Put

Priča je objavljena u mojoj prvoj zbirci priča "Carstvo reči" koju možete nabaviti na: link

Crni asfalt se proteže u nedogled. 

Ne znam gde sam, niti kako sam se našla ovde, niti kuda sam pošla. 

„Izdrži, dušo moja. Izdrži,“ reče glas. Poznajem taj glas. To je glas moje majke. „Borac si ti. Uvek si bila.“ Po glasu znam da plače, ali pokušava biti jaka. Ne vidim je, ali je osećam pored mene. Osećam toplinu kojom uvek zrači. Osećam njenu ruku u mojoj.

Posmatram put i pitam se na koju stranu poći.

Osećam se izgubljeno, kao kad sam imala šest godina a izgubila sam se na pijaci. Zagledala sam se u šarene jaglace na jednoj tezgi, mama ih je svakog proleća sadila u našoj baštici. 

„Mama, kupi ove crvene,“ rekla sam, ali mame više nije bilo. 

Uplašila sam se i htela zaplakati a onda se setila tatinih reči, „ako se izgubiš, stoji na mestu i mi ćemo te naći. Uvek ćemo te naći.“ Tako sam i učinila. Stajala sam u mestu i posmatrala ljude kako oko mene žure i moja mama me je našla. 

Znači i sada, bih trebala stajati u mestu, ali ona me je već našla. Tu je. Pored mene je, a i puta više nema, zamenila ga je livada prepuna crvenih jaglaca a usred nje utabana stazica i svetlo na kraju horizonta.

Više se ne plašim. Vidim put kojim treba da krenem. Put koji me vodi k njima.

Ponekad, kad ne znamo na koju stranu poći, treba samo sačekati, put će se sam pokazati.

Autor: Dana Hill

Fotografija: lubera.co.uk

Spasitelj

Priča je ušla u širi izbor međunarodnog književnog konkursa "Hourglass magazine" a objavljena je i u mojoj prvoj zbirci priča "Carstvo reči" koja je dostupna na: link

Svake večeri šetam mostom. Stara navika. Nogu pred nogu prolazim pločnikom što me drži iznad reke – mog mučitelja i moje utopije. Jednom ćemo biti jedno, ja i ona. Jednom će njena voda ispuniti svu moju prazninu. Jednom, ali ne večeras.

Hladna kiša šiba mi lice, ali prkosim vetru. Podigao sam glavu i dozvolio mu da mi napuni pluća ledom. Zazirem od topline, od zagrljaja, a od osmeha najviše. Bili oni prijateljski ili nevini, ne volim ih jer im ne verujem. Već neko vreme mrzim srećne ljude i njihove male radosti kojima se zadovolje. Zašto bi i težili beskraju, kad je sreća samo fatamorgana koja zavisi od trenutnog raspoloženja? Moje je odavno tmurno. Dušu mi zaliva beskrajna kiša koja je ugasila i zadnju iskru, ali koračam dalje. Borim se da ne posustanem. Želim to jer bi to one želele, a ja želim samo njih. Vozim se u tom krugu, u želji da ih još samo jednom vidim, da ih zagrlim.

Iz mračnog ringišpila misli izvlači me jauk vode; neko je razbio njenu mirnu površinu. Neko ko joj se usudio potrčati u zagrljaj, neko ko nisam ja, ali jeste neko kao ja. Da li je razmišljao duže od mene o miru koji ona donosi ili je to bio hirovit pokušaj okončanja patnje? Možda samo krik upomoć duše koja se izgubila u potrazi i digla ruke od sadašnjosti.

Zaboravljeni tračak svetla budi se u meni i ja uskačem. Šta je najgore što može da se desi? Da u ništavilo ne odem sam.

Borim se protiv struje dok mi hladnoća grči mišiće. Čujem povike u daljini, panično dozivanje. Vidim svetla, plivam ka njima, ronim i zadnjim silama se borim da ne pustim vodu u pluća. Iako to želim, zlatni odsjaj preda mnom mi ne dozvoljava.

Zašto pokušavam da spasim nekog ko to ne želi? Zar ne znam bolje? Jedno pitanje me muči dok vučem mršavo telo ka površini: koga ja ovde spasavam – ovo nesrećno ljudsko biće ili sebe? Možda sam samo škrt i ne dam reku nikome. Ona pripada meni, a ja ću jednom pripasti njoj i ponovo biti sa njima – ženom i ćerkom koje mi je ukrala.

Plivam jednom rukom, dok drugom stežem devojku zlatne kose. Sada je već lakše; telo se ugrejalo ritmičnim radom. Polako klizim ka glasovima, ka svetlu, napolje iz hladnoće.

 ~*~

 Sedim u tišini bolničke sobe. Posmatram kako se sunce poigrava plavim pramenovima rasutim po belom jastuku. Proučavam upale obraze. Nije starija od moje kćeri. Tačnije, biće starija. I pitam se ko se drznuo iščupati volju za životom tako mladom stvorenju?

Hteo ne hteo, umešao sam se i zaigrao sa sudbinom još jednu partiju. Nesrećna tinejdžerska zanesenost, kažu. Ali, mogu li detinje emocije toliko isprazniti dušu? Mislim da mogu. Ne moraš sakupiti godine da bi nekoga beskrajno voleo. Ljubav je teška kad nemate kome da je date, a život bezvredan kad nemate od koga da je uzmete. Ona je kao droga, a ja sam u teškoj apstinentskoj krizi. Sve one male naklonosti su ništa – samo podsećanje na ono što sam imao.

„Trebali ste me ostaviti”, progovorila je tihim glasom. „Ne želim da živim bez njega.”

„Ni jedan gubitak nije lak, ali čovek uvek nađe razlog da nastavi.”

„Zato šetate noću po mostu? Zato što želite da živite?”

Čudno je kako se ljušture prepoznaju.

„Ne šetam mostom zato što želim da umrem, već zato što tražim razlog da izguram još jedan dan.”

„Našli ste ga?”

„Da. Već tri godine ga nalazim.”

„Možete to nazvati životom?”

„Šta je život? Disanje? Otkucaji srca? Život je radoznalost da saznamo šta nas čeka sutra. Ponekad nam se ne svidi ono što nađemo, pa tražimo dalje. A kad nam život oduzme sve, šta nam drugo preostaje nego da izmislimo novi razlog?”

„Ne mogu živeti sa ovom prazninom.”

„Na bol se navikneš, a praznina te na kraju ispuni”, odgovorio sam i zapitao se koga ubeđujem. Znam samo da sam spasivši nju, spasio sebe.

Sunce mi pomiluje ruku i prvi put, posle previše vremena, osetim njegovu toplinu.

~*~

Još uvek šetam pored reke, držeći na oku mog spasitelja. Ali više nisam sam. Društvo mi pravi prijatelj – još jedna izgubljena duša koju sam izvukao iz hladnog zatočeništva. Stari žuti pas. Umotan u granje, cvileo je i molio za pomoć – i pomoć je stigla. Potrajalo je dok ga nisam oporavio, ali više nisam sam. Ljubav sam našao u zahvalnom četvoronošcu. Možda nije ona bezvremenska, ali pruža dovoljno topline da duša ne ozebe.

„Gde si, Spaso?”, pozdravila je devojka zlatne kose mog prijatelja. Pas je zavrteo repom i liznuo joj ruku. „Svaki dan u isto vreme”, primetila je.

„Mora neko paziti na reku”, odgovorio sam.

„Da, dragocena je. Ko u njoj spas nije tražio, ne zna kakvu moć poseduje.” Uzdahnula je i zagledala se u talase. „Jednom sam mislila da ću spas naći u dubinama. I znaš šta? Upravo sam ga tamo i našla.” Potapšala me je i potrčala preko mosta.

Nas dvoje smo nastavili polako, uživajući u smiraju dana. „Mi imamo svoj tempo, zar ne, Spaso?”

Autor Dana Hill

Fotografija: patshotyou.com

Zid

Priča Zid je objavljena u dvobroju Zvezdanog kolodvora na strani 87 a takođe je uvrštena i u moju prvu zbirku priča "Carstvo reči". Više o tome kako nabaviti zbirku piše na linku.

Bila jednom jedna šuma. Gusta šuma. Mračna šuma. Ograđena visokim zidom. Niko u šumu nije mogao da uđe i ništa iz šume nije moglo da izađe a niko nije znao zašto. Neko je taj zid, jednom davno sagradio i sigurno je znao razlog, samo što je on već odavno mrtav a svet je odgovor zaboravio. Vreme je možda pojelo ljudima sećanje, ali zid nije oštetilo. Dugo je stajao tamo visok i neprobojan i delio svet na dva dela.

Šetali su ljudi s jedne strane, šetale su i zveri s druge strane, i jedni, i drugi, se pitali šta se skriva iza. Da li je to neka strašna stvar ili možda divna? Da li je razlog zida da nas deli ili da nas čuva?

S razlogom je bio tamo, iako se razloga niko više nije sećao, zid niko nije dirao. 

Ali kao i sećanje, tako i zid, nagrizao je zub vremena. Grickao ga malo po malo, sve dok se sam nije srušio. Prvo na jednoj strani, onda na drugoj, zatim svugde okolo, sve dok nije sasvim nestao.

Prvo su zveri primetile da zida nema i pomislile, evo je sloboda. Virile su napolje, ali svoj dom nisu napustile. Zašto bi, kad su bez sveta ljudi do sada živele.

Onda su ljudi primetili da zida nema i ušli u šumu. Premda im nisu trebale stvari koje su tamo našli, suvenire su sa sobom poneli. Ne mnogo, samo krzno od zveri ili kosti, kao trofej, da imaju dokaz da su bili u mračnoj šumi.
Posle su počeli da uređuju šumu, malo s jedne strane, malo s druge strane. Posekli su drva i šiblja kako bi olakšali prolaz „avanturistima". Onda su napravili put oko a nešto kasnije i kroz šumu. Svi su sada hteli u mračnu šumu da kroče, da je vide, da se slikaju i sve ih je o njoj zanimalo. 

- Gde su zveri? - pitali su radoznali posetioci.

- Ono što je od njih ostalo, smestili smo u posebne rezervate i zoološke vrtove, ovde ih nema više. Smetamo im a ovako nikog neće napasti, – objašnjavali su vodiči.

I tako, mračna šuma više nije mračna, a nije više ni gusta, zapravo, nije ni šuma. Zida više nema a nema ni zveri da se pitaju šta je iza, sada su smeštene iza nekog drugog zida, preglednijeg, da se niko ne pita šta on skriva, ali opet zida koji deli svet na dva dela i samo je pitanje vremena kad će ga opet nagristi.
Možda će ovog puta zveri svet ljudi posetiti i izmeniti a možda će se istorija ponoviti.
Vreme će pokazati.

Autor: Dana Hill 

Fotografija: shutterstock.com

Legenda o Leni - Srebrni vladar

Legenda iz romana Srebrni vladar čiji prvi deo knjige možete preuzeti besplatno na Smashwords ili pročitati na wattpadu drugi deo knjige je takođe dostupan u obliku e-knjige na Smashwords a objedinjeno i dopunjeno izdanje u štampanom obliku možete poručiti preko Amazona.

- Jednom davno, u kraljevstvu Severnih Planina, živela je princeza Lena, - počeo je svoje pripovedanje Tim, kad su napokon ostali sami. - Glas o zlatokosoj lepotici porcelanskog tena se proširio zemljom i stigao čak do Meseca. Mesečev princ je poželeo da se uveri u Leninu lepotu i otac mu to dozvoli, pod uslovom da se vrati do kraja mesečeve mene. Meseč...

- Tim, znam priču – prekinula ga je u pripovedanju. Bila je nestrpljiva doći do informacije o medaljonu. Taj medaljon je najčuveniji i najsvetiji vučji artefakt. S njim bi sigurno lakše dobila informacije o N'Ogruu. Neki su, čak, tvrdili da ga sam N'Ogru poseduje, drugi da je to običan mit, kao i sama legenda o Leni.

- Ne znaš priču do kraja. Pusti me da završim.

- Veruj mi, znam priču. Moj mentor je bio sam markiz Antoan de Giz.
- Hm, time se ne bih hvalio jednom vuku.

Antoana su mrzeli svi vukodlaci, bio je izdajnik u njihovim očima. Sarađivao je sa jednim od najokrutnijih lovaca i bio zaslužan za njihovo hvatanje i sistematsko istrebljenje. Ali ako je neko imao pravo da izda rod vukova onda je to bio markiz de Giz. Ceo njegov čopor, njegova porodica, svi do jednoga su bili ubijeni u N’Ogruovoj čistki i šta mu je preostalo, samo da vrati na isti način.

Nakon kratkog nemog posmatranja devojke svetlog tena i zlatne kose, poput princeze iz legende, Tim se vratio priči ignorišući njenu nestrpljivost.

- Gde sam ono stao? Ah, da… Samo je jedan pogled bio dovoljan da se mesečev sin zaljubi u lepu Lenu. Svakog dana je dolazio do njenog praga prerušen u vuka. Oko vrata je nosio delić svog doma, medaljon sa velikim belim kamenom i kad je princeza dodirnula kamen vuk se promenio u princa.

- Da, da, da... - Mila mu ponovo uskoči u reč, željna da dokaže kako vrlo dobro zna legendu. - Zaljubili su se, ali je Lena bila obećana princu Južnih Mora. Mesečev sin i Lena su isplanirali beg za koji je saznao njen verenik. Kad se na dan dogovorenog bega vuk nije pojavio, Lena je pomislila da ju je napustio. Na pragu svojih odaja je našla samo njegov medaljon i poruku „zbogom“. Uništena tugom i izdajom, udala se za princa kojem je bila obećana. Ono što Lena nije znala, je da je princ ubio vuka i da je njegovo meso posluženo na svadbenoj trpezi. Te noći je sve koji su jeli vučje meso stigla mesečeva kletva i pod sjajem punog Meseca svi su se promenili u vukove. Svi sem Lene, koja je nosila mesečev medaljon oko vrata - završila je priču, smeškajući se.

- Taj medaljon je vekovima bio u posedu jedne porodice.

- Da, iako postoji verovanje da je princ Leni oduzeo medaljon i dao ga svojoj ljubavnici. - Tim je klimnuo da mu je poznata i ta verzija priče. - Čula sam da je, navodno, bio kod lorda Adama Gilberta, ali da je ukraden.

- Ne navodno. Taj medaljon je, zaista bio u vlasništvu lorda Gilberta i zaista je ukraden, a jedan od dva lopova koja su to učinila sada sedi pred tobom.

- Ti imaš medaljon? – upita ushićeno.

- Ne, ali znam ko ga ima.

- Ko? - Tim se nasmejao zabavljen njenim žarom. Na tren je zaboravio da sedi sa lovcem koji mu je smestio metak u čelo. Počešao se posred debelih obrva, ne bi li se podsetio da je ova mala, simpatična devojka okoreli lovac na vukodlake. Možda malo drugačija od onih o kojima je slušao, ali je sasvim uspešna u tome. Upravo njen izgled joj pruža savršenu masku. Ko bi posumnjao da je dete od jedva šesnaest godina lovac na najkrvoločnija stvorenja koja hodaju zemljom.

- Ko ga ima? - upita nervozno.

- Kakav si džeparoš?

Nekoga bi ovakvo pitanje uvredilo, možda bi se i ona uvredila da ju je to pitao neko drugi, ali ovog puta Mila se široko osmehnula.

- Prilično dobra - potvrdila je Timovu sumnju.

- Moraćeš biti jako dobra. Neće biti lako uzeti ga. Uvek ga nosi oko vrata.

- Verujem da uz tvoju pomoć to neće biti problem.

- Ah ne. Ja ću ti samo pokazati vrata. Kroz njih ćeš morati sama kročiti.

Neko vreme je ćutala i razmišljala, otpila je gutljaj soka koji nije ni takla.

- I šta želiš od mene za tu informaciju? Samo nemoj reći medaljon. Zato što, ako ga se dočepam, nema šanse da ti ga dam.

- Ne brini, ne želim tu prokletinju. Ona je razlog zašto sam ovakav kakav sam… Bilo nam je rečeno da vlasnik neće biti na posedu, ali neko ga je upozorio. Znaš da rođeni vukodlaci mogu se prometi kad im je volja, - Mila je klimnula. One koje je rodila vučica a začeti su vukom jedini se mogu menjati po sopstvenoj želji, ali ne mogu izbeći promenu u noći punog meseca. Oni koji su ugrizom promenjeni od strane druge zveri, njima u potpunosti vlada mesec.

- Uglavnom, preživeli smo. Moj je prijatelj - izustio je to sa određenom dozom bola, - svoju rolu vukodlaka prihvatio oberučke...

- Za razliku od tebe. - Tim joj je potvrdno klimnuo.

- Kad dobiješ sve ono što ti treba. Kad dobiješ sve informacije koje od njega i mene želiš, onda ćeš učiniti nešto za mene, bez pogovora. To je moja ponuda.

Nije dugo razmišljala o njegovoj ponudi. Bila je to dobra ponuda. Ne. Bila je to odlična ponuda. I brzo je pristala, bez toga da razmisli šta će tražiti od nje, iako je već sumnjala.

Autor: Dana Hill 

Fotografija: Dajana

Doći ću

Ne misli na mene,

ne nadaj mi se,

niti mi se raduj,

niti strahuj od mene.

Kad vreme dođe,

doći ću po Tebe.

Na Kraju uvek dolazim.

Izvesnost sam svačija.

Zato,

ne čekaj me više, 

ne strahuj od mene,

ne raduj mi se,

ne nadaj mi se,

i ne misli na mene,

nikada

i bez toga ću doći.

Nit’ prerano,

nit’ prekasno,

već kako je kome odmereno.

Autor: Dana Hill

Fotografija: smithsonianmag.tumblr.com

Vila Viola

Violu je nacrtala moja kći Dajana a na konkursu Kovčežić je priča odabrana i prema njoj je snimljena emisija na rusinskom, rumunskom, mađarskom i slovačkom jeziku i emitovana na Radiju Novi Sad, snimak bajke naći ćete na dnu stranice.

Cvetna vila Viola, pastirica svih ljubičica, svoja krila je izgubila, zato što je magiju cveća nesmotreno koristila... iako ju je majka Vila upozorila, „jedan zamah štapićem i jedan cvet procvetaće a tvoja krila ojačaće, svaki uzaludan zamah štapića tvoja krila smanjiće,“ ali ko će se majčinog upozorenja setiti, kad nekome vaša pomoć zatreba.

Ali da počnemo priču od samog početka...

Jednog sunčanog, prolećnog, dana dok se Viola u bašti o svojim ljubičicama brinula, cika i vriska nekih radosnih i njoj čudnih bića u tome ju je omela. Čula je da ih ljudskom decom zovu, ali da ih vidi, do sada nije imala priliku. A bile su kao i ona, samo malo veće, i hvalile su njeno cveće.

„Nabraću ih mami, da ih u vazu stavi.“ – reče jedna od njih – „Bolesna je i obradovaće se, zato što niko, kao ona, ne voli cveće.“

A Viola radoznala, sakrila se u jedan pupoljak mali i u buketu od ljubičica otišla da poseti svet ljudi.

„Lako ću se vratiti kući, jedan zamah štapićem i eto me u dnevnoj sobi,“ – mislila je Viola u sebi.

Devojčica je bila u pravu, njena bolesna mama se obradovala cveću. Pomirisala ga i u vazicu stavila a devojčicu zahvalno poljubila.

„Večera će uskoro, idi uradi domaće,“ - rekla joj je mama a Viola se iz svog skrovišta izvukla da razgleda čudnovat svet oko sebe.

Kuća im je bila stara i trošna, ali uredna, kao i njihova odeća, možda iznošena i pokrpljena, ali zato besprekorno čista i tu se Viola sažali, htela je da im se nekako zahvali, što lepotu njenog cveća poštuju i uz dva zamaha štapića na stolu se pojavi nova haljina za mamu i još jedna slična njoj za devojčicu.

Zadržala se još samo jedan tren da svedoči iznenađenju njihovom a onda se uz pomoć čarobnog štapića vratila kući svojoj.

Nikome ništa nije rekla, to je bila njena mala tajna, ali svake večeri je kod devojčice odlazila. Njihove živote je za sebe vezala i brinula se za njih zato što ih je sreća sasvim napustila. Mama je bila sve slabija a devojčica zbog toga sve tužnija.

„Dobri moj Anđele, molim se za mamino zdravlje. Za sebe ne želim ništa, samo da mi mama bude ponovo zdrava,“ - molila se devojčica svako veče.

Sažaljenje je od Viole bilo jače i po cenu svojih krila odluči da svu svoju moć iskoristi i zdravlje devojčicinoj mami vrati...

Tužna vila Viola se sada u ćoškovima trošne kuće skriva. Sasvim je nemoćna bez krila, kao podsetnik na vilinske dane joj ostade, samo, isušeni čarobni štapić u kom cvetne magije više nema, ali je barem devojčicina mama živa i zdrava.

„Hvala ti, dobri moj Anđele. Hvala ti,“ - zahvaljuje joj se devojčica svako veče.

A Viola u tišini pati. Ne trebaju joj ni krila, ni moći, samo želi da se vrati svojoj kući. Ponekad u suzama zaspi, nedostaju joj i njene sestre a najviše od svega joj nedostaje njeno cveće.

„Ko se sada o njemu brine?“ - zapita se ponekad, ali ne žali ni tren što je devojčici pomogla, samo je malo tužna, što je tako daleko od svog doma.

„Zašto plačeš Anđele?“ - odjednom začu iznad sebe.

„Nisam Anđeo, devojčice, ja sam samo... Viola,“ - reče tužno, „jednom davno sam bila vila, zaštitnica svih ljubičica, ali sam bez krila ostala, ali ne plačem zato, već što se svojoj kući želim vratiti a bez krila i cvetne magije to jednostavno ne ide. “

„A kako rastu tvoja krila ?“

„Kad cveće cveta tada rastu moja krila.“

„Imamo mi cveća puno,“ - ciknu dete radosno i odnese Violu u njihovu baštu... a tamo jagličak, ljutić, verbena, petunija, sve uspavane čekaju nestrpljivo da budu probuđene.

„Probaj,“ - ohrabri je devojčica i nakon malo nećkanja Viola zamahne svojim štapićem iznad korena jaglička. Mali pupoljak se pojavi a Violu rame zasvrbi. Zamahne ona još jednom jače i natera cvet da se otvori, a na leđima nešto oseti.

Razmahala se Viola svojim prutićem i probudila u bašti svo cveće, njena krila su ponovo porasla i bila su jača nego ikada.

„Oh Viola, kad bi se sad samo videla. Više uopšte nisi lila.“

Bila je sva šarena, kao najlepši leptir kog viđate u bašti.

„Hvala ti devojčice, što si mi krila vratila.“

„Ne, cvetna vilo, hvala tebi što si ih zbog nas izgubila.“

Cena dobrote je ponekad visoka, ali se uvek dobrotom vraća.

Autor Dana Hill/Daniela Vrškova

Ilustracija Dajana.

Bajka na slovačkom jeziku:

Bajka na mađarskom jeziku:

Bajka na rusinskom jeziku:

Bajka na rumunskom jeziku:

Odlomak iz 8 poglavlja

„Dugo sam razmišljao odakle početi tvoju obuku,” prekinuo je tišinu u kojoj su parkom preglasno odzvanjali naši koraci. „I mislim da bi bilo najbolje kad bi je počeli od samog početka. Slažeš se?” Nisam mu potvrdila a on to nije ni očekivao od mene. „Da li si nekad čula Legendu o Gei... Ne onu iz grčke mitologije, iako ima nekih podudarnosti. Svaka civilizacija ima legendu o postanku i svaka ima legendu o Majci Zemlji, ali ovo je ona prava priča o postanku. Želiš da je čuješ?” Zastao je i pogledao me, ovog puta čekajući odgovor. 

„Da.” 

„Odlično,” rekao je zadovoljno. Zaputio se ka mestu gde je skoro sakriven ulaz u manji vrt, koji podseća na neobičnu zelenu sobu. Zidovi su od uredno orezane živice a tavanicu čini krošnja starog jasena. Široka staza, opasana cvetnom lejom, vodi ka sada već poznatim masivnim drvenim vratima koja vode na porodično groblje. 

„Majko, vama poziv na Majčinu livadu početka nije potreban,” rekao je blago se naklonivši a zatim je otvorio vrata. „Mislim da je ovo najprikladnije mesto da se ispriča priča o početku sveg života na Zemlji, jer je on nastao upravo ovde.” Pogledala sam ga zbunjeno a on mi je to ozbiljno potvrdio. „Da, upravo ovde.” Začuđeno sam ga sledila do Gejinog groba koji je već prekrila trava i zapitala sam se kako je tako brzo porasla. 

„Još nisam siguran koje će cveće njoj izrasti, ali verujem da će biti narandžaste boje.” 

„Ko sadi ovo cveće? Ko se brine o njemu?” 

„Majka Zemlja se brine o njemu. Zato je i zovemo Majčina livada početka.” Pošao je ka središtu livade i otpočeo svoju priču ne dozvoljavajući mi da se čudim njegovim rečima. „Jednom davno beše jedna vodena kugla, živa unutra, ali mrtva spolja. Bilo je nečeg čudnovatog u njoj zbog čega je Stvoritelju bila posebno draga. Nazvao ju je po svojoj najmlađoj ćerki - Gea i darovao joj tu čudesnu kuglu kao venčani dar.” Napravio je pauzu i seo na zemlju pokazujući rukom prekoputa sebe. Poslušno sam se spustila u mekanu travu, čudeći se njenoj toplini. „Kada je Gea prvi put zakoraknula Zemljom, mesto, na kom su njene noge dotakle tlo, postalo je zelena ravnica. Mekana, mirišljava trava širila se pod njenim stopalima dok je koračala svojim novim domom,” pogladio je zelene vlati trave i zamislio se, i kao da je na trenutak mislima odlutao daleko a zatim uzdahnuo i vratio se priči. „Mesta koja je dotakla svojim rukama su postale guste šume a stene sakupljene na samom dnu kugle je njen odabranik R’hikar rasporedio po celoj kugli a ona je napravila reke i jezera. Dugo su se zabavljali uređenjem svog novog doma. Kao dva umetnika, pomerali su planine i ukrašavali ih šumama, rekama, livadama, jezerima sve dok nisu bili zadovoljni time kako je Zemlja izgledala, ali sve je bilo prazno, bili su tu samo njih dvoje i zato su stvorili prve stanovnike Zemlje, velike gorostase ravne skoro sebi. Bili su preveliki da njih puno živi na ovako malom mestu i zato nisu preživeli, stoga su Gea i R’hikar sledeći put stvorili manja stvorenja, ali dali su im nešto što nisu dali prethodnim, mogućnost prilagođavanja. Menjali su se i rasli i prilagođavali Zemlji i jedni drugima a Zemlju su preplavili milioni novih vrsta. Sa užitkom su gledali svoju decu kako rastu i kako se menjaju i neko vreme su bili srećni. Da, savršeno srećni,” rekao je zamišljeno gledajući u daljinu a zatim je vratio pogled na mene i blago se osmehnuo. „Ali nešto je nedostajalo. Koliko god da su voleli svoju životinjsku decu, želeli su imati i vlastitu. Iz njihove ljubavi se rodilo majušno stvorenje koje je u Geinim očima zasenilo sva ostala. Iz njihove ljubavi, rodio se čovek. Stvoritelj je bio besan na svoju kći što je Božju decu, nalik njima samima, bez njegove dozvole, rodila na Zemlji a ono što se rodi na Zemlji, ostaje na Zemlji. Kasno su Gea i R’hikar uvideli svoju grešku. Ne može toliko bogova na jednom mestu živeti a da pri tome ne unište sebe i sve oko sebe. Tuga joj je dušu rascepila, ali svoju decu nije mogla uništiti, ona će to učiniti sama. Rascepljenjem duše izgubila je svoju besmrtnost i u sumrak svog života napisala je svoj Zavet i delove svoje duše je utisnula u svoja četiri dara i ostavila ih deci na čuvanje. Moj dah, Vazduh će biti, koji će vam život udahnuti. Moje misli, kao Voda će vas pročistiti. Moja krv, Vatra biće, koja će vas grejati. Moje telo, kao Zemlja će vam život darovati.” 

Smrmljala sam poslednje reči, zato što sam ih prepoznala, bile su deo zaveta koji sam prepisivala a Rišar je zadovoljno klimnuo. „R’hikaru, svom odabraniku je na rastanku rekla, dok Tvoja ljubav prema meni postoji, zaštitnik mog Svetla ćeš biti a moja duša će samo tebi pripadati… a zatim je nestala a da nas, zapravo, nikad nije napustila.” Završio je nežno potapšavši tlo i zagledao se u planine a ja u njega ponovo pokušavajući odgonetnuti njegove godine. Lice mu je delovalo mladoliko, skoro da nije imao bora, ali oči i kosa su bila zagonetka. 

„Lepa priča,” prekinula sam tišinu. 

„Da i istinita.” 

„Rekli ste da je legenda.” 

„Zasnovana na istinitom događaju. Upravo ovde su njene noge prvi put dotakle Zemlju. Upravo ovde je rodila prvog čoveka.” 

„Kako to možete znati?” pitala sam podrugljivo. „Možda ga je rodila u nekoj pećini.” 

„Znam, zato što sam joj pomogao da ga rodi.” 

„Vi ste ludi,” izletelo mi je a pogled koji mi je uputio bio je pun neverice i bola. 

„Jesam li?” Skočio je na noge uplašivši me. „Možda i jesam. Možda i jesam lud što sam joj dozvolio da pocepa svoju dušu, da osudi sebe na smrt. Možda sam trebao ubiti to majušno stvorenje.” Pogledao je u svoje ruke u kojima je možda i video ono u šta veruje. „Trebao sam ga ubiti u istom trenu kad je Očev glas zagrmeo na nas. Ali kako ubiti vlastito dete.” Primetih suze u njegovim vremešnim očima. „Možda bi to bilo lakše od gledanja kako oni ubijaju jedni druge? Misliš da je to lakše?” 

„Ne znam, ali mislim da je vama potrebna profesionalna pomoć.” 

„Postoji samo jedan način da te uverim u istinitost priče.” Strgnuo mi je prsten sa prsta...

„Hej… šta to radite?” pobunila sam se kad mi je, ni malo nežno, povukao rukave na majici gore. Skinuo je svoj sako i bacio ga u stranu a onda zasukao rukave. Kao hipnotisana, zagledala sam se u njegove simbolima išarane ruke koji su za razliku od mojih simbola bili u boji i delovali, nekako, živo. Kao da su mu izlazili iz ruku, kao da mu je vatra gorela crvenim plamenom, a voda se talasala. 

„Izvinite što sam vas optužila, ali je čudno razgovarati sa nekim ko doslovno pati od božjeg kompleksa.” 

„Da, od njega boluju sva moja deca. Svi misle da su bogovi na zemlji... što u suštini i jesu....”

Autor Dana Hill

Fotografije: pixgood.com i 7-themes.com