Skip to main content

3.830






U skučenoj prodavnici „Market+“ artikli su bili naslagani gusto na policama od poda do plafona a dodatni prostor su zauzimale gajbice sa svežim voćem i povrćem. Prostora je bilo toliko sa su u prodavnicu mogle ući samo dve odrasle osobe, treća ne bi imala mesta.
Momak sa izbledelim crvenim kačketom na glavi držao je u ruci pastu za zube i ponovo krišom pogledao ka kasi. 
Trudnica je još uvek razgovarala sa debelom kasirkom o terminu, kolicima i ženskim budalaštinama… 
Vratio je crvenu kutijicu od paste na mesto i po ko zna koji put opipao plastičnu dršku u džepu i namestio kačket na glavi. 
Trudnica je uhvatila kvaku, pozdravila se i napokon je ostao sam sa prodavačicom i pre nego što mu se žena obratila, navukao je šal na nos, izvukao pištolj iz džepa i zakreštao... 
„NOVAC! SAD! ODMAH! SVE!“ - Nije zvučao kao kod kuće dok je vežbao pred ogledalom, ali debela se uplašila i otvorila je kasu. 
„U KESU. SVE U KESU!“ naredio je. Sada je zvučao malo bolje. 
Sve je to u praksi, pomislio je.
Žena je ubacila novčanice u običnu belu kesu sa natpisom prodavnice i drhtavom rukom mu pružila. Zgrabio je nekoliko žvaka, čokoladica i gluposti koje su stajale na pultu i ubacio ih u kesu. Dok je izlazio nešto mu je palo na pod, ali se nije zaustavio proveriti šta. Istrčao je napolje i nije sa zaustavio sve dok nije odmakao dovoljno daleko. 
Zašao je u uličicu, skinuo kačket sa glave i izvukao novac, te ga počeo brojiti. 
Jebenih 3.830 dinara. 
Razočarano je uzdahnuo i pogledao šta još ima u kesi. Tri čokolade, nekoliko pakovanja žvaka, kolačić sreće i bombone. Nemoćno se naslonio na zid. Pogled mu je odlutao na poderan prljav poster zalepljen na zidu „Bolji ljudi za bolj...“ glasio je deo slogana neke glupe radionice kakve je znala pohađati stara, dok je bila živa. 
Otvorio je pakovanje žvaka i ubacio dve kocke u usta a ostale stvari natrpao u džepove i zaputio se kod Bjankija na pivo da se ugreje. Kod kuće ga ionako čeka samo mrak i hladnoća a oni se mogu snaći i bez njega.

„Bjanki je rekao da nema piva za tebe dok ne platiš dug,“ rekla je sisata Maja žvaćući žvaku.
„Koliko?“
„Proveriću, ali oko dve hiljade.“ Momak je izvukao novac, izbrojao dve i po hiljade i pružio joj. 
„Odakle ti?“ pitala je mršteći se sumnjičavo, ali novčanice je uzela.
„Šta te briga… fizikalisao sam… i sutra ću.“
Devojka se okrenula na peti i otišla po narudžbinu a on je izvukao jedan kolačić sudbine i otvorio ga „bolji ljudi za bolje sutra“ glasila je poruka. Zgužvao je papirić i ubacio ga u pepeljaru.
„Znaš Tošo, teško zarađene pare treba pametnije da se potroše,“ rekla je dok je stavljala pivo ispred njega zajedno sa kusurom.
„Za mene je ovo najpametnije čega sam se setio.“ Nazdravio je i povukao jedan gutljaj gorke tekućine.
Posle tri piva Maja ga je oterala kući. U mrak i hladnoću.

Sledećeg jutra kad je napokon ustao i pošao napolje, na kvaki sa spoljašnje strane izgrebanih ulaznih vrata ga je sačekala bela kesa od Market+. Kolena su mu klecnula od straha i bojažljivo je pogledao u nju. 
Unutra je bio njegov crn plastični pištolj, koji je kupio kod Kineza, pasta za zube u crvenoj kutijici, nekoliko konzervi pašteta i ribe, hleb i poruka ispisana rukom na belom papiru.

Autor Dana Hill
Fotografija: pixabay.com

Popular posts from this blog

Saputnik

Priča je objavljena u mojoj prvoj zbirci "Carstvo reči" koja je dostupna na sledećim mestima: link

Prvo poglavlje

Postoje neke nevidljive sile, koje imaju moć nad našim životima, nad nama samima. Okrenu naopačke i naš život, i naša osećanja, ali otvore nova vrata, ukažu na nove mogućnosti a iz nas izvuku ono što nismo ni znali da nosimo u sebi. Neko to naziva sudbinom, neko spletom okolnosti, neko Božjim prstom.  Imam svega sedamnaest godina i ta nevidljiva sila se već nekoliko puta poigrala sa mnom.  Prvi put se to desilo kad mi je, pre nepunih sedam godina, poginuo tata u saobraćajnoj nesreći. Kao danas se sećam trenutka kad se mama stropoštala na pločice u kuhinji usred telefonskog razgovora.  Bila je nedelja, kasno posle podne i tatu smo očekivale tokom noći, umesto njega, stigao je poziv sa porodičnog imanja i dok sam se pobrinula za mamu i povratila joj svest, veza se prekinula a mama je jedva protisnula reči, „tata je umro“. Poginuo je nedaleko Lunca, mesta gde je odrastao i koje je napustio kako bi bio sa mamom, sa mnom i dvanaest godina se nije vraćao tamo, ali sada ga više neće napustiti. S…

Sreća na vratima

Priča je uvrštena u moju prvu zbirku priča "Carstvo reči" a kako nabaviti knjigu naći ćete na sledećem linku.

Uporno kucanje dovuče me do vrata, otvorim ih, kad tamo, nasmejana neznanka. Nešto mi poznato na njoj, al' ne znam šta.  „Dobar dan,“ pozdravi me Ona. „Dobar dan,“ odgovorim ja. „Mogu li da uđem?“ zatraži ljubazno. „Izvinite, a ko ste vi?“ upitam zbunjeno. „Zar me ne prepoznajete?“ nasmeje se radosno. „Često me dozivate, mislila sam da me poznajete. Ja sam Sreća i evo me tu sam.“ Sklonim se i pustim je unutra, ko još ostavlja Sreću da čeka pred vratima. „Imam nekoliko uslova,“ počne ona poslovno, „i da bih ostala moraćete da ih ispunite.“ „Kao prvo i najvažnije, moraćete, znatno više da se smejete. Svet ne voli namrgođene ljude,“ počne Ona svoje nabrajanje. „Kao drugo, nema više prigovora na vreme. Bila kiša ili sneg, vrućina ili mraz, morate prihvatiti da će njih biti i bez vas. Nema razloga da se proklinje magla, to je najobičnija prirodna pojava. Zatim, nema v…