Čestitka

3.830

U skučenoj prodavnici „Market+“ artikli su bili naslagani gusto na policama od poda do plafona a dodatni prostor su zauzimale gajbice sa svežim voćem i povrćem. Prostora je bilo toliko da su u prodavnicu mogle ući samo dve odrasle osobe, treća ne bi imala mesta.

Momak sa izbledelim crvenim kačketom na glavi držao je u ruci pastu za zube i ponovo krišom pogledao ka kasi. 

Trudnica je još uvek razgovarala sa debelom kasirkom o terminu, kolicima i ženskim budalaštinama… 

Vratio je crvenu kutijicu od paste na mesto i po ko zna koji put opipao plastičnu dršku u džepu i namestio kačket na glavi. 

Trudnica je uhvatila kvaku, pozdravila se i najzad je ostao sam sa prodavačicom i pre nego što mu se žena obratila, navukao je šal na nos, izvukao pištolj iz džepa i zakreštao... 

„NOVAC! SAD! ODMAH! SVE!“ - Nije zvučao kao kod kuće dok je vežbao pred ogledalom, ali debela se uplašila i otvorila kasu. 

„U KESU. SVE U KESU!“ naredio je. Sada je zvučao malo bolje. 

Sve je to u praksi, pomislio je.

Žena je ubacila novčanice u običnu belu kesu sa natpisom prodavnice i drhtavom rukom mu pružila. Zgrabio je nekoliko žvaka, čokoladica i gluposti koje su stajale na pultu i ubacio ih u kesu. Dok je izlazio nešto mu je palo na pod, ali se nije zaustavio proveriti šta. Istrčao je napolje i nije sa zaustavio sve dok nije odmakao dovoljno daleko. 

Zašao je u uličicu, skinuo kačket sa glave i izvukao novac, te počeo brojiti. 

Ne mogu da verujem... jebenih 3.830 dinara. 

Razočarano je uzdahnuo i pogledao šta još ima u kesi. Tri čokolade, nekoliko pakovanja žvaka, kolačić sudbine i bombone. Nemoćno se naslonio na zid. Pogled mu je odlutao na poderan prljav poster zalepljen na zidu „Bolji ljudi za bolj...“ glasio je deo slogana neke glupe radionice kakve je volela pohađati stara, dok je bila živa. 

Otvorio je pakovanje žvaka i ubacio dve kockice u usta a ostale stvari natrpao u džepove i krenuo kod Bjankija na pivo da se ugreje. Kod kuće ga ionako čeka samo mrak i hladnoća a oni se mogu snaći i bez njega.

* * *

„Bjanki je rekao da nema piva za tebe dok ne platiš dug,“ rekla je sisata Maja žvaćući žvaku.

„Koliko?“

„Proveriću, ali oko dve hiljade.“ Momak je izvukao novac, izbrojao dve i po hiljade i pružio joj. 

„Odakle ti?“ pitala je mršteći se sumnjičavo, ali novčanice je uzela.

„Šta te briga… fizikalisao sam… i sutra ću.“

Devojka se okrenula na peti i otišla po narudžbinu a on izvukao je jedan kolačić sudbine i otvorio ga „bolji ljudi za bolje sutra“ glasila je poruka. Zgužvao je papirić i ubacio ga u pepeljaru.

„Znaš Tošo, teško zarađene pare treba pametnije da se potroše,“ rekla je dok je stavljala pivo ispred njega zajedno sa kusurom.

„Za mene je ovo najpametnije čega sam se setio.“ Nazdravio je i povukao jedan gutljaj gorke tekućine.

Posle trećeg piva Maja ga je oterala kući. U mrak i hladnoću.

* * *

Sledećeg jutra kad je napokon ustao i pošao napolje, na kvaki sa spoljašnje strane izgrebanih ulaznih vrata čekala ga je bela kesa od Market+. Kolena su mu klecnula od straha i bojažljivo je zavirio u nju. 

Unutra je bio njegov crn plastični pištolj, koji je kupio kod Kineza, pasta za zube u crvenoj kutijici, nekoliko konzervi pašteta i ribe, hleb i poruka ispisana rukom na belom papiru.

Autor Dana Hill

Fotografija: pixabay.com