Zemlja nade 2

Prvo poglavlje možete pročitati ovde: link

2

Ela

 

 „Bašta je život, Ela. Upamti to. Sve što će ti ikad trebati da preživiš jesu zemlja, voda, poneko zrno semena i malo ljubavi”, govorila je baka Elza. Odmalena me je vodila sa sobom u baštu i prenela mi svu svoju ljubav i znanje o baštovanstvu. Zahvaljujući njoj, naš komadić zemlje je uvek bio bogat plodovima, a mi nikad nismo bili gladni. Umrla je kad mi je bilo deset, ali njena bašta je nastavila da živi. Prvo se mama pobrinula za to, a zatim i ja. Volim rad u bašti; daje mi osećaj ispunjenosti i svrhe. Kvartalni posao u školi donosi mi malo kredita, a hrana se mora staviti na sto svaki dan.

Ispravila sam leđa i pogledala ka susednoj kući. Nakon jutrošnjeg meteža na ulici sa pridošlicom, potrebna mi je bila hrabrost da izađem u dvorište, ali nisam nikoga niti videla niti čula, te sam se prihvatila posla. Kuća je delovala prazno, kao i do sada. Čuli su se samo glasovi radnika u polju i meketanje naše Puslice. Podsećala me je da očekuje porciju zelenila čim završim s okopavanjem paradajza.

„Nemoj biti dosadna.” Bacila sam joj naramak krme i vratila se paradajzu. Obećavao je bogat rod. Ubrala sam prve zrele plodove i udahnula njihov opojan miris. Mirisali su na leto. Izvadila sam mladu šargarepu, luk i krompir koji su mi bili potrebni za večeru. Sa jednom šargarepom sam počastila moju proždrljivicu. Imala je neograničen apetit i nije bila probirljiva, ali sve nam je to vraćala mlekom.

Oprala sam ruke i povrće na bunaru, a zatim ušla u kuhinju kako bih počela s pripremom večere. Brat je jutros ostao kod kuće zbog saznanja da nam u komšiluk naseljavaju klona, i to lovca. Na kraju sam ga ipak oterala na posao, svaki kredit nam je bitan, a kod Bromasa ih zarađuje više nego u polju, i potrebno je da ga zadrži. Stolar ga je uzeo kao zamenu Jonasu. Svi smo se iznenadili što je uspeo da preživi. Poslednji koji se vratio iz lova bio je moj tata. Za razliku od njega, Jonas je prihvatio nagradu i napustio je region kako bi nastavio život među kloniranima.

„Kako je samo mogao. Nikad... nikad ne bih odabrao da živim s tim zverima”, gunđao je Timo borajući visoko čelo, a dan pre toga se divio Jonasu, i slavio ga je kao najvećeg junaka da bi ga već sledećeg prozvao izdajnikom.

Za razliku od njega, ja mu nisam zamerala. Pretpostavila sam da je želeo poštedeti sebe sledećeg lova. Možda će među klonovima imati normalan život. Ne verujem da su svi zli, i među njima ima normalnih... valjda. Tata je dva puta odbio tu nagradu, a iz trećeg lova se nije vratio. Niko od izabranih se nije vratio. Posle su smenjeni svi čuvari, zajedno sa komandantom i prefektom. A najglasnije porodice su ućutkane u sledećem lovu – uključujući i našu. Kada smo se na poslednjoj večeri opraštali od mame morali smo joj obećati da ćemo prestati sa traženjem istine. Poslušali smo je, za sada.

„Misliš da će doći?“

„Ko?“, pitao je Timo uzimajući još jednu porciju pite od povrća.

„On.“ Pokazala sam glavom ka trošnoj susednoj kući.

„Videla si ga?“

Odmahnula sam glavom i priznala: „Na tren sam zaboravila da je tu.“

„Nadajmo se da neće još dugo. Uča je rekao da će večeras predložiti proterivanje.“ Samo pominjanje Mikinog oca je u meni izazvalo onaj poznati grč u želucu.

Mika je bio Timov najbolji prijatelj, ali meni je bio više od prijatelja. Nadala sam se da ćemo kao mnogi drugi i mi ozvaničiti našu vezu. Mogli smo kao mladenci izbeći lov, ali uvek je prezirao one koji su se izvlačili na taj način. Zvao ih je kukavicama i bio je ubeđen da će preživeti lov. Vratio se u plahti nakon deset dana. Ponekad, kada zatvorim oči, vidim kuštravu crvenu kosu kako viri iz plahte u kojoj su ga doneli. Volela sam tu kosu. Gustu, nestašnu, mekanu. Naša deca bi je jednom imala.

Prokleti lov... odnosio mi je najbliže jednog za drugim, a za sve je bila kriva pobuna u kojoj su probijene kapije rezervata. Svi su uhvaćeni i pobijeni, a Veće starih je moralo potpisati Sporazum o lovu.

***

Kad smo sa Timom ušli u upravni hol skoro sve klupe su već bile popunjene, a ljudi su još uvek pristizali. Stolice postavljene nasuprot klupa su čekale članove Veća starih, a ona jedna sa strane bila je namenjena prefektu koji za razliku od svog prethodnika, nije propuštao nijedan zbor.

Žamor, zagušljivost i nervoza gospodarili su prostorom.

Lati mi je mahnula i pokazala na slobodno mesto koje mi je sačuvala. Brat je kao jedan od inicijatora zbora seo u prvi red, a ja sam se smestila pored moje prijateljice. Nerazdvojne smo od najranijeg detinjstva i koliko smo iste u srcu i duši, toliko se razlikujemo izgledom. Ona crnokosa, ja plavokosa, ona niska i kako voli da kaže „stabilna“, sa oblinama na kojima sam joj uvek zavidela, ja visoka i mršava – krakata daska, kako su me zvali momci tokom odrastanja, a ja o sebi još uvek tako mislim.

„Zdravo Ela”, javio mi se Manu rumenih obraza pošto sam sela ispred njega. Uzvratila sam mu pozdrav, ali ne i osmeh. U zadnje vreme ga često srećem. Do sada je slabo dolazio na pijacu, ali to se promenilo posle lova. Konstanto se mota oko mene. Ako samo slučajno pogledam u njegovom pravcu odmah mi prilazi i započinje neke čudne razgovore o vremenu ili životinjama. Nudi mi pomoć i ispituje me o glupostima. Osećam se neprijatno u njegovoj blizini. Uvek je tako bilo. Prosto se ježim od njegovog prodornog pogleda. Najgore od svega je što me Timo konstantno podbada i zbija šale kako ću uskoro biti nova seoska mesarka. Valjda na neki čudan način pokušava da me oraspoloži, zna da još uvek tugujem za njegovim prijateljem.

„Deda kaže da je sve ovo uzalud”, šapnula mi je Lati. Ako je neko znao stav veća onda je to bio njihov najstariji član.

„Možda jeste, ali im moramo na neki način pokazati nezadovoljstvo. Ne želimo njihove zatvorenike ovde.“ Bile su to Timove reči koje sam prihvatila kao svoje.

Tri udarca štapom su privukli našu pažnju. Pastro, kao predsedavajući, ritmično je udarao govorničkim štapom koji ga je nadvisivao i vodio ostale članove veća. Stara batina je služila održavanju mira na sednicama i zborovima, uz jednostavno pravilo – skupu se možeš obratiti jedino ako u ruci držiš tu staru pocrnelu hrastovu granu ukrašenu sitnim zvoncima, kožnim trakama i perjem ždralova.

Iza najstarijih stanovnika sela koji su na sebe preuzeli posao njegovog upravljanja, u pratnji komandanta, sluge i dva čuvara ušao je prefekt. Svi su zauzeli mesta, a žamor je zujao sve dok Pastro nije ustao, govorničkim štapom udario o pod i otvorio zbor. Poželeo je svima dobrodošlicu i dao reč Mikinom ocu, kao najstarijem inicijatoru.

Sedokosi muškarac gustih belih brkova je ustao, preuzeo štap i tek kad je masa utihnula počeo je: „Svi znamo zašto smo se danas okupili. Svi ste čuli da je jutros u naše selo ušao jedan od njih.“ Pokazao je štapom na prefekta. „Zatočili su nas poput stoke, a svake treće godine puštaju na nas pse kako bi se zabavili loveći nas. Sada im to više nije dovoljno, sada su pronašli nov način zabave, tako što će nam ovde naseljavati zatvorenike”, obratio se Pastru, a među okupljenima se začuo žamor odobravanja. „Zašto bi to prihvatili? To ne stoji u sporazumu iza kojeg se kriju. Ovo ne smemo dozvoliti, jer ovo je samo početak. Čujte moje reči, ljudi... ovo je početak novog zla koje nam spremaju. Zla koje smo mi ljudi stvorili i koje nas je koštalo slobode i slobode naše dece.“ Zastao je pogledao po nama i nastavio tihim glasom. „Imamo ovaj mali delić sveta koji je do sada bio naš. Branimo ga svake treće godine životima naše dece. Žrtvujemo ih zarad njihove zabave, zar ćemo im dozvoliti da nam i ovaj komadić zemlje oduzmu? Nema porodice u ovom selu koja ne deli moju sudbinu. Nema porodice koju lov nije dotakao i zato ne smemo dozvoliti da jedan od njih živi među nama. Lovio on ovde ili ne, mene to ne interesuje. On je klon i ja sa njim hleb neću deliti.“

Lati me je gurnula laktom i glavom pokazala ka mračnom ćošku, gde je visoka prilika stajala naslonjena na zid. Bio je miran i posve nepokretan. Odavao je utisak obične senke koja se stopila sa zidom.

„Tražim da me podržite u zahtevu da se lovac odmah udalji sa naše teritorije... ili ćete to vi učiniti, ili ćemo to uraditi mi sami”, završio je izlaganje i vratio štap Pastru.

Prefekt je podigao ruku i zatražio štap. Za početak obraćanja odlučio se za citat iz sporazuma koji se odnosi na ulazak i napuštanje regiona i pri tom istakao reči: „Ulazak u region odobrava prefekt.“ Napravio je kraću pauzu kako bi pogledao u oči svakog od pet inicijatora zbora. „To stoji u sporazumu, uvaženi gospodine Tratnik. Ime osobe kojoj sam dozvolio ulazak je Ksander Kran. On nije lovac. Možda je to jednom bio, ali to više nije. Pre devet godina je izgubio privilegiju slobodnog čoveka, a od tada je prekršio skoro sve zakone koji postoje i izrečena mu je smrtna kazna.“ Šuškanje među prisutnima se povećavalo sa svakom Armandovom reči. Primetila sam da je i brat pogledao u pravcu mračnog ćoška. „Pošto se pred visokim sudom pozvao na prethodne zasluge, odobreno mu je pomilovanje lovom, pod uslovom da nađe region koji bi ga prihvatio. Razmatrajući zahtev koji mi je uputio njegov pravni zastupnik i činjenicu na koju mi je ukazao da ni jednom nije stupio na tlo ovog regiona, odobrio sam njegov ulazak i od tog trenutka on je postao stanovnik regiona 963 i za njega važe ista pravila kao i za...“

„Dajte ga u neki drugi region”, doviknuo je neko iz mase prekinuvši Armanda.

„Marsi, nemaš štap”, upozorio ga je Pastro.

„Kao što sam rekao”, nastavio je prefekt, „dozvolio sam mu ulazak i za njega važe ista pravila kao i za vas. Broj stanovnika vam je u konstantnom opadanju”, pokušavao je da objasni.

„Radije bi prihvatili stotinu dece umesto njega”, viknula je Mikina sestra Hana.

„Ili žena”, dodao je neko iz okupljene mase što je propraćeno smehom.

„Molim vas, ljudi... Dozvolite prefektu da završim“, pokušao je Pastro da održi mir, ali uzalud, bila je ovo bolna tema i veliki problem za sve nas.

„Hoćete li ga isterati napolje ili ne?“, doviknula je Hana ponovo i iznenadila me odvažnošću. Donedavno je to bio mršavi devojčurak koji je sedeo ispod stare lipe sa ostalim devojčicama iz sela. Sada, kao da je odjednom odrasla, ali tako je bilo sa svima nakon prvog izbora za lov.

„Čini mi se da je ovo izmaklo kontroli”, šapnula sam Lati.

„Lako ćemo mi njega isterati... kroz šumu, pa iza ograde”, viknuo je Marsi ponovo.

Pastro je ustao i uzeo štap od prefekta i nekoliko puta ljutito udario njime o pod. „Tišina ili ću prekinuti zbor”, proderao se i na tren je u holu nastao muk. Bio je to tih i staložen čovek, koji se nikad ničim nije isticao. Nije čak ni želeo predsedavati većem, ali ga je Koranov na to nagovorio nadajući se da će ostareli ratar biti samo figura dok će on donositi sve važne odluke. U većini slučajeva je tako i bilo.

Vratio je štap prefektu, ali se nije vratio na mesto, već je preteći gledao u one najglasnije u masi.

„Kao što sam rekao, u skladu sa ovlašćenjima IHCIja dozvolio sam mu ulazak, a na vama je kako ćete postupati s njim. Nama nije dozvoljeno da se mešamo u odnose građana regiona, ali pre nego što ga isterate trebali bi znati da je on već rezervisan za sledeći lov, a sa njegovim prihvatanjem dobijate i dodatni paket deficitarnih namirnica koje će biti dodeljene svakom domaćinstvu.“

„Pokušavate da nas potkupite?“, doviknuo je neko.

„Bacate nam mrvice”, dodao je drugi.

Pastro je uzeo govornički štap koji mu je pružio prefekt i obratio se skupu: „Ljudi, kako ne shvatate da s njim dobijamo namirnice koje su nam potrebne za predstojeću zimu. Prošle godine je žito slabo rodilo, ove godine kukuruz. Ako vam to nije dovoljno, onda pokušajte da shvatite da će na sledećem izboru za lov biti odabran jedan manje. Niko ne zahteva od vas da ga prihvatite, već da ga tolerišete. Dve i po godine će brzo proći. Brže nego što želimo”, završio je i pogledao po okupljenima.

„Možda kada bi imali pet takvih, nikoga od nas ne bi lovili”, šapnula sam Lati. Bilo mi je mrsko i pomisliti da bi klonovi mogli da žive s nama, ali Pastro je bio u pravu, život jednog od nas će biti pošteđen u sledećem lovu.

„Mislim da će i ovaj jedan više nego dovoljan“, odgovorila je, a ja sam ponovo pogledala u pravcu lovca. Nije se ni pomerio.

„Da li još neko želi reč?“, pitao je Pastro.

Nisam se iznenadila kada je baba Eda ustala sa stolice i zatražila štap. Polako je pošla ka prostoru namenjenom govornicima i počela je tek kad su svi utihnuli, a to je bilo brzo, jer reči ove starice su uvek nosile posebnu težinu. Svi su hteli čuti šta ona ima za reći.

„Ne možeš promeniti vučju narav tako što ćeš ga smestiti u tor sa ovcama. Neko ko je odgajan da bude lovac, zauvek će imati potrebu za lovom...“ Pogledala je u Uču, a na usnama joj je zatitrao sitan osmejak. „Ali koliko mene moje oči služe, ovaj lovac je i sam bio lovina, a ja bih želela znati zašto je to tako.“ Prefekt je ustao kako bi joj odgovorio, ali sićušna starica je odmahnula glavom i štapom pokazala u pravcu mračnog ćoška. „Ne želim da slušam tvoje diplomatsko baljezganje, želim to čuti od njega.“ Ponovo sam pogledala u senku koja se sada prvi put pomerila. „Istupi”, zatražila je.

Pokrenuo se i dugačkim korakom pošao ka njoj. Bio je obučen u izbledelu i na nekim delovima pocepanu uniformu lovca, ali je bila čistija u poređenju sa jutrošnjim izgledom. Tada je delovao kao čupava, bradata zver – pokriven blatom i skorelom krvi. Sada mu je kosa bila čista i čvrsto stegnuta u punđu, a gusta brada skraćena tako da prati liniju oštre vilice.

„Hrabar jesi zakoračiti ovde, to ti moram priznati, ali hrabrost i ludost su ista stvar”, rekla mu je kad je stao pred njom. Delovala je poput malog deteta pored njega, a ipak dovoljno autoritativno da joj se pokloni.

„Želite znati zašto su me lovili?“, progovorio je dubokim i promuklim glasom, čudno kotrljajući neke reči, Eda je klimnula i pružila mu govornički štap. Uzeo ga je i sa interesovanjem osmotrio. U sali je nastao muk od iščekivanja. „Ko si lovče? Zašto su tebe lovili?“

„Pripadao sam jedinici zvanoj Crni kranovi. I da, ponekad sam bio lovac, kad se to od mene tražilo.“ Pogledao je po nama i vratio pogled na staricu. „Potom sam napravio grešku zbog koje nisam želeo da umrem. U pravu ste kad kažete da sam bio plen. Lov na mene je trajao duže od bilo kog drugog lova.“

„Ksander”, upozorio ga je prefekt.

„Nemaš štap prefekte, a koliko sam shvatio pravilo je da se sme govoriti samo ako držiš ovaj štap”, zatražio je potvrdu od babe koja mu je klimnula.

„Ne očekujem od vas da me prihvatite”, obratio se svima. „Ne težim tome, ali obećavam da dokle god sam ovde, poštovaću vaša pravila.“ Vratio je štap babi, naklonio joj se i izašao iz hola. Tišinu koja je nastala je prekinula baba Eda: „Nemam ništa protiv da ostane“, iznenadila nas je rečima.

Autor Dana Hill

Nastavak možete pročitati ovde: link