Skip to main content

Prvomajska



I nema veće muke, u poslednji aprilski dan,
do objasniti, dobrim ljudima, svoje bube 
(Što su mi mozak sasvim pojele,
i sad, valjda, razmišljam drugačije...
ili uopšte ne razmišljam, šta ja znam)
Kako ne vidim poentu zašto, upravo, 
u taj jedan jedini dan, taj prvi majski dan 
moram roštilj u prirodi da jedem
a krpeljima hrana da budem.
Roštilj možeš jesti kad god ti se prohte 
a priroda je ovde svaki dan.
I zar nisu već svi ukapirali 
onu Prirodinu, izlizanu, foru,
skuplja vredno svu vodu, 
štedi svaku kap, 
i kad se miris roštilja krajolikom razlije, 
uz najavu gromova par, 
veselim izletnicima kišu na glavu izlije
i onu poslednju kap.
Zato, kad veseljaci sve krpelje nahrane, 
a trava se prosuši,
Dana će posle svog roštiljanja u bašti
sa prirodom na miru da besedi
o njenim planovima za neki novi Maj prvi.


Autor Dana Hill
Fotografija telegraf.rs

Popular posts from this blog

Prvo poglavlje

Postoje neke nevidljive sile, koje imaju moć nad našim životima, nad nama samima. Okrenu naopačke i naš život, i naša osećanja, ali otvore nova vrata, ukažu na nove mogućnosti a iz nas izvuku ono što nismo ni znali da nosimo u sebi. Neko to naziva sudbinom, neko spletom okolnosti, neko Božjim prstom.  Imam svega sedamnaest godina i ta nevidljiva sila se već nekoliko puta poigrala sa mnom.  Prvi put se to desilo kad mi je, pre nepunih sedam godina, poginuo tata u saobraćajnoj nesreći. Kao danas se sećam trenutka kad se mama stropoštala na pločice u kuhinji usred telefonskog razgovora.  Bila je nedelja, kasno posle podne i tatu smo očekivale tokom noći, umesto njega, stigao je poziv sa porodičnog imanja i dok sam se pobrinula za mamu i povratila joj svest, veza se prekinula a mama je jedva protisnula reči, „tata je umro“. Poginuo je nedaleko Lunca, mesta gde je odrastao i koje je napustio kako bi bio sa mamom, sa mnom i dvanaest godina se nije vraćao tamo, ali sada ga više neće napustiti. S…

Saputnik

Priča je objavljena u mojoj prvoj zbirci "Carstvo reči" koja je dostupna na sledećim mestima: link

Hrabri Gavrilo

Priča objavljena na strani 95. u petom broju Časopisa za umetnost i kulturu Zvezdani kolodvor

U sred žitnih polјa, iza bagremovog šumarka, stoji jedna kuća stara, nekad davno plava, sada skoro prazna. Prozori joj razbijeni, krov nakrivlјen a vrata zatvorena, odavno neotvarana. Ali nije kuća posve prazna, nastanila se ovde mišja kolonija. Zaposeli su oni, u početku, tavan i podrum, a posle i kuhinju i salon. Sve šuškaju i hranu skuplјaju, mišje porodice ovde uživaju, nigde lјudi i mačora, nigde pasa i pacova, prava mišja utopija.  Jednog toplog jutra, negde pred sam kraj jula, došli su novi vlasnici kuću da obiđu, otvorili vrata i prozore i pozvali majstore da kuću poprave. Od tog julskog dana a sve do Miholјdana, nastade u kući prava ludnica. Rastrčali se miševi na sve strane, neki se u polјe kod rodbine odselili, neki u bagremovom šumarku utočište našli, ali oni najuporniji beže po kući iz sobe u sobu, čas u podrum, čas na tavan, više ni kofere ne pakuju, samo okolo trčkaraju i gazd…