mu nešto zauzvrat?“

„Nešto malo povrća.“ Klimnuo je. „Dobro, ali ne započinji trampu.“

„Ne pada mi na pamet.“ Za trampu je potrebna redovna komunikacija, a ja nisam imala nameru da razgovaram s njim... više ikada.

Kritika je urodila plodom i njegov mali delić divljine je sređen duž ograde. Bila je to mala pobeda, a ona druga je bila znatno veća, a ticala se Hane.

U narednim danima je dolazila svaki dan. Koristila je razne izgovore, da vrati korpe, da pita kad može doneti zečeve, da traži recept za kolač. Dolazak je uvek tempirala kad bi se Timo vratio s posla, a ja sam je u tome podsticala. Na kraju se i brat navikao na nju i jedno predveče je jednostavno rekao: „Idem do lipe da se nađem s Hanom... Bila si u pravu, više nije slinava.“

Autor Dana Hill

Nastavak možete pročitati ovde: link