Skip to main content

3.830






U skučenoj prodavnici „Market+“ artikli su bili naslagani gusto na policama od poda do plafona a dodatni prostor su zauzimale gajbice sa svežim voćem i povrćem. Prostora je bilo toliko sa su u prodavnicu mogle ući samo dve odrasle osobe, treća ne bi imala mesta.
Momak sa izbledelim crvenim kačketom na glavi držao je u ruci pastu za zube i ponovo krišom pogledao ka kasi. 
Trudnica je još uvek razgovarala sa debelom kasirkom o terminu, kolicima i ženskim budalaštinama… 
Vratio je crvenu kutijicu od paste na mesto i po ko zna koji put opipao plastičnu dršku u džepu i namestio kačket na glavi. 
Trudnica je uhvatila kvaku, pozdravila se i napokon je ostao sam sa prodavačicom i pre nego što mu se žena obratila, navukao je šal na nos, izvukao pištolj iz džepa i zakreštao... 
„NOVAC! SAD! ODMAH! SVE!“ - Nije zvučao kao kod kuće dok je vežbao pred ogledalom, ali debela se uplašila i otvorila je kasu. 
„U KESU. SVE U KESU!“ naredio je. Sada je zvučao malo bolje. 
Sve je to u praksi, pomislio je.
Žena je ubacila novčanice u običnu belu kesu sa natpisom prodavnice i drhtavom rukom mu pružila. Zgrabio je nekoliko žvaka, čokoladica i gluposti koje su stajale na pultu i ubacio ih u kesu. Dok je izlazio nešto mu je palo na pod, ali se nije zaustavio proveriti šta. Istrčao je napolje i nije sa zaustavio sve dok nije odmakao dovoljno daleko. 
Zašao je u uličicu, skinuo kačket sa glave i izvukao novac, te ga počeo brojiti. 
Jebenih 3.830 dinara. 
Razočarano je uzdahnuo i pogledao šta još ima u kesi. Tri čokolade, nekoliko pakovanja žvaka, kolačić sreće i bombone. Nemoćno se naslonio na zid. Pogled mu je odlutao na poderan prljav poster zalepljen na zidu „Bolji ljudi za bolj...“ glasio je deo slogana neke glupe radionice kakve je znala pohađati stara, dok je bila živa. 
Otvorio je pakovanje žvaka i ubacio dve kocke u usta a ostale stvari natrpao u džepove i zaputio se kod Bjankija na pivo da se ugreje. Kod kuće ga ionako čeka samo mrak i hladnoća a oni se mogu snaći i bez njega.

„Bjanki je rekao da nema piva za tebe dok ne platiš dug,“ rekla je sisata Maja žvaćući žvaku.
„Koliko?“
„Proveriću, ali oko dve hiljade.“ Momak je izvukao novac, izbrojao dve i po hiljade i pružio joj. 
„Odakle ti?“ pitala je mršteći se sumnjičavo, ali novčanice je uzela.
„Šta te briga… fizikalisao sam… i sutra ću.“
Devojka se okrenula na peti i otišla po narudžbinu a on je izvukao jedan kolačić sudbine i otvorio ga „bolji ljudi za bolje sutra“ glasila je poruka. Zgužvao je papirić i ubacio ga u pepeljaru.
„Znaš Tošo, teško zarađene pare treba pametnije da se potroše,“ rekla je dok je stavljala pivo ispred njega zajedno sa kusurom.
„Za mene je ovo najpametnije čega sam se setio.“ Nazdravio je i povukao jedan gutljaj gorke tekućine.
Posle tri piva Maja ga je oterala kući. U mrak i hladnoću.

Sledećeg jutra kad je napokon ustao i pošao napolje, na kvaki sa spoljašnje strane izgrebanih ulaznih vrata ga je sačekala bela kesa od Market+. Kolena su mu klecnula od straha i bojažljivo je pogledao u nju. 
Unutra je bio njegov crn plastični pištolj, koji je kupio kod Kineza, pasta za zube u crvenoj kutijici, nekoliko konzervi pašteta i ribe, hleb i poruka ispisana rukom na belom papiru.

Autor Dana Hill
Fotografija: pixabay.com

Popular posts from this blog

Odlomak iz 34 poglavlja

Veštičja vozačka dozvola

Sedela sam u čekaonici čekajući vozačku dozvolu.
Ako vi normalci mislite da imate problem sa birokratijom, da su vaše "šalteruše" nadrndane, da vam uvek nedostaje taj jedan papir da bi dobili neki pišljivi dokument, onda nikad niste podneli zahtev za veštičju vozačku dozvolu.  Za razliku od vas, mi veštice, pored svih vaših „normalskih“ uverenja, moramo pribaviti još: - uverenje Veštičje letačke komisije,  - potvrdu Veštičjeg suda o nekorišćenju nedozvoljenih vradžbina,  - licence od tri kontrole leta.
Normalska kontrola leta, zadužena samo za nas veštice, ima jedan jedini biro. Zbunjeni su, puni predrasuda, uplašeni i zbog toga detaljni i izuzetno spori. Veštičja kontrola leta je relativno brza, i njih moram da pohvalim, ali iz Zmajeve kontrole leta sam jedva izvukla živu glavu. Troglavi službenik iako pokušava uslužiti tri stranke odjednom, nažalost, ima samo dve ruke a kad se glave posvađaju među sobom, nastane opšti haos. Definitivno nije lako troglavima. Pogrešno shvaćena bi…

Do sutra draga moja, ovde ili onde.

Priča iz zbirke Carstvo reči.
Iz starog ormara, koji je njegova davno pokojna majka donela u miraz, izvukao je svoj crni sako. Iako ga je juče, pre stavljanja na vešalicu, očetkao, ipak je dohvatio četku i kratkim potezima iščetkao ramena sakoa. Obukao ga i proverio ručni sat.  U ogledalu se zagledao u umorne staračke oči, popravio kravatu, poslednji Elvirin rođendanski poklon, i pokrio sedu kratku kosu crnim šeširom.  Nije vadio mantil, danas su na radiju najavili najtopliji martovski dan u poslednjih sto godina, iako se on seća i toplijeg marta a možda je to bio samo zato što je tada upoznao nju. Devojku crvene kose, sitnih pegica rasutih po nosu i širokog osmeha od kojeg je zastajao dah. Elviru. Njegovu prvu i jedinu ljubav. Najmlađu nećaku udovice Lenhart, vlasnice zgrade u kojoj je stanovao sa svojom porodicom, u kojoj još uvek stanuje. „Dobar dan gospodine Kovač,“ pozdravila ga je mlada komšinica Milica od prekoputa. Pametna mlada žena. Novinar. Podseća ga na njegovu Elviru i on…