Zemlja nade 2

Prvo poglavlje možete pročitati ovde: link

2

Ela

 

 „Bašta je život, Ela. Upamti to. Sve što će ti ikad trebati da preživiš su zemlja, voda, poneko zrno semena i malo ljubavi”, govorila je baka Elza koja me je od malena vodila sa sobom u baštu i prenela mi svu svoju ljubav i znanje o baštovanstvu. Zahvaljujući njoj, naš komadić zemlje je uvek bio bogat plodovima, a mi nikad nismo bili gladni. Umrla je kad mi je bilo deset, ali njena bašta je nastavila da živi. Za to se pobrinula prvo mama, a zatim i ja. Volim rad u bašti daje mi osećaj ispunjenosti i svrhe. Moj kvartalni posao u školi donosi malo kredita, a hrana se mora staviti na sto svaki dan.

Ispravila sam leđa i pogledala ka susednoj kući. Nakon jutrošnjeg meteža na ulici s novo pridošlicom, bilo je potrebno hrabrosti izaći u dvorište, ali nisam nikog, niti videla, niti čula, te sam se prihvatila posla. Kuća je delovala prazno kao i do sada. Čuli su se samo glasovi radnika u polju i meketanje naše Puslice. Podsećala me je da očekuje porciju zelenila čim završim sa okopavanjem paradajza.

„Nemoj biti dosadna.” Bacila sam joj naramak zelenila i vratila se paradajzu. Obećavao je bogat rod. Ubrala sam prve zrele plodove i udahnula njihov omamljujući miris. Mirisali su na leto. Izvadila sam mladu šargarepu, luk i krompir koji su mi bili potrebni za večeru. Sa jednom šargarepom sam počastila moju malu proždrljivicu. Imala je neograničen apetit i nije bila probirljiva, ali sve nam je to vraćala mlekom.

Oprala sam ruke i povrće kod bunara, a zatim ušla u kuhinju kako bih počela sa pripremom večere. Brat je jutros ostao kući zbog saznanja da nam u komšiluku naseljavaju klona, i to lovca. Nakon incidenta sam ga ipak oterala na posao, svaki kredit koji zaradi nam je bitan. Proletos ga je stolar Bromas uzeo, pošto je Jonas izabran za lov. Momak je na iznenađenje svih uspeo da ga preživi. Dvanaest godina to nikome nije pošlo za rukom. Poslednji koji se vratio iz lova bio je moj tata. Za razliku od njega, Jonas je prihvatio nagradu IHCI-ja da napusti region i nastavi život među kloniranima.

„Kako je samo mogao. Nikad... nikad ne bih odabrao da živim s tim zverima”, gunđao je Timo borajući visoko čelo, a dan pre toga se divio Jonasu. Slavio ga je kao najvećeg junaka da bi ga već sledećeg prozvao izdajnikom.

Za razliku od njega, ja mu nisam zamerala. Pretpostavila sam da je želeo poštedeti sebe sledećeg lova. Možda će među klonovima imati normalan život. Ne verujem da su svi zli, i među njima ima normalnih... valjda. Naš tata je dva puta odbio tu nagradu, a iz trećeg lova se nije vratio. Niko od izabranih se nije vratio. Nikad nam nije saopšteno šta se desilo s njima, ali nakon tog lova smenjeni su svi čuvari, zajedno s komandantom i prefektom regiona. Mama i članovi porodica ostalih izabranih su u više navrata pokušavali da saznaju šta se desilo. Nisu naišli na razumevanje, a kazna ih je sustigla odmah kod sledećeg izbora za lov. Kad se na poslednjoj večeri opraštala od nas, zahtevala je da joj oboje obećamo da ćemo prestati sa traženjem istine. Tata je ubijen u lovu i to smo morali prihvatiti. Poslušali smo je, ali pitanja na to šta se desilo s našim ocem nisu nestala, jednostavno smo ih za sada prestali postavljati.

„Misliš da će doći?“

„Ko?“, pitao je Timo uzimajući još jednu porciju pite od povrća.

„On.“ Pokazala sam glavom ka trošnoj susednoj kući koja je godinama zjapila prazna.

„Videla si ga?“

Odmahnula sam glavom i priznala: „Na tren sam zaboravila da je tu.“

„Nadajmo se da neće još dugo. Uča je rekao da će večeras predložiti proterivanje.“ Samo pominjanje Mikinog oca je u meni izazvalo onaj poznati grč u želucu.

Mika je bio Timov najbolji prijatelj, ali meni je bio više od prijatelja. Nadala sam se da ćemo kao mnogi drugi i mi ozvaničiti našu vezu. Mogli smo kao mladenci izbeći lov, ali on je uvek prezirao one koji su se izvlačili na taj način. Zvao ih je kukavicama i bio je ubeđen da će ukoliko bude izabran, preživeti lov. Vratio se u plahti nakon deset dana. Ponekad kad zatvorim oči vidim kuštravu crvenu kosu kako viri iz plahte u kojoj su ga doneli. Volela sam tu kosu. Gustu, nestašnu, mekanu. Naša deca bi je jednom imala.

Prokleti lov... odnosio mi je najbliže jednog za drugim, a za sve je bila kriva pobuna. Pobunjenici su probili kapije, pobili čuvare i prefekta, a sto sedamdeset pet stanovnika je pobeglo u nadi da će stići do legendarnih Kolonija. U roku od nekoliko dana svi do jednog su uhvaćeni, vraćeni u selo, a kolovođe su na očigled svih pobijeni.

Da li je lov na njih bio inspiracija IHCI-ju za kaznu koja je usledila ili je baba Eda bila u pravu da je sve bila nameštaljka. To niko ne zna, zna se samo da je nakon toga stigao novi prefekt, ozloglašeni maršal Verti i veću je tada ponudio dve mogućnosti... Bila je to, navodno, standardna kazna za sve pobunjene regione, ili će potpisati Sporazum o lovu, na osnovu kojeg će svake godine na teritoriju našeg rezervata doći deset lovaca i odabraće desetoro stanovnika za lov... ili će biti pobijeni svi ostali begunci. Dobili su dvadeset četiri časa da donesu odluku. Veće je odabralo sporazum. Bili su ponosni na sebe što su uspeli da se dogovore sa Vertijem da se lov održava svake treće godine i da ograniče vreme njegovog trajanja na jednu mesečevu menu. Posebno su bili srećni što su ga ubedili da se broj lovaca prepolovi. Jedino u šta nisu uspeli da ubede prefekta je da u lovu učestvuju samo muškarci od 40 do 50 godina. Verti je insistirao da se za lov biraju svi između 15 godina i 57 godina. Toliko su imali najmlađi i najstariji begunac.

***

Kad smo sa Timom ušli u upravni hol skoro sve klupe su već bile popunjene, a ljudi su još uvek pristizali. Stolice postavljene nasuprot klupa su čekale članove Veća starih, a ona jedna sa strane bila je namenjena prefektu Armandu koji za razliku od svog prethodnika, nije propuštao nijedan zbor.

Žamor, zagušljivost i nervoza rasprostranili su se ogromnim prostorom.

Lati mi je mahnula i pokazala na slobodno mesto pored sebe. Brat je kao jedan od inicijatora zbora sedeo u prvom redu, a ja sam se smestila pored moje prijateljice. Nerazdvojne smo od najranijeg detinjstva i koliko smo iste u srcu i duši, toliko se razlikujemo izgledom. Ona crnokosa, ja plavokosa, ona niska i kako voli da kaže „stabilna“, sa oblinama na kojima sam joj uvek zavidela, ja visoka i mršava. Najobičnija krakata daska, tako su se podsmevali momci dok smo bili deca, a ja o sebi još uvek tako mislim.

„Zdravo Ela”, javio mi se Manu rumenih obraza pošto sam sela ispred njega. Uzvratila sam mu pozdrav, ali ne i osmeh. U zadnje vreme ga često srećem. Do sada je slabo dolazio na pijacu, ali to se promenilo posle lova. Konstanto se mota oko mene. Ako samo slučajno pogledam u njegovom pravcu odmah mi prilazi i započinje neke čudne razgovore o vremenu ili životinjama. Nudi mi pomoć i ispituje me o glupostima. Osećam se neprijatno u njegovoj blizini. Uvek je tako bilo. Prosto se ježim od njegovog prodornog pogleda. Najgore od svega je što me Timo konstantno podbada i zbija šale kako ću uskoro biti nova seoska mesarka. Valjda na neki čudan način pokušava da me oraspoloži, zna da još uvek tugujem za njegovim prijateljem.

„Deda kaže da je sve ovo uzalud”, šapnula mi je Lati. Ako je neko znao stav veća onda je to bio njihov najstariji član. Uprkos poodmaklim godinama još uvek je bio veoma aktivan i veoma poštovan.

„Možda jeste, ali im moramo na neki način pokazati nezadovoljstvo. Ne želimo njihove zatvorenike ovde.“ Bile su to Timove reči koje sam prihvatila kao svoje.

Tri udarca štapom su privukla našu pažnju i najavila ulazak članova Veća starih u hol. Pastro, kao predsedavajući, ih je predvodio. Ritmično je udarao govorničkim štapom koji ga je nadvisivao. Stara batina je služila za održavanje mira na sednicama veća i na zborovima građana. Pravilo je bilo jednostavno, skupu se možeš obratiti jedino ako u ruci držiš tu staru pocrnelu hrastovu granu ukrašenu sitnim zvoncima, kožnim trakama i perjem ždralova.

Iza najstarijih stanovnika sela koji su na sebe preuzeli posao njegovog upravljanja, u pratnji svog komandanta, sluge i dva čuvara ušao je prefekt. Svi su zauzeli mesta, a žamor je zujao sve dok Pastro nije ustao, govorničkim štapom jednom udario o pod i otvorio zbor. Poželeo je svima dobrodošlicu i dao reč Mikinom ocu, kao najstarijoj osobi koja je sazvala zbor.

Sedokosi muškarac gustih belih brkova je ustao, preuzeo štap i tek kad je masa utihnula počeo je: „Svi znamo zašto smo se danas okupili. Svi ste čuli da je jutros u naše selo ušao jedan od njih.“ Pokazao je štapom na prefekta. „Zatočili su nas poput stoke, a svake treće godine puštaju na nas pse kako bi se zabavili loveći nas. Sada im to više nije dovoljno, sada su pronašli nov način zabave, tako što će nam ovde naseljavati zatvorenike”, obratio se Pastru, a među okupljenima se začuo žamor odobravanja. „Zašto bi to prihvatili? To ne stoji u sporazumu iza kojeg se kriju. Ovo ne smemo dozvoliti, jer ovo je samo početak. Čujte moje reči, ljudi... ovo je početak novog zla koje nam spremaju. Zla koje smo mi ljudi stvorili i koje nas je koštalo naše slobode i slobode naše dece.“ Zastao je pogledao po nama i nastavio tihim glasom. „Imamo ovaj mali delić sveta koji je do sada bio naš. Branimo ga svake treće godine životima naše dece. Žrtvujemo ih zarad njihove zabave, zar ćemo im dozvoliti da nam i ovaj komadić zemlje oduzmu? Nema porodice u ovom selu koja ne deli moju sudbinu. Nema porodice koju lov nije dotakao i zato ne smemo dozvoliti da jedan od njih živi među nama. Lovio on ovde ili ne, mene to ne interesuje. On je klon i ja sa njim hleb neću deliti.“

Lati me je gurnula laktom i glavom pokazala ka mračnom ćošku, gde je visoka prilika stajala naslonjena na zid. Bio je miran i posve nepokretan. Odavao je utisak obične senke koja se stopila sa zidom.

„Tražim da me podržite u zahtevu da se lovac kojem je dozvoljen ulazak u naše selo odmah udalji sa naše teritorije... ili ćete to vi učiniti, ili ćemo to uraditi mi sami”, završio je izlaganje i vratio štap Pastru.

Prefekt je podigao ruku i zatražio štap. Za početak obraćanja odlučio se za citat iz sporazuma koji se odnosi na ulazak i napuštanje regiona i pri tom istakao reči: „Ulazak u region odobrava prefekt.“ Napravio je kraću pauzu kako bi pogledao u oči svakog od pet inicijatora zbora. „To stoji u sporazumu, uvaženi gospodine Tratnik. Ime osobe kojoj sam dozvolio ulazak je Ksander Kran. On nije lovac. Možda je to jednom bio, ali to više nije. Pre devet godina je izgubio privilegiju slobodnog čoveka, a od tada je prekršio skoro sve zakone koji postoje i izrečena mu je smrtna kazna.“ Šuškanje među prisutnima se povećavalo sa svakom Armandovom reči. Primetila sam da je i brat pogledao u pravcu mračnog ćoška. „Pošto se pred visokim sudom pozvao na prethodne zasluge, odobreno mu je pomilovanje lovom, pod uslovom da nađe region koji bi ga prihvatio. Razmatrajući zahtev koji mi je uputio njegov pravni zastupnik i činjenicu na koju mi je ukazao da ni jednom nije stupio na tlo ovog regiona, odobrio sam njegov ulazak i od tog trenutka on je postao stanovnik regiona 963 i za njega važe ista pravila kao i za...“

„Dajte ga u neki drugi region”, doviknuo je neko iz mase prekinuvši Armanda.

„Marsi, nemaš štap”, upozorio ga je Pastro.

„Kao što sam rekao”, nastavio je prefekt, „dozvolio sam mu ulazak i za njega važe ista pravila kao i za vas. Broj stanovnika vam je u konstantnom opadanju”, pokušavao je da objasni.

„Radije bi prihvatili stotinu dece umesto njega”, viknula je Mikina sestra Hana.

„Ili žena”, dodao je neko iz okupljene mase što je propraćeno smehom.

„Molim vas, ljudi... Dozvolite prefektu da završim“, pokušao je Pastro da održi mir, ali uzalud, bila je ovo bolna tema i veliki problem za sve nas.

„Hoćete li ga isterati napolje ili ne?“, doviknula je Hana ponovo i iznenadila me odvažnošću. Donedavno je to bio mršavi devojčurak koji je sedeo ispod stare lipe sa ostalim devojčicama iz sela. Sada, kao da je odjednom odrasla, ali tako je bilo sa svima nakon prvog izbora za lov.

„Čini mi se da je ovo izmaklo kontroli”, šapnula sam Lati.

„Lako ćemo mi njega isterati... kroz šumu, pa iza ograde”, viknuo je Marsi ponovo.

Pastro je ustao i uzeo štap od prefekta i nekoliko puta ljutito udario njime o pod. „Tišina ili ću prekinuti zbor”, proderao se i na tren je u holu nastao muk, verovatno zbog šoka što je stari povisio glas. Bio je to tih i staložen čovek, koji se nikad ničim nije isticao. Nije čak ni želeo predsedavati većem, ali ga je Koranov na to nagovorio nadajući se da će ostareli ratar biti samo figura dok će on donositi sve važne odluke. U većini slučajeva je tako i bilo.

Vratio je štap prefektu, ali se nije vratio na mesto, već je preteći gledao u one najglasnije u masi.

„Kao što sam rekao, u skladu sa ovlašćenjima IHCIja dozvolio sam mu ulazak, a na vama je kako ćete postupati s njim. Nama nije dozvoljeno da se mešamo u odnose građana regiona, ali pre nego što ga isterate trebali bi znati da je on već rezervisan za sledeći lov, a sa njegovim prihvatanjem dobijate i dodatni paket deficitarnih namirnica koje će biti dodeljene svakom domaćinstvu.“

„Pokušavate da nas potkupite?“, doviknuo je neko.

„Bacate nam mrvice”, dodao je drugi.

Pastro je uzeo govornički štap koji mu je pružio prefekt i obratio se skupu: „Ljudi, kako ne shvatate da s njim dobijamo namirnice koje su nam potrebne za predstojeću zimu. Prošle godine je žito slabo rodilo, ove godine kukuruz. Ako vam to nije dovoljno, onda pokušajte da shvatite da će na sledećem izboru za lov biti odabran jedan manje. Niko ne zahteva od vas da ga prihvatite, već da ga tolerišete. Dve i po godine će brzo proći. Brže nego što želimo”, završio je i pogledao po okupljenima.

„Možda kad bi imali pet takvih, nikoga od nas ne bi lovili”, šapnula sam Lati. Bilo mi je mrsko i pomisliti da bi klonovi mogli da žive s nama, ali Pastro je bio u pravu, život jednog od nas će biti pošteđen u sledećem lovu.

„Mislim da će i ovaj jedan više nego dovoljan“, odgovorila je, a ja sam ponovo pogledala u pravcu lovca. Nije se ni pomerio.

„Da li još neko želi reč?“, pitao je Pastro.

Nisam se iznenadila kad je baba Eda ustala sa stolice i zatražila štap. Polako je pošla ka prostoru namenjenom govornicima i počela je tek kad su svi utihnuli, a to je bilo brzo, jer reči ove starice su uvek nosile posebnu težinu. Svi su hteli čuti šta ona ima za reći.

„Ne možeš promeniti vučju narav tako što ćeš ga smestiti u tor sa ovcama. Neko ko je odgajan da bude lovac, zauvek će imati potrebu za lovom...“ Pogledala je u Uču, a na usnama joj je zatitrao sitan osmejak. „Ali koliko mene moje oči služe, ovaj lovac je i sam bio lovina, a ja bih želela znati zašto je to tako.“ Prefekt je ustao kako bi joj odgovorio, ali sićušna starica je odmahnula glavom i štapom pokazala u pravcu mračnog ćoška. „Ne želim da slušam tvoje diplomatsko baljezganje, želim to čuti od njega.“ Ponovo sam pogledala u senku koja se sada prvi put pomerila. „Istupi”, zatražila je. Pokrenuo se i dugačkim korakom pošao ka njoj. Bio je obučen u izbledelu i na nekim delovima pocepanu uniformu lovca, ali je bila čistija u poređenju sa  jutrošnjim izgledom. Tada je delovao zastrašujuće. Poput kakvog divljaka. Prljav i pocepan, sa slepljenom čupavom kosom i dugom neurednom bradom. Sada je njegova kosa delovala čisto, bila je utegnuta pozadi u rep, a gusta brada skraćena.

„Hrabar jesi zakoračiti ovde, to ti moram priznati, ali hrabrost i ludost su ista stvar”, rekla mu je kad je stao pred njom. Delovala je poput malog deteta pored njega, a ipak dovoljno autoritativno da joj se pokloni.

„Želite znati zašto su me lovili?“, progovorio je dubokim i promuklim glasom, čudno kotrljajući neke reči, a Eda je klimnula i pružila mu govornički štap. Uzeo ga je i sa interesovanjem osmotrio. U sali je nastao muk od iščekivanja. „Ko si lovče? Zašto su tebe lovili?“

„Pripadao sam jedinici zvanoj Crni kranovi. I da, ponekad sam bio lovac, kad se to od mene tražilo.“ Pogledao je po nama i vratio pogled na sitnu staricu. „Potom sam napravio grešku zbog koje nisam želeo da umrem. U pravu ste kad kažete da sam bio plen. Lov na mene je trajao duže od bilo kog drugog lova.“

„Ksander”, upozorio ga je prefekt.

„Nemaš štap prefekte, a koliko sam shvatio pravilo je da se sme govoriti samo ako držiš ovaj štap”, zatražio je potvrdu od babe koja mu je klimnula.

„Ne očekujem od vas da me prihvatite”, obratio se svima. „Ne težim tome, ali obećavam da dokle god sam ovde, poštovaću vaša pravila.“ Vratio je štap babi, naklonio joj se i izašao iz hola. Tišinu koja je nastala je prekinula baba Eda: „Nemam ništa protiv da ostane“, iznenadila nas je rečima.

Autor Dana Hill

Nastavak možete pročitati ovde: link