Skip to main content

Lunc

Kratak odlomak iz 5. poglavlja romana Četiri elementa - Majčini darovi o imanju porodice Telus - Lunc.




Zaustavili smo se ispred visoke, kitnjaste kapije koja se lagano otvorila i stric reče, mislim da, treći put danas, „stigli smo“.
Kola su lagano ušla u dugačku hrastovu aleju koja vodi ka belom zamku a meni srce odjednom ubrza a jeza prođe leđima.
„Dobro došla kući,“ reče stric otvarajući masivna bela vrata i začudi me izborom reči.
Ovo nije moja kuća, ovo nikad nije bio moj dom, ali ostavivši zbunjenost po strani, uđoh u prostrani hol koji mi je oduzeo dah, isto kao i prošli put.
Zelenkasti mermerni stubovi drže visoku tavanicu ukrašenu zlatnim štukaturama a na svu tu raskoš, razmetljivo, svetlo baca veliki kristalni luster. Ispod lustera se nalazi okrugli mermerni sto sa veliki cvetnim aranžmanom, ali najupečatljiviji detalj hola je balustrada od kovanog gvožđa. Podseća na razgranatu krošnju drveta, čije korenje je zariveno u mermerni mozaik u dnu stepeništa i „raste“, prateći stepenište uvijeno na desnu stranu, okružujući hol svojim gvozdenim granama i lišćem. Nesumnjivo, delo umetnika.
Ispod grandioznog stepeništa se pojavila mlada devojka svetlo smeđe kose i poželela nam dobrodošlicu. Bez trunke sumnje, sestra bliznakinja momka koji je unosio stričev kofer i moju žutu putnu torbu i stric mi je predstavi kao Adrijanu. Uzela je njegov kratki crni kaput, i moj ruksak a zatim i jaknu. 
„Pri svesti je?“ upita stric zabrinuto.
„Da, Majka je trenutno pri svesti.“
„Dođi.“ Odveo me je do radne sobe u kojoj su cela dva zida prekrivena knjigama. Cela prostorija ima miris po drvetu, verovatno zbog drvene oplate i deluje prilično mračno, ali i toplije od predvorja a razlog tome je najverovatnije kamin u kojem pucketa vatra. Ispred kamina su dve velike fotelje a iznad se nalazi slika bele neoklasične građevine, sa trouglastim štitom u sredini koji drže četiri jonska stuba. Slika samog Lunca. 


Fotografija: oakalleyplantation.com

Popular posts from this blog

Saputnik

Priča je objavljena u mojoj prvoj zbirci "Carstvo reči" koja je dostupna na sledećim mestima: link

Prvo poglavlje

Postoje neke nevidljive sile, koje imaju moć nad našim životom, nad nama samima. Okrenu naopačke i naš život, i naša osećanja, ali otvore nova vrata, ukažu na nove mogućnosti a iz nas izvuku ono što nismo ni znali da nosimo u sebi. Neko to naziva sudbinom, neko spletom okolnosti, neko Božjim prstom.  Imam svega sedamnaest godina i ta nevidljiva sila se već nekoliko puta poigrala sa mnom.  Prvi put se to desilo kad mi je, pre nepunih sedam godina, tata poginuo u saobraćajnoj nesreći. Kao danas se sećam trenutka kad se mama, usred telefonskog razgovora, stropoštala na pločice u kuhinji.  Bila je nedelja, kasno posle podne. Pre podne je javio da kreće na put i očekivale smo ga tokom noći, umesto njega, stigao je poziv sa porodičnog imanja i dok sam se pobrinula za mamu i povratila joj svest, veza se prekinula a mama je jedva protisla reči, „tata je umro“. Poginuo je nedaleko Lunca, mesta gde je odrastao i koje je napustio kako bi bio sa mojom mamom, sa mnom i dvanaest godina se nije vraća…

Hrabri Gavrilo

Priča objavljena na strani 95. u petom broju Časopisa za umetnost i kulturu Zvezdani kolodvor

U sred žitnih polјa, iza bagremovog šumarka, stoji jedna kuća stara, nekad davno plava, sada skoro prazna. Prozori joj razbijeni, krov nakrivlјen a vrata zatvorena, odavno neotvarana. Ali nije kuća posve prazna, nastanila se ovde mišja kolonija. Zaposeli su oni, u početku, tavan i podrum, a posle i kuhinju i salon. Sve šuškaju i hranu skuplјaju, mišje porodice ovde uživaju, nigde lјudi i mačora, nigde pasa i pacova, prava mišja utopija.  Jednog toplog jutra, negde pred sam kraj jula, došli su novi vlasnici kuću da obiđu, otvorili vrata i prozore i pozvali majstore da kuću poprave. Od tog julskog dana a sve do Miholјdana, nastade u kući prava ludnica. Rastrčali se miševi na sve strane, neki se u polјe kod rodbine odselili, neki u bagremovom šumarku utočište našli, ali oni najuporniji beže po kući iz sobe u sobu, čas u podrum, čas na tavan, više ni kofere ne pakuju, samo okolo trčkaraju i gazd…