Prvi deo: link
Drugi deo: link
Treći deo: link
4
Ela
U
starim udžbenicima se navodi da se godina deli na četiri godišnja doba...
proleće, leto, jesen i zimu. Svako doba bi trebalo da traje oko tri meseca, ali
već odavno postoji samo kratka, oštra zima, i dugo, vruće leto. Proleće obično
traje mesec dana a jesen je skoro pa sasvim nestala. Pojavi se s vremena na
vreme i traje dan – dva. Međutim, ove godine je odlučila da nas podseti na sebe.
Nedeljama je vetar zujao kroz selo a onda je usledila kiša praćena grmljavinom koja
kao da je pokušavala da nas zatoči u kućama, ali život nije mogao da stane. Skoro
od samog osnivanja regiona, jedanaesti mesec je bio mesec žetvenog festivala. Sve
se vrtelo oko te svetkovine. Uprkos lošem vremenu, selo je živnulo. Poslovi u
polju i baštama su privedeni kraju. Na zboru su podeljena zaduženja oko pripreme
ukrasa, hrane, pića i zabave, a moj zadatak je kao i svake godine bio da sa decom
pripremim kratak program.
Zajedno
sa žetvenim festivalom je dolazio i moj kvartalni angažman u školi koji sam
nasledila od mame. Obožavala sam taj posao i uživala u vremenu koje sam
provodila sa najmlađim stanovnicima sela. Mlađe sam učila čitanju i pisanju,
dok bi stariji za to vreme čitali knjige po svom izboru a posle bi razgovarali o
tome. Deca bi se često oprobala u pisanju i izmišljali su priče, basne ili
pesmice. Obaveza je bila da čas traje jedan sat, ali nama su često i dva sata
bila malo.
Danas
smo umesto časa održali generalnu probu. Kao i svake godine i ove su deca
pokušala da me nagovore da nastupim sa njima. Sama pomisao da treba da stanem
pred celo selo je izazvalo nekontrolisano lupanje srca i znojenje dlanova.
Lakše bih na crtu stala nego na binu.
„Ne
brinite učiteljice, mi ćemo biti tu sa vama”, hrabrile su me devojčice i toliko
su bile uporne sa svojim moljakanjem da sam uz duboki uzdah popustila. „Ali deco,
pevamo glasno i svi zajedno... jesi li me čuo Markuse”, napomenula sam baba
Edinog praunuka i najvećeg nestaška u razredu. Na ulici se samo njegov glas
čuje a u školi jedva da zucne. „Ako budemo dovoljno glasni možda prizovemo sunce
da rastera ove dosadne oblake.“
„Ili
sneg“, predložio je ozarenog lica Ivan, na šta sam se namrštila. Volela sam
sneg dok je on značio grudvanje, pravljenje sneška ili snežnih zaklona i
spuštanje na vrećama napunjenim slamom. Kad je igra prerasla u danonoćno
lopatanje kako bi se očistilo dvorište i ulica, moja ljubav prema snegu je
isparila.
Iz
škole sam svratila kući kako bih uzela stvari i produžila kod Lati. Godinama
smo se za festival spremale kod nas ali Latine posete su se u zadnje vreme
proredile. Razlog tome su bili Timo i Hana, čija veza je polako, ali sigurno
cvetala. Bila sam srećna zbog brata, ali ujedno i tužna zbog moje prijateljica
koja nije umela da sakrije svoju ljubomoru.
„Kako
je prošla proba?”, pitala je čim mi je otvorila vrata.
„Biće
odlični a ja se valjda neću osramotiti.“ Pratila sam je do sobe koju je delila
sa mlađom sestrom.
Za
razliku od mene i brata koji smo imali i previše mesta u našoj kući, Latina
porodica je brojala sedam članova. Bartovi su imali troje dece, sa njima je
živeo Latin deda po ocu i njegova sestra koja je već nekoliko godina bila
nepokretna. Muž joj ubijen u lovu a kako nije imala svoju decu, brigu o njoj je
preuzela Latina porodica.
„Nadam
se da će nas barem večeras zaobići kiša”, rekla je moja prijateljica, pošto sam
počela da joj pletem gustu kestenjastu kosu.
„Kiša
je najmanji problem. Kažu da je zadnja oluja uništila jedan deo šume. Onaj koji
smo posadili pre par godina. Krenuće sa raščišćavanjem kad se vreme malo
smiri.“ Svi su kod Bromasa bili veoma zabrinuti. Šuma je bila naš izvor ogreva
i građe neophodne za popravku kuća. Svake godine bi se posekao jedan deo šume,
ali bi odmah zasadili novi zasad i na taj način čuvali šumu.
Brzo
sam završila sa njenom frizurom a zauzvrat dobila sam jedan zahvalan osmeh. Zamenila
sam mesto sa njom i rekla joj da ne komplikuje, „samo jednu običnu pletenicu.
Ne želimo da tvoja kreacija prođe nezapaženo.“
Materijal
za novu odeću je uvek bio skup. Stvari su se nosile sve dok se ne bi raspale a
i posle bi služile kao krpe ili materijal za krpare. Međutim, dečju odeću bi
prerasli i pre nego što bi je poderali. Kako ja nisam imala sestre ili rođake
koje bi nosile moje dečje suknjice i haljinice, one su stajale zaboravljene u mom
kovčegu. Lati se dosetila da bi mi od njih mogla sašiti nešto. Bila je to
široka suknja na falte. Sličnu je napravila sebi i sestri od njihovih starih
stvari. Obučene u nove suknje, obične bele bluze i debele kapute, otišle smo na
festival.
Hol
se tradicionalno ukrašavao granama donetim iz šume. Obično bi bile prekrivene zlatno
žutim lišćem, ali zbog vetrova i kiše, ove godine jedva da se poneki list
zadržao. Međutim, omladinci zaduženi za dekoraciju su se dosetili da
konstrukciju na tavanici ukrase lampionima. Hol je izgledao čarobno, kao da su
delić zvezdanog neba preneli unutra. Na stolovima postavljenim svugde okolo su
bili prigodni aranžmani sa cvećem, voćem i svećama a sto sa osveženjem je bio
krcat hranom i pićem. Za jedan deo hrane se ove godine pobrinuo prefekt. Neki
su mislili da se pokušava iskupiti zbog lovca, ja sam mislila da nas pokušava
kupiti za više njih. Žetveni festival ne bi bio festival da svaka od nas nije
donela tanjir nečega što je spremila. Ove godine sam pravila pogačice sa sirom.
Kod sporednog ulaza je bila podignuta manja pozornica, dovoljna da na nju stane
dvadesetoro dece, a u sredini hola je ostavljen prostor za ples. Marsi je u
ćošku svirao gitaru, Đuri ga je pratio na svojoj violini a njegov šurak na
maloj harmonici. Sećam se vremena kad je za zabavu na festivalu bio zadužen tata.
Sada njegova gitara stoji u ćošku Timove sobe i skuplja prašinu. Ni jedan nismo
naučili da sviramo na njoj.
„Pokisle?“
„U
daljini se čuje grmljavina ali prestala je kiša“, odgovorila sam bratu. „Mogla
bi nas barem večeras poštedeti.“ Sela sam pored Tima a Lati se sa Klarom smestila
na klupu prekoputa mene. Znam da će ovo veče biti pravo mučenje za nju.
„Kad
bi samo bili te sreće”, rekao je poznati glas.
„Manu”,
procedila sam i susrela nasmejane sitne smeđe oči. Kad bi zaškiljio skoro pa
sasvim bi nestale na okruglom bucmastom licu. Ugurao se između mene i brata, i
to bez moje dozvole i trunke pristojnosti.
„Nadam
se da ne zameraš. Pitao je da li imamo slobodnih mesta”, šapnula mi je Hana zagrlivši
me s leđa. „Što nas je više, to će biti veselije.“ Bila je razdragana i
opčinjena Timom. Sela je pored njega i namestila mu rever na košulji, samo kako
bi imala razlog da ga dodirne i tako svima da na znanje da je on sada samo
njen.
„Prelepo
izgledaš večeras“, rekao mi je Manu zadihanim glasnim šapatom. Toplina je
izvirala iz njega pomešana sa mirisom dima, sapuna i ukiseljenih krastavaca.
Sedeo mi je preblizu. Pomerila sam se kako bih pobegla od njega i sabrala svoje
misli. Kao da je zalepljen za mene, pomerio se zajedno sa mnom. U meni se probudila
dobro poznata netrpeljivost prema mesarovom sinu. Ne znam da li je razlog tome
bio sam Manu ili to što ga Mika nije podnosio. Zvao ga je napuvana budala a to
je i bio. Umišljena napuvana budala koja je uvek sve dobijala na tacni.
Ledeno
raspoloženje je zaleglo za naš sto. Jedino Timo i Hana nisu bili svesni tenzije
koja nas je okruživala. Lati ih je sve vreme stisnutih usana posmatrala
probadajući Hanu svojim zelenim očima. Manu je brbljao nešto o kiši iako ga
niko nije slušao. Pokušala sam započeti razgovor sa Lati i Klarom o ukrasima,
ali kad me je Manu dodirnuo svojim oznojenim dlanom kako bi me pitao kakvo piće
da mi donese, poskočila sam kao da me je ubo čiodom.
„Moram
pronaći decu. Vidim da su većnici već stigli.“ Ustala sam pokazujući na povorku
koja je ulazila u hol. Naš nastup je bio predviđen tek za kasnije, ali morala
sam se maknuti od njega.
„Radije ću sama da stojim u nekom ćošku”, gunđala
sam.
Bilo
mi je žao što sam ostavila Lati, ali imala je Klaru pored sebe. Uskoro su i
njih dve otišle do drugog stola kod Ine i njenog supruga a Manu je ostao da
sedi sam pored mog brata i Hane koji su bili posve izgubljeni u uzajamnim
osmesima i cvrkutanju.
„Čuo
sam da večeras pevate”, prenuo me glas iz senke. Stajao je sam, naslonjen na
zid pored sporednih vrata. Kosa mu je bila puštena i u smeđim talasima
uokvirila glatko obrijano lice. Izgledao je mlađe. Bio je obučen u čistu belu
košulju, smeđe pantalone kakve nose ovdašnji muškarci i pletenu jaknu.
„Ipak
si došao”, radosno ga je pozdravio dečji glas. Bio je to Markus. Pozdravili su
se na neki čudan načim sudarivši svoje pesnice.
„Tvoja
baka je rekla da moram a niko ne sme njoj da kontrira.“ Pokazao je glavom ka
najbližem stolu gde je sedela baba Eda sa Lučom. Pogledala sam lovca još jednom
i prepoznala braon jaknu koju je nosio. Pripadala je Markusovom ocu. Momku koji
je odabran za lov kad je Markus imao samo tri godine.
„Markuse,
idi potraži ostale i reci im da ih čekam ovde.“
Momak
je otrčao da sakupi svoje vršnjake a ja sam se okrenula lovcu pitanjem, „i
kakvi su utisci?“
„O
ovome?“ pokazao je okolo i slegnuo ramenima. „Traćenje resursa.“
Na
jedan tren nisam znala kako da mu odgovorim. Prvo sam mislila da ću ignorisati
njegovu primedbu, jer deca su počela da mi prilaze. Očekivali su pohvale za
svoju odeću i frizure.
„Mislio
sam na to da vredno radite preko cele godine kako bi obezbedili sebi opstanak”,
pokušao je opravda svoje mišljenje. „Štedljivi ste i ekonomični... a onda jedne
večeri iznesete na sto polovinu svojih zaliha kako bi se hvalili.“
„Ovo
nije polovina naših zaliha... i posve ste pogrešno shvatili smisao ove večeri.
Ovo je naš način da proslavimo plodove tog rada.“
„Nisam
mislio ništa loše.“ Primetio je moju uvređenost.
„Zar
nema zabava tamo odakle vi dolazite?“
„Naravno
da postoje, ali i o njima imam isto mišljenje”, rekao je tiho uz prijatan
osmeh, što je trebalo da ublaži moju reakciju, ali nije.
„Onda
je to do vas a ne do zabave, vi jednostavno ne umete da se zabavljate.“
„To
nije istina. Moj vid zabave se samo razlikuje od vašeg.”
„Da,
lov i ubijanje ljudi”, rekla sam, okrenula se na peti i pošla ka deci.
Pokušala
sam se koncentrisati na njih i recitacije koje su mi tiho ponavljali, ali moj
mir je nestao zajedno sa senkom koja se bezizražajnog lica ponovo naslonila na
zid pored sporednog ulaza i nastavila da nas posmatra i osuđuje.
Prvo
Manu onda ovaj. Traćenje resursa. Umišljeni, nadobudni kreten, frknula sam ljutito.
Propustila
sam govore većnika, koji su iznosili podatke koliko je čega spremljeno za zimu,
ali čula sam delić prefektovog slatkorečivog govora. Usledila je tradicionalna
zahvala Zemlji na plodovima koje nam je nesebično darovala i molitva za bogat
rod u narednoj godini koju sam glasno izgovorila sa svima obraćajući pažnju na
decu koja su tiho ponavljala reči.
Nakon
toga, obratili su nam se konzuli Flavio Cita, Silia Valens a ove godine je u
ime trijumvirata govorio najstariji od njih Gajus Melt. Trebala je uslediti
pauza, ali pošto smo sa decom bili spremni, Pastro je najavio naš nastup.
Deca
su se smenjivala na pozornici sa svojim recitacijama, prigodnim sastavima i
pesmicama. Kako se naš program nastavljao a aplauzi se nizali, tako je i
grmljavina napolju postajala sve glasnija. Udar groma je odjeknuo i na tren me ukočio.
Pogledala sam po prestrašenoj deci i na silu se osmehnula krijući svoj strah.
„Moramo
biti glasni, kako bi nas i sunce čulo”, rekla sam im i povela ih na pozornicu
kako bi izveli poslednju pesmu.
Bili
smo glasni i cela sala je pevala sa nama i tapšala u ritmu poznate dečje pesme
a onda je snažan prasak odjeknuo holom. Struja je nestala a iskre poletele iz
svih lampiona razbijajući mrak.
„Pogledajte
učiteljice, sunce nas je čulo”, rekao je Markus oduševljeno pokazujući gore.
Kroz
ukrašenu tavanicu počelo je nadirati crveno svetlo. To nije bilo sunce, to je
krov bio u plamenu.
U
panici praćenoj krikovima upozorenja i paničnim vrištanjem, brinula sam se samo
da mi sva deca budu na okupu. Izvela sam ih kroz sporedna vrata u dvorište
upravne zgrade a onda na trg. Stali smo kod memorijalnog kamena kako bi nas zabrinuti
roditelji lakše našli.
„Ali
tamo je mama... videla sam je”, bunila se Sara.
„Kad
dođe po tebe, onda možeš da odeš.“
„Kako
se ovo desilo?”, pitala sam umorno Lati pošto je dovela Sarinu mamu. Sa Klarom su
u gužvi tražile roditelje i dovodile ih do nas.
Za
to vreme, muškarci su ulazili u hol kako bi spasli ono što se spasti moglo, ali
zgrada je bila osuđena na propast. Plamen je proždirao stogodišnje drvo i nije
imao nameru stati, Najgore od svega je što je vatra počela da preti i okolnim
kućama.
Odjednom,
kapije su se otvorile i u spasavanju kuća uključili su se i čuvari.
„Nećeš tražiti, niti pružati pomoć”,
bila je jedna od odredbi Sporazuma, koju je prefekt prekršio. Naredio
je čuvarima da uvezu cisternu sa vodom i šmrkovima su obezbedili da u plamenu
ne nestane zgrada ambulante i Samelova trgovina sa magacinom.
„Ela”,
čula sam iza leđa zadihan lovčev glas i iznenadila se što mi se obratio imenom.
Bio je prljav a niz lice mu se cedila krv. „Dođite, potrebni ste bratu.“
Pobunila
sam se da moram ostati sa decom, ali njegov pogled me je naterao da ga saslušam.
„Povređen je”, rekao je tiho. Šok mi je okovao noge a Lati me je naterala da se
pomerim. Uhvatila me je za ruku, doviknula Klari da se pobrine za decu i počela
da me vuče ka školi gde su u međuvremenu smestili ambulantu.
„Živ
je”, rekla mi je Ina čim me je ugledala. „Doktor tek počinje da radi na njemu.“
Prepoznala
sam Timov glas i kao ukopana stala na vratima moje učionice. Bio je položen na
stolu. Desna noga mu je bila u čudnom položaju, kost je virila iz potkolenice a
glava i desna ruka su bili čađavi i krvavi.
„Ina,
nađi mi dvojicu”, naredio joj je lekar a zatim ugledao mene i odvukao me u
hodnik. „Biće dobro. Sedi tu i čekaj, trebaće mu transfuzija. Lati, pobrini se
za nju a zatim mi treba što više dobrovoljaca. Timo nije jedini”, rekao je
dovoljno glasno da ga svi u hodniku čuju. Tek tada sam primetila da je škola
vrvela od ljudi.
„Mogu
da vam pomognem. Imam medicinsku obuku”, čula sam lovca.
Doktor
ga je odmerio pogledom, „možda ćeš ti biti dovoljan. Idi i dobro se operi”,
pokazao mu je dole prema kuhinji. „Odmah posle dođi ovamo... Spasićemo ga, Ela.
Ne brini”, rekao je, nežno mi dodirnuvši rame a onda je ušao u učionicu i zatvorio
vrata.
„Biće
sve u redu, videćeš”, tešila me je Lati i odvela u malu školsku kuhinju.
„Šta
se desilo?”, pitala sam lovca koji je prvo zapljusnuo svoje lice i vrat vodom i
obrisao se o kuhinjsku krpu a onda počeo da trlja ruke sapunom iznad sudopere.
Otišla sam u ostavu i našla čiste peškire i pružila mu jedan.
„Izvlačili
smo iz hola sve što se moglo poneti. Bio je pozadi, u samom ćošku hola, kad je jedna
greda počela da puca. Nije čuo naša upozorenja.“ Uzdahnuo je duboko. „Na sreću,
izbegao je gredu ali ne i ostatke krova koji su padali sa njom.“ Izašao je i
ostavio me sa stravičnim prizorom u glavi u kojem se vatrena stihija obrušava
na mog brata. Videla sam to spolja i u tom trenu sam smirivala decu pošto su
devojčice počele da vrište, pokrivajući uši. Nisam ni slutila da bi moj brat mogao
biti unutra.
„Sedi
da se ne srušiš”, rekla mi je Lati i nasula vode. Otišla je da proveri kome je
potrebna pomoć, što je i mene pokrenulo. Od kakve je koristi bilo da samo sedim
u kuhinji i strepim nad Timovom sudbinom. Pristavila sam čaj i nudila ga okolo
samo kako bih zaposlila ruke i misli.
„Izvući
će se... Biće dobro... Jak je on”, smenjivale su se reči utehe.
Najzad
je Ina došla po mene, ali kad sam trebala zakoračiti u učionicu strah i
strepnja od onoga što ću tamo zateći me je na tren zaustavio. Bio mi je
potreban trenutak da skupim ono malo hrabrosti. Na sreću, prizor nije bio tako
stravičan kao prošli put. Moj brat je ležao na istom onom stolu. Noga mu je
bila nameštena i previjena a opekotine prekrivene čistom gazom.
„Uspavali
smo ga kako bi lakše podneo bolove”, objasnio je doktor. „Opekotine su jake ali
najviše me brine noga. Namestili smo kost i zaustavili krvarenje. Nadam se da
smo uspeli da je spasemo.“
Poseli
su me pored njega a onda mi ugurali iglu u venu, drugu iglu ugurali su u Timovu
levu ruku, uključili aparat i uskoro je crvena tekućina počela da prelazi iz
mene u mog brata.
„Imamo
još jedno trovanje dimom”, pozvali su doktora. Ostala sam sama sa bratom
prepuštena svojim mislima, strepnji i strahu, šta ako ostanem i bez njega. On
je bio sve što mi je ostalo na ovom svetu.
Autor Dana Hill
Nastavak: link