Put

Priča je objavljena u mojoj prvoj zbirci priča "Carstvo reči" koju možete nabaviti na: link

Crni asfalt se proteže u nedogled. 

Ne znam gde sam, niti kako sam se našla ovde, niti kuda sam pošla. 

„Izdrži, dušo moja. Izdrži,“ reče glas. Poznajem taj glas. To je glas moje majke. „Borac si ti. Uvek si bila.“ Po glasu znam da plače, ali pokušava biti jaka. Ne vidim je, ali je osećam pored mene. Osećam toplinu kojom uvek zrači. Osećam njenu ruku u mojoj.

Posmatram put i pitam se na koju stranu poći.

Osećam se izgubljeno, kao kad sam imala šest godina a izgubila sam se na pijaci. Zagledala sam se u šarene jaglace na jednoj tezgi, mama ih je svakog proleća sadila u našoj baštici. 

„Mama, kupi ove crvene,“ rekla sam, ali mame više nije bilo. 

Uplašila sam se i htela zaplakati a onda se setila tatinih reči, „ako se izgubiš, stoji na mestu i mi ćemo te naći. Uvek ćemo te naći.“ Tako sam i učinila. Stajala sam u mestu i posmatrala ljude kako oko mene žure i moja mama me je našla. 

Znači i sada, bih trebala stajati u mestu, ali ona me je već našla. Tu je. Pored mene je, a i puta više nema, zamenila ga je livada prepuna crvenih jaglaca a usred nje utabana stazica i svetlo na kraju horizonta.

Više se ne plašim. Vidim put kojim treba da krenem. Put koji me vodi k njima.

Ponekad, kad ne znamo na koju stranu poći, treba samo sačekati, put će se sam pokazati.

Autor: Dana Hill

Fotografija: lubera.co.uk

Spasitelj

Priča je ušla u širi izbor međunarodnog književnog konkursa "Hourglass magazine" a objavljena je i u mojoj prvoj zbirci priča "Carstvo reči" koja je dostupna na: link

Svake večeri šetam mostom. Stara navika. Nogu pred nogu prolazim pločnikom što me drži iznad reke – mog mučitelja i moje utopije. Jednom ćemo biti jedno, ja i ona. Jednom će njena voda ispuniti svu moju prazninu. Jednom, ali ne večeras.

Hladna kiša šiba mi lice, ali prkosim vetru. Podigao sam glavu i dozvolio mu da mi napuni pluća ledom. Zazirem od topline, od zagrljaja, a od osmeha najviše. Bili oni prijateljski ili nevini, ne volim ih jer im ne verujem. Već neko vreme mrzim srećne ljude i njihove male radosti kojima se zadovolje. Zašto bi i težili beskraju, kad je sreća samo fatamorgana koja zavisi od trenutnog raspoloženja? Moje je odavno tmurno. Dušu mi zaliva beskrajna kiša koja je ugasila i zadnju iskru, ali koračam dalje. Borim se da ne posustanem. Želim to jer bi to one želele, a ja želim samo njih. Vozim se u tom krugu, u želji da ih još samo jednom vidim, da ih zagrlim.

Iz mračnog ringišpila misli izvlači me jauk vode; neko je razbio njenu mirnu površinu. Neko ko joj se usudio potrčati u zagrljaj, neko ko nisam ja, ali jeste neko kao ja. Da li je razmišljao duže od mene o miru koji ona donosi ili je to bio hirovit pokušaj okončanja patnje? Možda samo krik upomoć duše koja se izgubila u potrazi i digla ruke od sadašnjosti.

Zaboravljeni tračak svetla budi se u meni i ja uskačem. Šta je najgore što može da se desi? Da u ništavilo ne odem sam.

Borim se protiv struje dok mi hladnoća grči mišiće. Čujem povike u daljini, panično dozivanje. Vidim svetla, plivam ka njima, ronim i zadnjim silama se borim da ne pustim vodu u pluća. Iako to želim, zlatni odsjaj preda mnom mi ne dozvoljava.

Zašto pokušavam da spasim nekog ko to ne želi? Zar ne znam bolje? Jedno pitanje me muči dok vučem mršavo telo ka površini: koga ja ovde spasavam – ovo nesrećno ljudsko biće ili sebe? Možda sam samo škrt i ne dam reku nikome. Ona pripada meni, a ja ću jednom pripasti njoj i ponovo biti sa njima – ženom i ćerkom koje mi je ukrala.

Plivam jednom rukom, dok drugom stežem devojku zlatne kose. Sada je već lakše; telo se ugrejalo ritmičnim radom. Polako klizim ka glasovima, ka svetlu, napolje iz hladnoće.

 ~*~

 Sedim u tišini bolničke sobe. Posmatram kako se sunce poigrava plavim pramenovima rasutim po belom jastuku. Proučavam upale obraze. Nije starija od moje kćeri. Tačnije, biće starija. I pitam se ko se drznuo iščupati volju za životom tako mladom stvorenju?

Hteo ne hteo, umešao sam se i zaigrao sa sudbinom još jednu partiju. Nesrećna tinejdžerska zanesenost, kažu. Ali, mogu li detinje emocije toliko isprazniti dušu? Mislim da mogu. Ne moraš sakupiti godine da bi nekoga beskrajno voleo. Ljubav je teška kad nemate kome da je date, a život bezvredan kad nemate od koga da je uzmete. Ona je kao droga, a ja sam u teškoj apstinentskoj krizi. Sve one male naklonosti su ništa – samo podsećanje na ono što sam imao.

„Trebali ste me ostaviti”, progovorila je tihim glasom. „Ne želim da živim bez njega.”

„Ni jedan gubitak nije lak, ali čovek uvek nađe razlog da nastavi.”

„Zato šetate noću po mostu? Zato što želite da živite?”

Čudno je kako se ljušture prepoznaju.

„Ne šetam mostom zato što želim da umrem, već zato što tražim razlog da izguram još jedan dan.”

„Našli ste ga?”

„Da. Već tri godine ga nalazim.”

„Možete to nazvati životom?”

„Šta je život? Disanje? Otkucaji srca? Život je radoznalost da saznamo šta nas čeka sutra. Ponekad nam se ne svidi ono što nađemo, pa tražimo dalje. A kad nam život oduzme sve, šta nam drugo preostaje nego da izmislimo novi razlog?”

„Ne mogu živeti sa ovom prazninom.”

„Na bol se navikneš, a praznina te na kraju ispuni”, odgovorio sam i zapitao se koga ubeđujem. Znam samo da sam spasivši nju, spasio sebe.

Sunce mi pomiluje ruku i prvi put, posle previše vremena, osetim njegovu toplinu.

~*~

Još uvek šetam pored reke, držeći na oku mog spasitelja. Ali više nisam sam. Društvo mi pravi prijatelj – još jedna izgubljena duša koju sam izvukao iz hladnog zatočeništva. Stari žuti pas. Umotan u granje, cvileo je i molio za pomoć – i pomoć je stigla. Potrajalo je dok ga nisam oporavio, ali više nisam sam. Ljubav sam našao u zahvalnom četvoronošcu. Možda nije ona bezvremenska, ali pruža dovoljno topline da duša ne ozebe.

„Gde si, Spaso?”, pozdravila je devojka zlatne kose mog prijatelja. Pas je zavrteo repom i liznuo joj ruku. „Svaki dan u isto vreme”, primetila je.

„Mora neko paziti na reku”, odgovorio sam.

„Da, dragocena je. Ko u njoj spas nije tražio, ne zna kakvu moć poseduje.” Uzdahnula je i zagledala se u talase. „Jednom sam mislila da ću spas naći u dubinama. I znaš šta? Upravo sam ga tamo i našla.” Potapšala me je i potrčala preko mosta.

Nas dvoje smo nastavili polako, uživajući u smiraju dana. „Mi imamo svoj tempo, zar ne, Spaso?”

Autor Dana Hill

Fotografija: patshotyou.com

Zid

Priča Zid je objavljena u dvobroju Zvezdanog kolodvora na strani 87 a takođe je uvrštena i u moju prvu zbirku priča "Carstvo reči". Više o tome kako nabaviti zbirku piše na linku.

Bila jednom jedna šuma. Gusta šuma. Mračna šuma. Ograđena visokim zidom. Niko u šumu nije mogao da uđe i ništa iz šume nije moglo da izađe a niko nije znao zašto. Neko je taj zid, jednom davno sagradio i sigurno je znao razlog, samo što je on već odavno mrtav a svet je odgovor zaboravio. Vreme je možda pojelo ljudima sećanje, ali zid nije oštetilo. Dugo je stajao tamo visok i neprobojan i delio svet na dva dela.

Šetali su ljudi s jedne strane, šetale su i zveri s druge strane, i jedni, i drugi, se pitali šta se skriva iza. Da li je to neka strašna stvar ili možda divna? Da li je razlog zida da nas deli ili da nas čuva?

S razlogom je bio tamo, iako se razloga niko više nije sećao, zid niko nije dirao. 

Ali kao i sećanje, tako i zid, nagrizao je zub vremena. Grickao ga malo po malo, sve dok se sam nije srušio. Prvo na jednoj strani, onda na drugoj, zatim svugde okolo, sve dok nije sasvim nestao.

Prvo su zveri primetile da zida nema i pomislile, evo je sloboda. Virile su napolje, ali svoj dom nisu napustile. Zašto bi, kad su bez sveta ljudi do sada živele.

Onda su ljudi primetili da zida nema i ušli u šumu. Premda im nisu trebale stvari koje su tamo našli, suvenire su sa sobom poneli. Ne mnogo, samo krzno od zveri ili kosti, kao trofej, da imaju dokaz da su bili u mračnoj šumi.
Posle su počeli da uređuju šumu, malo s jedne strane, malo s druge strane. Posekli su drva i šiblja kako bi olakšali prolaz „avanturistima". Onda su napravili put oko a nešto kasnije i kroz šumu. Svi su sada hteli u mračnu šumu da kroče, da je vide, da se slikaju i sve ih je o njoj zanimalo. 

- Gde su zveri? - pitali su radoznali posetioci.

- Ono što je od njih ostalo, smestili smo u posebne rezervate i zoološke vrtove, ovde ih nema više. Smetamo im a ovako nikog neće napasti, – objašnjavali su vodiči.

I tako, mračna šuma više nije mračna, a nije više ni gusta, zapravo, nije ni šuma. Zida više nema a nema ni zveri da se pitaju šta je iza, sada su smeštene iza nekog drugog zida, preglednijeg, da se niko ne pita šta on skriva, ali opet zida koji deli svet na dva dela i samo je pitanje vremena kad će ga opet nagristi.
Možda će ovog puta zveri svet ljudi posetiti i izmeniti a možda će se istorija ponoviti.
Vreme će pokazati.

Autor: Dana Hill 

Fotografija: shutterstock.com