Nevolja kuca tri puta - 7

Prethodni nastavci

Prvi deo        Drugi deo        Treći deo        Četvrti deo        Peti deo        Šesti deo

13

Sajmon

 

Nije ni malo lako sesti s nekim u ubitačnu limenu zver na četiri točka. Dovoljan je samo trenutak nepažnje onoga za volanom da se sve okonča fatalno.

„Nisam ga video... izleteo mi je... samo sam na tren skrenuo pogled“.

Volim imati kontrolu nad svojim životom i biti odgovoran za njega i zato ne volim kad me neko vozi. Tolerišem to tokom turneja, obično su to profesionalni vozači, ali dobrovoljno nikad ne koristim usluge niti vozača, niti taksista a posebno ne volim kad me neko od poznanika vozi. Posebno ne žene.

Moja majka, Bog da joj dušu oprosti, bila je pažljiva, draga, snalažljiva žena i odlična domaćica. Preživeli smo na Lajonelovoj skromnoj činovničkoj plati i njenom honoraru jer je umela razvući novac a da pri tome nikad nismo osetili oskudicu. Zaista je bila divna žena, ali katastrofalan vozač. Sva sreća pa je vozila volvo. Znao je Lajonel kakav vozač mu je supruga. Ta stara šklopocija je izgledala kao da dolazi iz ratne zone. Na sreću, nama se nikad ništa nije desilo a i mama se pravila da je to ništa.

Moja sestra, Niki. Toj curi se nikad nisu zatvarala usta i do dan danas joj se ne zatvaraju. Znam da su žene sposobnije po pitanju multitaskinga od nas muškaraca, ali nisu svi učesnici u saobraćaju žene. To priča. To objašnjava. To pušta volan kako bi mi nešto naglasila. To ne gleda kuda ide a onda zgrabi volan i brzo skrene. U retrovizor pogleda samo kad treba da proveri šminku a ti Sajmone daj svoj život u te manikirane ruke i opusti se, što si se stisnuo, nije to ništa.

Bivša supruga, Mišel. Volela je ludu vožnju u krevetu i u kolima ali dozvolio sam joj samo jednom da sedne za volan mog ferarija i nikad više. Nije me bolelo to što ga je slupala. Već što smo oboje mogli da poginemo tog dana. Nije videla kamion od 6 tona kako ide iz suprotnog pravca ali je zato spazila restoran koji smo tražili.

Ne, nisam mizogin, nemam predrasude, samo loše iskustvo sa ženama vozačima. Naravno, svaka čast izuzecima. Ali i ti izuzeci samo potvrđuju moju tvrdnju.

I zato mi nije bilo lako sesti sa Kirom i decom u njenu hondu. Predložio sam da ih pratim kolima, ali ona je samo odmahnula rukom i rekla, „ne budi smešan, Sajmone. Idemo svi zajedno.“

„Hm. Da. Ne budi smešan,“ ali zato sam bio nervozan. Čim sam seo na mesto suvozača zakopčao sam sigurnosni pojas kao da bi me on mogao spasti. Mislim, bilo mi je drago sedeti tako blizu nje i mogao sam je krišom posmatrati. Posebno nakon onog što se između nas odigralo juče. Radovao sam se ovom danu i imao savršen plan u koji sam zaboravio da uračunam „ne budi smešan, Sajmone. Idemo svi zajedno.“

Proverio sam pozadi da li Džesa ima dovoljno mesta iza mene. Nije ništa rekla, Zoi se široko osmehnula a Alek nije bio raspoložen. Nešto su se posvađali pre polaska. Na Kiri sam primetio tragove nervoze. Da li je to bilo zbog Aleka, ili mene, ili nečeg trećeg nisam mogao odrediti.

„Spremni?“ pitala je i Zoi je dala odgovor umesto svih nas, „da, idemo.“

Pokušao sam se opustiti i ne stezati prejako dršku na vratima. Nismo razgovarali tokom vožnje, sem ponekog odgovora na Zoina pitanja. Nije vozila brzo, niti sporo. Držala se propisa i nije napravila niti jedan saobraćajni prekršaj. Jedino, što se parkirala nešto dalje od ulaza. Pretpostavio sam da je nesigurna, i da ne želi parkirati između dvoje kola. Ispostavilo se da je već za pola sata ovde bila debela hladovina koja je zaštitila kola od prolećnog sunca.

„Nećeš poneti torbu?“ pitala je pre nego što je zaključala vrata.

„Rekla si da danas pliva samo Zoi,“ objasnio sam zašto sam svoju sportsku torbu ostavio u kolima. Bila je zbunjena ali nije ništa rekla jer je Zoi već nestrpljivo poskakivala.

Čas smo pratili sa tribina, i Zoi je imala ubedljivo najveću podršku. Uglavnom je na tribinama bio samo po jedan roditelj od svakog deteta a bilo ih je osam. Zoi je jedina od njih bila početnik i kao što mi je obećano, imala je svog ličnog instruktora. Bila je to mlada plavokosa devojka.

Kira je kao soko pratila svaki Zoin pokret, svaki izraz lica, ali nije bilo potrebe. Posle je razgovarala sa instruktorima koji su pohvalili devojčicu.

„Zoi je bila odlična,“ rekla je devojka. „Ako i bude imala napad u sledećih nekoliko dana to ne znači da je od plivanja. Mindi nam je isto astmatičar,“ pokazala je na devojku koja je uskočila u bazen i snažnim zamasima plivala delfin stilom.

Zoi je bila uzbuđena i nije prestajala da priča sve do auta a ja sam im tamo predložio ručak.

„Znam jedan fin restoran na plaži.“ Deca su odmah uz široke osmehe klimnula. Čak i Džesa a Kira se osmehnula, jer je shvatila.

Kad smo krenuli, objasnio sam joj kuda da vozi. Pošto smo izašli na put van grada, sa decom smo igrali igru pogađanja automobila. Alek je bio najbolji a Zoi je to bilo dosadno.

„Eno ga.“ Pokazao sam na restoran sa belom peščanom plažom ispred. Imali su fenomenalan riblji meni, ali služili su sve. Plaža nije bila krcata, jer malo kome se vozilo tako daleko, ali ja sam često dolazio ovamo. Osoblje me je poznavalo a došao je i sam vlasnik da me pozdravi i predložio nam tunu. Pošto su deca htela burger, i nas dvoje smo se solidarisali sa njima.

Sedeli smo na terasi i uživali u prijatnom prolećnom danu. Čim su pojeli ručak odmah su tražili dozvolu da odu na plažu.

„Čekajte, rekviziti,“ rekao sam im i izvukao torbu i otvorio je. Unutra sam spakovao peškire, ćebe, frizbi, zmaja, loptu za odbojku i jedan plastičan set sa lopaticom i kanticom za pravljenje zamka.

„Vidim, bio si u šopingu,“ primetila je Kira.

„Ne... ovo je moje ja to redovno nosim na plažu.“ Pokazao sam na kanticu, zbog čega je Zoi prasnula u smeh. Naravno da je bilo tirkizno i sa nalepnicom njenog omiljenog crtaća.

„Pametno si ovo isplanirao,“ rekla je pošto smo popili kafu i otišli do plaže da se pridružimo deci. „Pitam se kakav si u improvizaciji.“

„Moraćeš mi dati šansu da se dokažem.“

„Hm,“ je bio njen jedini odgovor. Napomenula je decu da ne ulaze u vodu. Zoi da ne trči a onda mi je pomogla da raširim ćebe na koje smo seli i posmatrali ih kako dobacuju frizbi jedan drugom.

„Odavno nismo bili na plaži.“ Izula je platnene patike i ugurala noge u pesak. Imala je mala stopala. „Čovek ponekad zaboravi gde živi i da mu je ova lepota na dohvat ruke.“

„Često dolazim ovamo kad mi je potrebno da ispraznim glavu,“ priznao sam.

„Ovo je prvi put posle tri godine da smo došli na plažu. Sa Henrijem smo svaku nedelju provodili na plaži sa decom.“

„Bože, izvini, nisam znao.“

„U redu je. Bilo je već vreme. Pogledaj ih samo. Uživaju.“

Smejali su se dok su dobacivali frizbi jedan drugom. Zoi nije uhvatila i poleteo je pravo ka mom nosu. Vratio sam im i pridružio im se a onda primetio da Zoi teško diše i otrčao do nje. Tih par koraka koje su me delile od nje su bili teški kao sama zemlja.

„Zoi, šta je?“ pitao sam. Kira i deca su bili odmah iza mene.

„Udahni, zadrži, izdahni,“ ponavljala je Zoi. „Šta me gledate tako?“

„Nemaš napad?“ pitao sam.

„Vežbam kako mi je trener O’Konor rekao. Udahni, izbroj, izdahni.“

„Preplašila si nas,“ rekla je Kira.

„U redu sam,“ slegla je ramenima i otišla potražiti kanticu za pesak i sa Alekom počela praviti zamak.

„Izvini, video sam da uzdiše i pomislio...“

„Znam i ja sam primetila kad si potrčao do nje.“ Zabrinuto je gledala u pravcu crnokose curice a onda joj se lice opustilo i setno je pogledala u njenom pravcu. „Biće dobro.“  

„Da, biće,“ potvrdio sam joj to a onda pogledao okolo razmišljajući kako da oteram taj trenutak zabrinutosti koji me je još uvek mučio. „Hoće li neko od vas da pušta zmaja,“ predložio sam i na moje iznenađenje Džesa se javila. Uspeli smo da ga podignemo nakon nekoliko neuspelih pokušaja. Preuzela je pažljivo od mene kanape a ja sam pogledao po plaži tražeći ostale. Pravili su zamak. „Džesa, mogu nešto da te pitam?“

Umesto odgovora me je pogledala. Imala je, i majčine oči, i njen strog pogled.

„Šta misliš, da li bih mogao da pozovem tvoju mamu na sastanak?“

„Zašto?“

„Šta ja znam, sviđa mi se.“ Priznao sam jer mislim da je to bilo očigledno i nisam bio klinac koji bi se toga stideo ili krio.

„Mislim... zašto to mene pitaš?“

„Možda imaš neki savet kako da je nagovorim. Već sam je jednom pitao, ali je mislila da se šalim.“ Bacio sam pogled iza nas. Sledila ga je. Vetar kao da je čekao taj trenutak naše nepažnje. Iščupao joj je iz ruku kanap. Zmaj je poleteo a ona je vrisnula, „ne. Oh, ne... Izvini, Sajmone.“ Ona je jedina od dece prihvatila da me zove imenom. Izbegavala je to i obično bise obratila direktno, ali sada joj je pobeglo.

„Ne brini, Džesa, zmajevi i treba da lete.... srećan put.“ Mahnuo sam mu a devojka me je čudno pogledala. Osetio sam da nismo više sami i ugledao Zoi pored nas. Džesa je sa suzama u očima posmtrala zmaja i nešto mi je govorilo da je taj zmaj njoj značio nešto više, a možda je bila takva zbog toga šta sam je pitao za mamu, te sam zatražio podršku od najmlađe.

„Jel’ tako, Zoi. Zmajevi treba slobodno da lete.“

„Stvarno?“ pružila je ruke ka meni kao da traži da je uzmem, pa sam je podigao. Bila je lagana kao perce.

„Nisi to znala? Mi im samo pomažemo da uzlete. Dalje moraju sami. Moramo da ih pustimo kako bi ispunili svoju svrhu.“ Džesa je još jednom pogledala u zmaja u obliku ptice koji se podizao ka oblacima a onda tiho pošla za nama.

„Ledena kraljice jesi li se ti već umorila?“

„Malo,“ priznala je. To sam rekao Kiri kad smo došli do nje. Bilo je već kasno poslepodne. Spakovali smo stvari i pošli do kola. Kira je nosila Zoi na rukama. Alek se vukao iza nas a Džesa je prvi put od kako smo stigli na plažu izvadila mobilni. Uslikala jedan selfi tako da se plaža vidi iza nje i verovatno odmah postovala na neku društvenu mrežu. Dok smo bili na bazenu nije ga ispuštala iz ruku stalno kuckajući, ali od kako smo stigli na plažu nisam video da ga je koristila.

„Jesi umorna? Želiš da ja vozim?“ pitao sam Kiru pošto je smestila Zoi na zadnje sedište.

„U redu je,“ rekla je.

„Nije problem,“ pružio sam ruku na koju je spustila ključeve. Nisam to tražio od nje zato što je bila loš vozač ili zato što sam se plašio. Kod mene je ona položila vozački ispit iz prve, ali primetio sam da je umorna. Namestio sam sedište, proverio retrovizore i pogledao decu pozadi a zatim krenuo.

Za razliku od dolaska ovamo tišina je vladala u kolima. Kira je upalila radio sa hitovima iz osamdesetih. Bio je to čudan izbor muzike, ali njoj je to valjda odgovaralo. Zoi je zaspala. Džesa je bila zaokupljena telefonom a Alek je bio neobično tih.

„Šta je sa Alekom?“ pitao sam Kiru koja je bacila kratak pogled na njega.

„Dobio je D iz istorije. Nije uradio projekat i sada se ljuti što sam mu zabranila treninge dok ne popravi ocenu.“ Video sam da je momak nalik svojoj starijoj sestri zakolutao očima.

„Zezaš me.“

„Ne odobravaš moju kaznu.“

„Ne, nego... jesi li zaboravila. Hej, Alek, jel’ ti znaš da sam ja zapravo istoričar.“ Slegnuo je ramenom „Kad ti treba pomoć, samo kucaš na vrata pored i kažeš šta ti treba. Možeš slobodno da iskljucaš podatke iz ove glave, a imam i hrpu literature.“

„Zaboravio sam, mama... ok,“ branio se momak.

„Sad više nećeš da zaboravljaš,“ odgovorila je mirno.

„Što Džesi ne daješ takve kazne.“

„Ti nisi Džesa i prestani da se upoređuješ sa njom.“ Mala se nadurila a Zoi probudila. Otvorio sam Pandorinu kutiju i sad mi je bilo žao.

„Izvinite, nisam znao da je situacija tako ozbiljna.“

„Nije tvoja greška što moja deca ne uče.“

„Znaš šta su moji učenici i studenti najviše voleli i što ih je motivisalo?“ pitao sam je tiho i odgovorio tek kad me je pogledala. „Nagrade. Kad sam im delio slabe ocene, još su slabije učili ali ako bi im odredio neke glupave nagrade... iznenadila bi se šta se može postići jednom najobičnijom čokoladicom.“

„Ti stvarno voliš čokoladu.“

„A ko je ne voli.“ Nasmejala se zvonko a ja sam shvatio da obožavam taj zvuk.

„Prvu godinu po završetku faksa sam radio kao zamena u jednoj srednjoj školi i imao sam jednog učenika. To je bila slika i prilika. Najduža jezičina kakvu sam sreo u svom životu. Na sve je imao odgovor. Znači, na sve. I nisu to bili pametni odgovori ali brzina njegovog uma je bila neverovatna. Znate šta je sada? Prodavac automobila. Znate malog Džoa. Ona glupava reklama na radiju.“

Deca su počela da pevuše blesavi džingl.

„Upravo taj... to je bio moj đak. Ja sam tada bio samo par godina stariji od njih, ali slušali su me zato što ih nisam gnjavio činjenicama i godinama, već sam im pričao priče a istorija nam priča najlepše priče i za svaki dobro urađen test pored ocene su dobijali od mene slatkiše.“

Prisetio sam se sa setom tih dana. Uživao sam u radu sa decom, više nego kad sam kasnije predavao na univerzitetu. Možda mi zaista nedostaje rad sa omladinom i oni retki trenuci kad im u očima vidiš da si dopreo do njih, da te slušaju i upijaju svaku tvoju reč željni saznati nešto novo. Tada nisam znao šta bih pre. Ideje za priče i romane rojili su se u mojoj glavi a ja sam trebao ocenjivati njihove radove ili pripreiti test. Bio je to haotičan i ispunjen period mog života.

Kad smo stigli, pomogao sam im da uđu jer je Zoi ponovo tražila na ruke. Pipnuo sam joj čelo ali nije bila topla, samo umorna. Brinuo sam se za nju, jer sam znao da ako se razboli, biće to moja krivica.

„Nije ti loše?“

„Dobro sam, gospodine Sajmone,“ smrmljala je, zevnula i naslonila glavu na moje rame.

„Samo je umorna. Ustala je u pola sedam. Nije mogla da spava od uzbuđenja,“ objasnila je Kira.

Odneo sam je u dnevnu sobu i poseo na trosed i pozdravio se sa njima i pošao napolje.

„Hvala. Bio je to lep izlet,“ rekla je pošto me je ispratila i umorno se naslonila na dovratak.

„Možda sam malo preterao.“

„Nisi. Bilo je odlično. Hvala.“ Setio sam se da su mi ključevi još u džepu te sam ih izvadio i pružio joj. Uhvatila je celu moju ruku i blago je stisnula a onda uzela ključeve iz nje, pozdravila se i zatvorila vrata.

Nemoj da ti ova pobegne, klinac, jesi li me čuo, bile su Džefove reči juče kad sam mu poslao sliku korica. Iako mi je Alison rekla da moram biti strpljiv s njom, shvatio sam da se Kira mora malo pogurati. Na prevaru sam izvukao poljubac od nje. Nisam se kajao. Danas ga nije pominjala a nisam ga ni ja. Bili smo sa decom i to što smo proveli dan zajedno bilo je dovoljno.

Po navici sam seo na balkon. Tu sam joj bio najbliže i dozvolio sam sebi trenutak maštarije.

Sada bih joj pomogao spremiti večeru za decu, ispratili bi ih u krevet a onda bi možda seli zajedno na terasu i razgovarali o običnim stvarima ili planovima za sledeću nedelju ili bi gledali neku glupost na televiziji zagrljeni na sofi. Posle bi otišli u spavaću sobu zajedno.

Da, bila je to lepa maštarija. Da li bi pristao na takav život. U ovom trenu da mi je neko ponudio takav ugovor bez razmišljanja bih stavio potpis.

Nekad sam sanjao o velikoj porodici sa Mišel. O ovoj kući punoj dece koju bi razmazili do krajnjih granica. Njena nevera je izbrisala i zadnji tračak te želje koji se nije probudio sve do one zajedničke večere na susednoj terasi.

Zašto nikad nisam potražio neku posle Mišel? Zašto nisam tražio ženu koja bi mi rodila decu? Nisam mislio da su sve žene varalice niti da su sve koristoljubive. Jednostavno sam želju za osnivanjem porodice zamenio karijerom. Moji romani su bili moja deca kojima sam posvetio svu svoju pažnju. Da li su mi oni ispunili život? U neku ruku jesu a u drugu su ga ispraznili. Pisanje je usamljen posao u kom si zatvoren u svoj svet sa svojim likovima koji ti ponekad postanu draži od stvarnih ljudi. Šta sam imao od života. Lepu kuću u kojoj sam živeo sam. Dobra kola u koja nije mogla stati porodica. Nekoliko miliona na računu zbog kojih se nisam štrecao kad bi stigli računi. Porodicu koja je bila na drugom kontinentu a sa kojom sam se čuo povremeno i svega dva prijatelja. Jedan je bio matori urednik a drugi je bio drug iz detinjstva koji se smucao po ratnim zonama kao fotoreporter... i to je bilo to.

Da, moj život je bio prazan a u kući pored je bio tako pun. Da li sam loša osoba što sam poželeo malo od toga.

„Sajmone, tu si?“ čuo sa prekrasnu melodiju sa druge strane zida.

„Da, tu sam.“

„Možda onaj izlazak i ne bi bila tako loša ideja.“ Da li se želje ostvaruju ako ih jako želite?

Skočio sam na noge, pošao do ograde i potražio je pored. Naslonjena na ogradu sa svoje strane čekala me je.

„Kad? Sutra? Ili...“

„Sledeći vikend, ako može?

„Ok.“ Srce je poskočilo a glava već počela da planira.

„Jesi li rekao nešto Džesi?“

„Pitao sam je za dozvolu... na neki način,“ priznao sam.

„Rekla je da nisi perverznjak.“ Nasmejao sam se. „I Sajmone, nemoj je više tako koristiti.“ Štrecnuo sam se. Zar sam preterao?

„Ok, neću. Izvini ako sam prekoračio granicu.“

„Nisi, ali ipak ne bih da ih uvlačiš u ovo.“

„Neću više.“

„Laku noć,“ pozdravila se i nestala sa balkona a mene ostavila sa svojim mislima.

Nastaviće se

Autor Dana Hill

Fotografija: Pixabay.com

Nevolja kuca tri puta - 6

Prethodni nastavci

Prvi deo        Drugi deo        Treći deo        Četvrti deo        Peti deo

11

Sajmon

 

Ne želim više

ikada

strahu u tvojim očima

da svedočim

previše ih je suza

umivalo

previše tuge

u njima stanovalo

od danas

samo u radosti

Srno moja

samo u sreći

nek se kupaju

a ja ću

iz daljine

iz blizine

da im se divim

da ih veselim činim

to je moj cilj

moja svrha

sve dok se u njima

zauvek ne nastanim

Ili ova:

Tvoje laku noć, Sajmone

Bilo je moje dobro jutro

Tvoje dobro jutro, Sajmone

Bio je dah života mom srcu

Kako si, Sajmone

Postao je med u šalici divnog dana

Dođi, Sajmone

Moja je nada

Budi moj, Sajmone

Moja želja

Volim te, Sajmone

Moj je san.

Mislim da sam malo preterao sa ovim zadnjim stihovima, ali poneo me trenutak.

Sada već znam da čim se rastanem od nje, stihovi će u bujici krenuti da preplavljuju moje misli. Više im se ne opirem. Ne zazirem od njih, samo ih se stidim. Moji su, i samo moji. Postali su moja navika i potreba. Ne čitam ih, ne uređujem, ne radim na njima, zato što nemam nameru da ih ikada ikome pokažem. Znam samo da ih moram zapisati, jer to oni od mene zahtevaju. Žele napolje. Nekada davno su mojim mislima carovala svirepa ubistva, pokolji i misterije a sada poezija namenjena njoj i samo njoj.

 *

„Zadovoljan sam tobom, Sajmone. Ovo si sad već ti,“ rekao je Džef pošto je pogledom ispratio iz radne sobe Belu, svoju treću po redu trofejku, tako ih je zvao nakon razvoda. Sve su bile plavuše sa velikim grudima, ali uvek mlađi model od one prethodne. Mislim da je sa ovom zaglavio do kraja, sem ako ga ona ne zameni bogatijim modelom.

Danas smo i zvanično završili rad na desetom nastavku. Porterova me je pre neki dan nazvala i dala kontraultimatum da pristaje na sve, ali da sigurno neće sedeti u publici a ja sam prihvatio njen uslov.

„Biće dobro,“ potvrdio sam. Trenutno sam bio zadovoljan romanom. Taj osećaj sam uvek imao odmah nakon završetka rada na njemu. Nakon mesec dana našao bih još nešto što bih dodao, izbacio, promenio, ali kada Džef kaže, dobro je, onda je to bio znak da je rad na njemu završen. To je bilo ono što mi je nedostajalo. Taj autoritet koji ti samouvereno kaže, i kad nešto valja, i kad ne valja. Porterova je samo hvalila, nikad ništa nije kudila, niti tražila izmene, što je bilo čudno a kako sam i sam bio u stvaralačkoj krizi, i dvoumio se, čak i oko najsitnijih detalja, potreban mi je bio neko ko će me usmeriti i posavetovati.

„Sad, da čujem o toj tvojoj Kiri,“ zatražio je pošto je upalio cigaru i povukao prvi dim.

„Nije moja, i zašto bi hteo da slušaš o njoj? Nema se šta reći.“

„Zato što si je ove nedelje već dva puta pomenuo... a ti, Sajmnone, ženske nikad ne pominješ. Jedina o kojoj si drobio bila je Mišel. I zato te pitam, ko je ta Kira?“

„Rekao sam ti, radi na koricama za roman.“ Utonuo sam dublje u fotelju i ispružio noge.

„Mhm... i?“

„Ništa, mislim da će biti drugačije korice... Iako sam voleo i one Majlove, ali moram priznati da mi se ove više sviđaju.“ Izbegavao sam direktan odgovor.

„Sviđa se tebi tamo nešto drugo.“

„Možda,“ slegnuo sam ramenima skrivajući osmeh koji bi me odao. Pročitao me je i počeo grohotom da se smeje a onda je jak kašalj prekinuo njegov smeh. Hteo sam mu reći da bi već stvarno trebao ostaviti cigare, ali znam da je to uzalud. Kad sam mu to zadnji put rekao, uvredio se i rekao mi da prestanem sa kenjanjem. Znam da njegova porodica vodi rat sa njim vezan za njegovo zdravlje, ali ga gube.

Ne želim da umrem zdrav, već srećan, bio je njegov moto. Imao je 71 godinu, 130 kilograma, tri sina iz dva braka, dve bivše supruge i jednu sadašnju, sedam unučića i nekoliko miliona dolara na računu. Živeo je ispunjenim životom i prokleto ga voleo. Uživao je u njemu i znao sam da će tako biti do samog njegovog kraja. Jedina stvar zbog koje se kaje je što je izgubio izdavaštvo koje je osnovao njegov deda.

„Opiši mi je,“ zatražio je otresavši pepeo u kristalnu pepeljaru.

„Tu je, mojih godina, udovica sa troje dece,“ pogledao me je pogledom koji je govorio nemoj me zajebavati klinac, te sam dopunio svoj iskaz, „vatrene kose, guste i talasaste, Uvek ju nosi vezanu na vrh glave. Oči su joj plave i ima ponekad onako nestašnu iskru u njima. Pune usne, gornja malo šira a kad se osmehne pojave joj se jamice u obrazima. Grudi... onakve u kojima želiš da se utopiš, možda malo veća zadnjica i poveće butine, ali... sve u svemu, lepa žena.“

„Jebote, klinac, ti si se zacopao.“ Zevao je u mene a onda ponovo počeo da se smeje i kašlje.

„Nisam,“ pobunio sam se baš kao klinac.

„Ha... ha... ha... Sajmone,“ uzviknuo je i oduševljeno se kreveljio.

„Ok, sviđa mi se,“ priznao sam.

„I meni. Po onome šta si sada rekao i meni se sviđa, iako ne volim crvenokose. Previše je vatre u njima ali tebi treba vatra. I šta čekaš?“

„Udovica sa troje dece,“ objasnio sam.

„Savršeno. Možeš da je tešiš i odmah dobijaš instant familiju.“

„Džef,“ upozorio sam ga. „Nije to tako jednostavno.“

„Šta nije jednostavno, da si hteo svoju krv delio bi svoje seme okolo i neku bi već napumpao. Jebote koliko imaš godina... trideset, četrdeset?“

„Već sam odavno prešao četrdesetu. Bio si na rođendanu,“ podsetio sam ga.

„Da, napili smo se sa onim tvojim mulcem Bertijem,“ smejao se prisećajući se. „Klinac, vreme je da počneš da živiš.“

„Kako misliš da počnem da živim, zar sam mrtav?“

„Bio si... iznutra.“ Pokazao je na rukopis na stolu. „Ovo nisam sredio samo ja... imala je udela u tome i ta tvoja Kira.“

„Nije moja,“ bunio sam se.

„Ali bi mogla biti.“

„Da mogla bi.“ Priznao sam i želeo sam, ali ovih dana bi se samo pozdravili i razmenili par reči. Ja bih se vraćao kući a ona bi odlazila ili obrnuto a dani su prolazili, ona se hladila a ja se grejao.

 

Danas smo zaustavili kola jedan pored drugog i pozdravili se kroz otvoren prozor. Razlika od prethodnih dana je što se najavila da će doći. Verovatno je to bio razlog zašto sam Džefu ponovo pomenuo moju komšinicu Kiru.

„Jesi li kući poslepodne?“ doviknula mi je.

„Da.“

„Doći ću sa Zoi,“ rekla je i nisam znao zašto bi dolazila sa Zoi a nije ni bilo bitno. Bio sam uzbuđen, baš kao da sam ponovo onaj smotani sedamnaestogodišnjak kojem se Rebeka Džouns osmehnula na hodniku.

 

„Dobro, i jesi li najzad odabrao kraj serijala?“ promenio je temu i ponovo nabacio onaj ozbiljan i poslovan izraz na okrugloj i crvenoj faci.

„Napisao sam i petu verziju. Videćemo. Odabraćemo jedan.“

„Ah ne... ti ćeš odabrati.“ Pokazao je cigarom na mene. „Imaš vremena, samo će ti se javiti. Kao i uvek. Udarićete usred noći i tada ćeš znati. Možda ti Kira pomogne u tome.“ Nastavio je da me zadirkuje a priznajem danas sam bio laka meta.

 

Negde oko pet sati poslepodne iz susednog dvorišta sam začuo, „gospodine Sajmone... gospodine Sajmone.“

„Šta je, Zoi?“ odgovorio sam pošto sam izašao na terasu.

„Jesi li kući, gospodine Sajmone?“ pitala je i umalo da joj odgovorim, ne, nego na Marsu sam, ali znam da bi samo zbunio curicu, pa sam potvrdio, „da, Zoi, kod kuće sam.“

„Mama... mama... kod kuće je.“ Nisam čuo Kirin odgovor ali sam zato pogledao sebe u ogledalu i namestio kosu, i naslonjen na najbližu fotelju do ulaznih vrata čekao sam kucanje.

„Dobar dan, devojke,“ pozdravio sam ih pošto sam im otvorio.

„Dobar dan, gospodine Sajmone,“ uzvratila je Zoi a Kira me skoro pa nemo pozdravila, „zdravo,“ i široko se osmehnula.

Pozvao sam ih unutra a malena je radoznalo pogledala okolo skrivajući nešto iza leđa.

„Zašto imaš stari zid? Mama, pogledaj, on ima stari zid. Zašto ga nisi okrečio? Zar i naš zid izgleda tako ispod boje,“ sipala je u jednom dahu.

„I vaš je isti takav, ali ja nisam želeo da okrečim moj.“

„Zašto?“ začudila se.

„Zato što je kul... a i ponestalo mi je boje.“ Zamislila se napućivši usne i potapšala kažiprstom po njima.

„Hm, mislim da znam šta ću ja vama kupiti za rođendan,“ rekla je i već sam naslutio razlog njihovog dolaska. „Kupiću vam boju a onda ćemo okrečiti ove cigle.“ Bila je sva ozbiljna a ja sam prihvatio ovu igru i pobunio se.

„Ali Zoi, crvene su. Zar ne voliš crvenu boju?“

„Više volim plavu... trikiznu.“

„Tirkiznu,“ ispravila ju je mama i tek tada sam primetio da se smestila u fotelju i slušala naš dizajnerski razgovor.

„Da, tu boju volim, kao što je Elsina haljina... jesi li upamtio, gospodine Sajmone.“

„Da, jesam, tirkizna,“ pogledao sam u Kiru koja se smeškala nestašno i ćutala. „Plašim se da tirkizna ne bi išla uz ovaj nameštaj. I kao što sam rekao... cigle su kul.“

„Kod nikog drugog nisam videla cigle, pa valjda jesu kul,“ zaključila je i počela da se radoznalo okreće okolo.

„Zoi, a zašto smo nas dve došle?“ podsetila ju je mama.

„Ah da... gospodine Sajmone, zovem te na svoj šesti rođendan. U subotu, u pet sati,“ pružila mi je pozivnicu. „Tebi ne moram da objašnjavam gde živim zato što ti to već znaš.“ Osmehnula se i pogledala me u oči. „Ja ću biti Elsa i torta će biti Frozen a biće i sladoleda.“

„Čokoladnog?“

„A kakvog drugog.“

„Biće mi izuzetna čast, vaše ledeno visočanstvo, da prisustvujem tako uvaženom događaju kao što je vaš šesti rođendan,“ rekao sam uz duboki naklon.

„Heh, baš si smešan, gospodine Sajmone.“ Cerekala se i otišla do polica da razgleda šta ima na njima.

„Stavila te je na spisak, šta da ti kažem.“ Slegnula je ramenima Kira.

„Drago mi je što sam se našao na spisku.“

„Dođi Zoi, moramo još kod Bili juniora i Lise.“ Pozvala ju je i na vratima se zaustavila. „Ne kupuj joj nešto preskupo.“

„Koliko sam shvatio treba da bude tirkizno.“ Nasmejala se a ja sam se setio, „čekaj.“ Otrčao sam do torbe koju sam ostavio u kuhinji i vratio se sa rukopisom.

„Znam da si u gužvi, ali kad stigneš pročitaj i samo mi kaži da li je bolji od prethodne verzije.“

„Znaš, Sajmone, pomalo si kao ja.“ Iznenadila me je ovim poređenjem. „Perfekcionista si.“ Namignula mi je i otišla za malenom a ja sam uživao u njenim rečima, jer to je značilo da je razmišljala o meni a ja sam morao smisliti šta ću tirkizno da kupim ledenoj kraljici. Pale su mi na pamet samo dve stvari a jedna uopšte nije bila pametna i uopšte nije bila tirkizna.

Već sledećeg dana sam se odvezao u grad u potrazi za savršenim poklonom, jer je on to morao biti.

 

„Dobro došli u Arendel,“ otvorio mi je vrata Alek kostimiran u pretpostavio sam lik iz onog crtanog filma Frozen. Džesa je takođe bila u nekoj haljini a slavljenica u tirkiznoj haljini sa belom perikom na glavi, kao i lik iz knjiga koje sam joj kupio.

„Srećan rođendan, vaše uzvišeno ledeno visočanstvno,“ poklonio sam se i poljubio u  sićušnu ruku u povećoj rukavici.

„Hvala, gospodine Sajmone. Šta si mi kupio?“ Oduzela je ukrasnu kesu i zavirila unutra.

„Zoi,“ upozorila ju je kroz zube Kira u dugačkoj ljubičastoj haljini. Nabacivši veštački osmeh. „Šta smo rekli?“

„Rođendan nisu samo torta i pokloni, već proslava dana kad si se rodio,“ izdeklamovala je kroz uzdah.

Kleknuo sam i pozvao je kažiprstom i šapnuo joj, „knjige o ledenoj kraljici Elsi, ali i one o pravoj ledenoj kraljici a ima i još nešto, ali to će prvo mama morati da kaže da može.“

„Šta?“ pitala je glasnim šapatom.

„Nemoj da vrisneš sada,“ klimnula je. „Časovi plivanja.“ Pokrila je rukama usne i umalo vrisnula a onda me zagrlila.

„Ali samo ako čika doktor i mama kažu da može.“ Klimala je glavom i tapšala rukama.

Bože kako malo treba da se osetiš srećan, samo usrećiš neko dete. Mi odrasli više ne umemo tako da se radujemo.

„Ako kažu da ne može ili ako ti bude loše od toga, onda te vodim na najbolju čokoladnu tortu, ne u gradu, već na svetu.“

„Može i to,“ pristala je.

„Dogovoreno.“

„Šta se vas dvoje tako zaverenički došaptavate,“ pitala je kraljica majka.

„Ništa,“ slagao sam a Zoi je to ponovila.

„Da. Vidim da je ništa.“ Prekrstila je ruke i odmerila nas a onda pogledala ka vratima gde su pristizali novi gosti na šta je upozorila i slavljenicu a mene pozvala da je pratim. „Dođi Sajmone u kutak za odrasle.“ Odvela me je na terasu i predstavila ostalima.

Nisam odmah upamtio imena svih, ali bila je to zanimljiva grupica koja je slušala preplanulog muškarca u kariranoj košulji, jakih ramena. Kasnije sam saznao da je to Kirin šogor koji je pripovedao istoriju njihovog ranča. Bila je to skoro pa filmska priča koju sam sa interesovanjem slušao a meni je prišla Kirina starija verzija kratko ošišane smeđe kose. Poznavao sam ju, stanovala je neko vreme sa njima.

„Znači viteštvo još uvek nije izumrlo,“ rekla mi je i pružila flašu piva. „Brinula sam se i nekako predosećala da će se vratiti. Laknulo mi je kad mi je rekla šta si učinio.“

„To bi učinio svako.“ Slegnuo sam ramenima i gurnuo jednu ruku u džep farmerica.

„Ne, ne bi. Hvala ti.“ Umesto odgovora kucnuo sam svoju flašu o njenu. Klimnula je i pogledala unutra gde se Kira vrtela oko najmlađih gostiju. „Znaš, moraćeš biti veoma strpljiv sa njom,“ rekla je iznenadivši me i svoj pogled je preselila na mene. „Ali vidim da si već otkrio pravi put,“ namignula mi je i otišla a ja sam se okrenuo muškarcima i šlušao o konjima, autima, razmenio par reči sa svakim od njih. Znao sam da je ovo njen najbliži krug prijatelja, te sam pokušao da ostavim koliko toliko pozitivan utisak. 

12

Kira

 Biliju sam dostavila Henrijevu dokumentaciju. Finansijski stručnjaci koje je angažovao su to tražili, te sam mu odnela dve kutije pune raznih fascikli, izveštaja, diskova koji su stajali u ormaru u radnoj sobi. Jedna je bila iz Henrijeve kućne kancelarije a drugu su dostavili s posla. Nikad ih nisam pregledala, ali nadala sam se da će oni koji se razumeju, u njima naći nešto što će pomoći da se Bili nagodi na što povoljniju sumu. Ova neizvesnost me je ubijala. Trebali smo tužbe rešiti čim su podnete, ali njegov savet je bio da koristimo sva sredstva za odlaganje. Želeo je da mi kupi vreme, kao da bi to nekako pomoglo.

One prve tužbe je lako sredio. Iznosi nisu bili veliki a on ih je dodatno smanjio, međutim ove poslednje dve, svaka je iznosila skoro milion dolara a ja taj novac nisam imala. Više ne. Obećao je da će se boriti za svaki cent a ako su mu za to bili potrebni finansijski analitičari i privatni detektivi onda neka ih je angažovao.

Zaustavila sam se u jednoj kopirnici koju je držao prijatelj iz studentskih dana, Brajan. Fotograf, umetnik, ali ono što mu je donosilo redovan prihod bila je mini štamparija i kopirnica. Kod njega sam obično štampala svoje projekte. Imao je dobru opremu i odlično oko za detalje.

Posle sam još obavila nabavku i u povratku kući zatekla Sajmona na prilaznom putu obučenog u iscepane farmerice, u staroj majici kratkih rukava, bosnogog, sa šoljom kafe u ruci. Kosa mu je bila čupava i utabana na jednu stranu. Verovatno je još na pola spavao. Uzimao je novine sa prilaza i branio se njima od jakog sunca.

„Dobro jutro, Kira,“ pozdravio me je.

„Dobro jutro, Sajmone. Uživaš u prvoj kafi?“

„Da. Hoćeš i ti?“ ponudio me je.

„Mogla bih.“ Pokazao je glavom ka svojim vratima, pre nego što je rekao, „onda ajde, skuvaću ti svežu.“

„Znaš šta, ajde ti k meni,“ rekla sam. „Nešto želim da ti pokažem.“ Mislila sam ga zvati kasnije, ali bila sam nestrpljiva pokazati mu korice.

„Ok,“ rekao je i ostavio novine i šolju kod sebe iza vrata a onda mi je pomogao da unesem stvari iz kola.

„Do koliko ti noću radiš?“ pitala sam dok je vadio namirnice iz kesa i dodavao mi ih.

„Obično do tri. Ponekad duže, ponekad kraće. Kako kad.“ Shvatila sam da je to razlog zašto spava preko dana i zašto ga retko kad vidimo. Bio je noćna ptica.

„Kakvu kafu piješ?“

„Kakvu sebi kuvaš,“ odgovorio je i seo na jednu od stolica sa druge strane kuhinjskog ostrva.

„Instant, slatka, jaka, sa mlekom,“ nabrojala sam. Jedino takvu sam volela.

„Ok, može. Prisetiću se studentskih dana,“ glasio je odgovor.

Nasula sam vode u kuvalo izvadila dve šolje i pitala ga, „koliko kafe.“

„Isto kao i tebi.“ Poslušala sam ga i stavila dve pune kašičice kafe u obe šolje.

„Šećer?“

„Stavljaš i sebi?“ Počela sam da ubacujem kašičice šećera prvo u moju šolju, jednu, onda u njegovu, onda drugu i pogledala sam ga, ali ništa nije rekao pa sam ubacila i u njegovu šolju, ali kad sam sipnula treću kašičicu, zaustavio me je.

„Ok, nemoj meni toliko,“ smejao se. „Stvarno voliš slatku kafu.“

Voda je provrila pa sam sipala u svoju šolju do pola pitajući ga koliko njemu i bila je skoro puna kad je rekao, „dosta.“

„Mleko?“

„Stavljaš i sebi?“ pa sam usula u obe i gurnula šolju sa spremljenim napitkom ispred njega i posmatrala njegovu reakciju. Dok sam ja uživala u svojoj kafi, on se mrštio nakon svakog gutljaja.

„Ne moraš to da piješ, skuvaću ti drugu. Aparat za espreso mi ne radi, ali...“

„Ne, dobra je,“ uskočio mi je u reč, skrnuo i ponovo se namrštio.

„Ideš po svoju šolju?“ pokazala sam prema njegovoj kući.

„Ne.“

„Pozliće ti. Skuvaću ti nešto drugo. Hoćeš čaj?“

Osmehnuo se nekako nestašno pre odgovora, „da, može čaj. Još ako imaš med.“ Stavila sam vodu ponovo da prokuva i izvadila čistu šolju i složila ispred njega izbor čajeva, šećer, med, limun i ostavila ga da sebi spremi napitak kakav voli a ja sam prešla za trpezarijski sto i stavila na njega crnu fasciklu sa Brajanovim logom i pozvala ga.

„Šta je to?“

„Otvori,“ rekla sam i čekala reakciju. Krenuo je rukom a onda me je pogledao mršteći se. „Kira, mrzim iznenađenja.“

„Dobro je iznenađenje, Sajmone. Samo hrabro. Zapravo, nadam se da je dobro.“

Otvorio je fasciklu a onda samo par trenutaka gledao u šarenilo pred njim. Bez reakcije. Stavio je šolju sa čajem na sto i uzeo u ruke radnu verziju svojih korica a ja sam izvukla ostale dve. Iako nisu imale naslov morala sam se uveriti da će se slika uklopiti onako kako sam želela. Sa Brajanom smo to već proverili, idealno se uklapalo.

„Bože, Kira!“ uzviknuo je. „Ovo je... ovo je... ovo je remek delo,“ izgovorio je zadivljeno a meni se srce napunilo.

„Nisam baš sigurna da je remek delo, ali mislim da su dobro ispale. Htela sam da ih odštampam kako bih bolje videla boje,“ brbljala sam.

Stavio je korice na sto, privukao i preostale dve i sklopio ih u celinu. Zajedno su predstavljale obrise ostrva u sumraku. To sam ga pitala, da li želi boje izlaska sunca ili sumraka. Rekao je sumrak. Zbog toga je korica prve knjige bila crno purpurna. Korice druge knjige su bile purpurno crvene a treće crveno narandžaste. Font naziva knjige je bio prepoznatljiv i nisam ga menjala. Bila je to Majlova kreacija koja je podsećala na ceđenje krvi niz zid i zatražila sam njegovu dozvolu da ih iskoristim. U roku od par minuta mi ih je dostavio, kao i font koji je koristio za njegovo ime i prezime. Kroz sve tri slike se provlačio medaljon. Bio je to taj skriveni detalj o kojem smo pričali a Klarkova silueta je krasila hrbat knjige, i delimično prednje i zdanje korice. Bile su to veoma jednostavne korice a ipak ih uopšte nije bilo lako uklopiti jer sam želela da se linije ostrva poklapaju i kad se sve tri knjige nađu jedna pored druge i otvorene i zatvorene.

„Znao sam da će biti odlične ali ovo je bolje od očekivanog,“ rekao je najzad.

„Još uvek možemo da menjamo. Ovo je samo proba. Mislim da bi Klarka trebala malo posvetliti. Ispao mi je previše mračan.“

„On i jeste mračan... Savršene su, Kira“ rekao je to pošto je  odvojio pogled od njih i usmerio ga na mene. „Savršene.“

„Videćemo šta će Porterova da kaže.“

„Nema ona šta da kaže. Ja sam taj koji donosi zadnju odluku i ja kažem da su savršene.“ Ponovo ih je uzeo i nastavio da ih proučava.

„To nije sve,“ rekla sam. Otvorila sam tubu za crteže i izvukla poster za knjigu u čijem samom centru je bila moja ilustracija Klarka ali obrađena kompjuterski, kao i njegova silueta sa fedora šeširom i naravno korice. Nadala sam se da će mu se dopasti ali ovakvo oduševljenje, zaista, nisam očekivala. Prelazio je prstom po svakom detalju a onda uslikao sve telefonom i pretpostavila sam da ih je poslao svom uredniku.

„Pa, drago mi je da ti se sviđa.“

„Sviđa je slaba reč.“

Uskoro mu je telefon zazvonio i javio se.

„Da, to sigurno jesu... Ma daj, Džef,“ upozorio ga je a onda se nasmejao i krenuo da ponavlja, „aha... aha... ok. Reći ću joj... Ok... Dobro. Potrudiću se. Da.“

Nestrpljivo sam čekala šta mi treba reći.

„Kaže odlične su, samo da posvetliš siluetu da se bolje vidi.“

„Eto, rekla sam ti.“

Najzad je seo za sto, srknuo čaj a ja sam se setila i otišla po rukopis u spavaću sobu.

„Pročitala sam ga i mnogo je bolji od prethodne verzije. Ovo si sad ti,“ rekla sam i zaista sam tako i mislila.

„Sigurno je bolje?“ klimnula sam umesto dogovora.

„Radio sam ga na silu a znaš kako je kad nešto radiš na silu?“

„Poznat mi je osećaj,“ priznala sam. „Možda je došlo do zasićenja. Možda ti je samo potreban odmor od Klarka. Ako se ne varam nekad si pisao i kolumne.“

„Da, za jedan magazin,“ potvrdio je. „Raskinuli smo saradnju kad sam iskritikovao budućeg nam premijera. Tada su mi skratili ugovor.“

„Toga se baš i ne sećam, ali znam da sam se često složila sa tobom i prilično slatko nasmejala. Imaš dobar smisao za humor.“ Slegnuo je ramenom. „U početku si pisao i neke novele?“

„Istorijska fikcija o naseljavanju.“

„Profesor si istorije?“ bila mi je poznata njegova biografija iz knjiga, ali je bila prilično štura i nije otkrivala previše detalja o njegovom životu.

„Neko vreme sam radio kao zamena u školi, a kasnije sam počeo da predajem i na univerzitetu. Ponekad mi to nedostaje.“ Slegnuo je ramenom.

„Ne možeš se vratiti predavanju?“

„Mogu, ali bilo je naporno, i pisati, i raditi, a kasnije nisam imao potrebe za stalnim zaposlenjem.“ Zamislio se i ponovo srknuo čaj a ja sam popila svoju kafu i nastupila je tišina. Nisam znala o čemu bi dalje mogli razgovarati. Zaustila sam da mu kažem da sam razgovarala sa Zoinim doktorom koji se složio da bi plivanje možda bilo dobro za nju, ali me je preduhitrio, „zadržavam te.“

„Ne. Ne zadržavaš me. Ja sam domaćica, imam sve vreme ovog sveta,“ tako je barem Henri mislio.

„To kažu samo oni koji nikad nisu bile domaćice.“ Iznenadio me je odgovorom.

„Drago mi je što imamo barem nečije razumevanje.“

Pogled mu se suzio i kao da je hteo još nešto da kaže, ali onda se pridigao kao da ustaje a onda se opet spustio na stolicu i pogledao me. Zaista me je pogledao... u oči, u dušu.

„Jesi li možda razmislila?“ pitao je.

„O čemu,“ pravila sam se da ne znam iako sam tačno znala na šta misli.

„Onom mom predlogu.“

Osetila sam da su mi obrazi planuli. Jesam razmišljala o tome. Mislila sam na to svaki put kad bi se sreli, svaki put kad bih ga čula pored i ma koliko mi je ta ideja bila privlačna, isto kao i on sam, morala sam je sagledati i sa druge strane.

„Jesam. Razmišljala sam i mislim da to ne bi bilo pametno.“

„Zašto?“ kao da je očekivao taj odgovor.

„Iz nekoliko razloga.“ Nisam mu ih htela izlagati, niti se pravdati ali posmatrao me je sa razigranim osmehom u očima, te sam mu odgovorila.

„Prvo, imam decu. Troje dece. To je prilično velik prtljag za poneti.“

„Znam da imaš decu i sviđaju mi se tvoja deca,“ rekao je slegnuvši ramenima.

„Da. Na jedan sat za nedelju dana su zanimljivi, ali svaki dan... celi dan, itekako su naporni. Uostalom, šta ako bi sve to krenulo dalje od samo jednog izlaska, i šta ako bi u jednom trenu stalo. Moram misliti i na njih.“ Nije bilo pametno uvoditi im u život muškarca za kog bi se vezali a koji bi onda otišao.

„Ok. Razumem,“ rekao je i nije mi kontrirao već čekao da nastavim dalje.

„Zatim... komšije smo. Živimo jedan pored drugog i našli bi se u prilično čudnoj situaciji ako to među nama ne bi funkcionisalo.“

„Razumem i to.“ Ponovo nije imao kontra argument već mi je dozvolio da nastavim.

„I kao treće, radimo zajedno,“ pokazala sam na poster.

„Opet bi bilo čudno,“ rekao je umesto mene klimajući glavom. „Znam na šta misliš i razumem svaki tvoj argument i drago mi je što si pristupila ovome na tako studiozan način, ali sve vreme se vrtiš oko toga šta ako neće funkcionisati a da nisi uzela u obzir onu najjednostavniju stvar.“

„A to je?“ dozvolio mi je da ga pitam. Šta više, čekao je da to učinim.

„Da li se ja sviđam tebi koliko se i ti sviđaš meni. Pošto si sve ovo izložila, zaključio sam da određena privlačnost postoji sa obe strane i mislim da ne bi trebali donositi pretpostavke unapred a da pre toga nismo ni iskušali uzajamnu privlačnost. Možda bi upravo zbog nje sve ovo između nas funkcionisalo savršeno.“ Ustao je i uz široki osmeh predložio, „zato, možda bi trebala razmisliti o svemu ponovo.“

„Sajmone, nemam potrebe da razmišljam. Sviđaš mi se i prijatno se osećam pored tebe ali...“ odmahnula sam glavom. „Ne bi bilo pametno.“

„Verovatno si u pravu si, možda ne bi bilo pametno,“ složio se i pošao ka vratima. „Mada postoji jedan jako jednostavan test koji bi mogli napraviti,“ rekao je.

„Kakav test?“ morala sam ga pitati jer nije odustajao a sa druge strane nije bio tako iritantno navalenten kao Met.

„Poljubac.“ Zaustavio se u predsoblju i pogledao me.

„Poljubac?“

„Da. Na osnovu njega ćemo znati da li postoji identična privlačnost sa obe strane i da li vredi pokušati.“

„I na osnovu jednog poljubca bi trebali znati da li bi naša veza funkcionisala ili bi se raspala?“ nisam se htela nasmejati kako ga ne bih uvredila ali zato se on glasno nasmejao.

„To ne možeš znati na osnovu jednog poljubca, Kira, ali možeš zaključiti da li postoji tvoja želja da radiš na tome.“

„Sajmone, da li me na prevaru pokušavaš navesti da te poljubim u nadi da ću čuti zvončiće i osetiti leptiriće?“

Osmehnuo se nestašno i podigao jednu obrvu. Bio je neverovatno privlačan u tom trenutku.

„To je samo jedan poljubac.“

„To je i Met rekao.“

„Ja nisam Met. I stojim na metar od tebe.“ Podigao je ruke u odbranu. „Pučiš usne, Kira. Tvoje telo govori umesto tebe,“ napomenuo je i zaista je bilo tako. Napučila sam usne dok sam razmišljala a on je nastavio tihim i zavodljivim glasom da me ubeđuje, „tvoje usne žele biti poljubljene.“

„Poljubac,“ rekla sam i prišla mu jedan korak.

„Samo jedan najobičniji poljubac.“

Nije se pomerio ni inč ka meni. Čekao je moju dozvolu, a to iščekivanje je ugrejalo moju unutrašnjost. Pozvala sam ga kažiprstom da mi priđe neispuštajući njegov pogled. Stao mi je blizu. Previše blizu, ali toplina njegovog tela mi je prijala. Mirisao je sveže i moćno, kao okean.

„Spremna?“ pitao je. Nisam bila a ipak sam klimnula da jesam. Polako se približio mojim usnama i spustio ih na moje. Imale su ukus po medu i limunu. U početku je samo nežno lepršao po usnama. Isprobavao ih i golicao moju želju. Na tren kao da mi se zavrtelo u glavi. Pridržala sam se rukama o njega zgužvajući mu majicu. Obavio je svoje ruke oko mene. Nije me privlačio k sebi. Njegove ruke su postale moj oslonac. Liznuo je moju donju usnu, tražeći dozvolu za ulazak i pustila sam ga i pošla mu u susret, plešući sa njim. U tom trenu, poželela sam muškarca koji nije bio moj a koji je to želeo postati. To je bio onaj četvrti, prećutni, argument jer ja sam u svojoj glavi još uvek bila verna svom suprugu. Do sada nisam ni pomišljala da bih ga mogla prevariti sa nekim, ali sada, u Sajmonovim rukama bila sam spremna da mu se predam. Možda nisam čula zvončiće, niti osetila leptiriće, ali poželela sam ga. Poželela sam više.

Razdvojili smo usne, ali ne i nas. Naslonio se svojim čelom na moje i nežno protrljao svoj nos o moj a ja sam napokon otvorila oči i pogledala u te vragolaste smeđe oči.

„Kakav je zaključak?“ šapnuo je zagolicavši me svojim toplim dahom.

„Mislim da tu postoji nešto.“ Široko se osmehnuo.

„Da. Definitivno postoji.“ Cmoknuo mi je usne a onda se odvojio i pustio me.

„Ti si đavolak, Sajmone.“

„A ti slatka nevolja.“ Uzvratio je. „A ja ću nastaviti da čekam dok ti ponovo razmišljaš o svemu. Sada imaš dodatni materijal i dokaz.“ Namignuo mi je i otvorio ulazna vrata. Još uvek sam bila pomalo nestabilna te sam se naslonila na ulazna vrata dok sam ga pratila pogledom kako odlazi.

„Šta radiš sutra?“ pitala sam pošto je odmaknuo dovoljno daleko.

„Ti mi kaži šta radim.“

„Želiš ići sa nama na Zoin prvi čas plivanja?“ Možda je očekivao neki drugi predlog, ali ja još uvek nisam bila spremna za izlazak ali znala sam da želim biti u njegovom društvu.

„Želiš da vidiš ovo telo u kupaćima?“ pokazao je na sebe a ja sam čula sebe kako se kikoćem kao da mi je petnaest.

„Sajmone, Zoi će da pliva a ne ti.“

„Kada?“

„Prepodne.“

„Radujem se tome.“

Da i ja se radujem, pomislih. O Bože, poljubila sam drugog muškarca... jesam li ja normalna? Sela sam na hladne pločice u predsoblju i naslonila se na ulazna vrata, pošto sam ih zatvorila. Bože, ja nisam normalna. Dodirnula sam usne i zahihotala se ponovo a onda su krenule suze. Obrisala sam ih i ustala i setno se osmehnula sebi u ogledalu. Želela sam biti sretna ponovo.

Da li bih sa Sajmonom imala šansu? Da li bi mogla biti srećna s njim? Možda neće potrajati. Odustaće od nas. Znala sam da hoće, ali... želela sam se osetiti poželjnom i voljenom. Koja žena to ne voli.

Nastavak

Autor Dana Hill