Doći ću

Ne misli na mene,

ne nadaj mi se,

niti mi se raduj,

niti strahuj od mene.

Kad vreme dođe,

doći ću po Tebe.

Na Kraju uvek dolazim.

Izvesnost sam svačija.

Zato,

ne čekaj me više, 

ne strahuj od mene,

ne raduj mi se,

ne nadaj mi se,

i ne misli na mene,

nikada

i bez toga ću doći.

Nit’ prerano,

nit’ prekasno,

već kako je kome odmereno.

Autor: Dana Hill

Fotografija: smithsonianmag.tumblr.com

Vila Viola

Violu je nacrtala moja kći Dajana a na konkursu Kovčežić je priča odabrana i prema njoj je snimljena emisija na rusinskom, rumunskom, mađarskom i slovačkom jeziku i emitovana na Radiju Novi Sad, snimak bajke naći ćete na dnu stranice.

Cvetna vila Viola, pastirica svih ljubičica, svoja krila je izgubila, zato što je magiju cveća nesmotreno koristila... iako ju je majka Vila upozorila, „jedan zamah štapićem i jedan cvet procvetaće a tvoja krila ojačaće, svaki uzaludan zamah štapića tvoja krila smanjiće,“ ali ko će se majčinog upozorenja setiti, kad nekome vaša pomoć zatreba.

Ali da počnemo priču od samog početka...

Jednog sunčanog, prolećnog, dana dok se Viola u bašti o svojim ljubičicama brinula, cika i vriska nekih radosnih i njoj čudnih bića u tome ju je omela. Čula je da ih ljudskom decom zovu, ali da ih vidi, do sada nije imala priliku. A bile su kao i ona, samo malo veće, i hvalile su njeno cveće.

„Nabraću ih mami, da ih u vazu stavi.“ – reče jedna od njih – „Bolesna je i obradovaće se, zato što niko, kao ona, ne voli cveće.“

A Viola radoznala, sakrila se u jedan pupoljak mali i u buketu od ljubičica otišla da poseti svet ljudi.

„Lako ću se vratiti kući, jedan zamah štapićem i eto me u dnevnoj sobi,“ – mislila je Viola u sebi.

Devojčica je bila u pravu, njena bolesna mama se obradovala cveću. Pomirisala ga i u vazicu stavila a devojčicu zahvalno poljubila.

„Večera će uskoro, idi uradi domaće,“ - rekla joj je mama a Viola se iz svog skrovišta izvukla da razgleda čudnovat svet oko sebe.

Kuća im je bila stara i trošna, ali uredna, kao i njihova odeća, možda iznošena i pokrpljena, ali zato besprekorno čista i tu se Viola sažali, htela je da im se nekako zahvali, što lepotu njenog cveća poštuju i uz dva zamaha štapića na stolu se pojavi nova haljina za mamu i još jedna slična njoj za devojčicu.

Zadržala se još samo jedan tren da svedoči iznenađenju njihovom a onda se uz pomoć čarobnog štapića vratila kući svojoj.

Nikome ništa nije rekla, to je bila njena mala tajna, ali svake večeri je kod devojčice odlazila. Njihove živote je za sebe vezala i brinula se za njih zato što ih je sreća sasvim napustila. Mama je bila sve slabija a devojčica zbog toga sve tužnija.

„Dobri moj Anđele, molim se za mamino zdravlje. Za sebe ne želim ništa, samo da mi mama bude ponovo zdrava,“ - molila se devojčica svako veče.

Sažaljenje je od Viole bilo jače i po cenu svojih krila odluči da svu svoju moć iskoristi i zdravlje devojčicinoj mami vrati...

Tužna vila Viola se sada u ćoškovima trošne kuće skriva. Sasvim je nemoćna bez krila, kao podsetnik na vilinske dane joj ostade, samo, isušeni čarobni štapić u kom cvetne magije više nema, ali je barem devojčicina mama živa i zdrava.

„Hvala ti, dobri moj Anđele. Hvala ti,“ - zahvaljuje joj se devojčica svako veče.

A Viola u tišini pati. Ne trebaju joj ni krila, ni moći, samo želi da se vrati svojoj kući. Ponekad u suzama zaspi, nedostaju joj i njene sestre a najviše od svega joj nedostaje njeno cveće.

„Ko se sada o njemu brine?“ - zapita se ponekad, ali ne žali ni tren što je devojčici pomogla, samo je malo tužna, što je tako daleko od svog doma.

„Zašto plačeš Anđele?“ - odjednom začu iznad sebe.

„Nisam Anđeo, devojčice, ja sam samo... Viola,“ - reče tužno, „jednom davno sam bila vila, zaštitnica svih ljubičica, ali sam bez krila ostala, ali ne plačem zato, već što se svojoj kući želim vratiti a bez krila i cvetne magije to jednostavno ne ide. “

„A kako rastu tvoja krila ?“

„Kad cveće cveta tada rastu moja krila.“

„Imamo mi cveća puno,“ - ciknu dete radosno i odnese Violu u njihovu baštu... a tamo jagličak, ljutić, verbena, petunija, sve uspavane čekaju nestrpljivo da budu probuđene.

„Probaj,“ - ohrabri je devojčica i nakon malo nećkanja Viola zamahne svojim štapićem iznad korena jaglička. Mali pupoljak se pojavi a Violu rame zasvrbi. Zamahne ona još jednom jače i natera cvet da se otvori, a na leđima nešto oseti.

Razmahala se Viola svojim prutićem i probudila u bašti svo cveće, njena krila su ponovo porasla i bila su jača nego ikada.

„Oh Viola, kad bi se sad samo videla. Više uopšte nisi lila.“

Bila je sva šarena, kao najlepši leptir kog viđate u bašti.

„Hvala ti devojčice, što si mi krila vratila.“

„Ne, cvetna vilo, hvala tebi što si ih zbog nas izgubila.“

Cena dobrote je ponekad visoka, ali se uvek dobrotom vraća.

Autor Dana Hill/Daniela Vrškova

Ilustracija Dajana.

Bajka na slovačkom jeziku:

Bajka na mađarskom jeziku:

Bajka na rusinskom jeziku:

Bajka na rumunskom jeziku:

Odlomak iz 8 poglavlja

„Dugo sam razmišljao odakle početi tvoju obuku,” prekinuo je tišinu u kojoj su parkom preglasno odzvanjali naši koraci. „I mislim da bi bilo najbolje kad bi je počeli od samog početka. Slažeš se?” Nisam mu potvrdila a on to nije ni očekivao od mene. „Da li si nekad čula Legendu o Gei... Ne onu iz grčke mitologije, iako ima nekih podudarnosti. Svaka civilizacija ima legendu o postanku i svaka ima legendu o Majci Zemlji, ali ovo je ona prava priča o postanku. Želiš da je čuješ?” Zastao je i pogledao me, ovog puta čekajući odgovor. 

„Da.” 

„Odlično,” rekao je zadovoljno. Zaputio se ka mestu gde je skoro sakriven ulaz u manji vrt, koji podseća na neobičnu zelenu sobu. Zidovi su od uredno orezane živice a tavanicu čini krošnja starog jasena. Široka staza, opasana cvetnom lejom, vodi ka sada već poznatim masivnim drvenim vratima koja vode na porodično groblje. 

„Majko, vama poziv na Majčinu livadu početka nije potreban,” rekao je blago se naklonivši a zatim je otvorio vrata. „Mislim da je ovo najprikladnije mesto da se ispriča priča o početku sveg života na Zemlji, jer je on nastao upravo ovde.” Pogledala sam ga zbunjeno a on mi je to ozbiljno potvrdio. „Da, upravo ovde.” Začuđeno sam ga sledila do Gejinog groba koji je već prekrila trava i zapitala sam se kako je tako brzo porasla. 

„Još nisam siguran koje će cveće njoj izrasti, ali verujem da će biti narandžaste boje.” 

„Ko sadi ovo cveće? Ko se brine o njemu?” 

„Majka Zemlja se brine o njemu. Zato je i zovemo Majčina livada početka.” Pošao je ka središtu livade i otpočeo svoju priču ne dozvoljavajući mi da se čudim njegovim rečima. „Jednom davno beše jedna vodena kugla, živa unutra, ali mrtva spolja. Bilo je nečeg čudnovatog u njoj zbog čega je Stvoritelju bila posebno draga. Nazvao ju je po svojoj najmlađoj ćerki - Gea i darovao joj tu čudesnu kuglu kao venčani dar.” Napravio je pauzu i seo na zemlju pokazujući rukom prekoputa sebe. Poslušno sam se spustila u mekanu travu, čudeći se njenoj toplini. „Kada je Gea prvi put zakoraknula Zemljom, mesto, na kom su njene noge dotakle tlo, postalo je zelena ravnica. Mekana, mirišljava trava širila se pod njenim stopalima dok je koračala svojim novim domom,” pogladio je zelene vlati trave i zamislio se, i kao da je na trenutak mislima odlutao daleko a zatim uzdahnuo i vratio se priči. „Mesta koja je dotakla svojim rukama su postale guste šume a stene sakupljene na samom dnu kugle je njen odabranik R’hikar rasporedio po celoj kugli a ona je napravila reke i jezera. Dugo su se zabavljali uređenjem svog novog doma. Kao dva umetnika, pomerali su planine i ukrašavali ih šumama, rekama, livadama, jezerima sve dok nisu bili zadovoljni time kako je Zemlja izgledala, ali sve je bilo prazno, bili su tu samo njih dvoje i zato su stvorili prve stanovnike Zemlje, velike gorostase ravne skoro sebi. Bili su preveliki da njih puno živi na ovako malom mestu i zato nisu preživeli, stoga su Gea i R’hikar sledeći put stvorili manja stvorenja, ali dali su im nešto što nisu dali prethodnim, mogućnost prilagođavanja. Menjali su se i rasli i prilagođavali Zemlji i jedni drugima a Zemlju su preplavili milioni novih vrsta. Sa užitkom su gledali svoju decu kako rastu i kako se menjaju i neko vreme su bili srećni. Da, savršeno srećni,” rekao je zamišljeno gledajući u daljinu a zatim je vratio pogled na mene i blago se osmehnuo. „Ali nešto je nedostajalo. Koliko god da su voleli svoju životinjsku decu, želeli su imati i vlastitu. Iz njihove ljubavi se rodilo majušno stvorenje koje je u Geinim očima zasenilo sva ostala. Iz njihove ljubavi, rodio se čovek. Stvoritelj je bio besan na svoju kći što je Božju decu, nalik njima samima, bez njegove dozvole, rodila na Zemlji a ono što se rodi na Zemlji, ostaje na Zemlji. Kasno su Gea i R’hikar uvideli svoju grešku. Ne može toliko bogova na jednom mestu živeti a da pri tome ne unište sebe i sve oko sebe. Tuga joj je dušu rascepila, ali svoju decu nije mogla uništiti, ona će to učiniti sama. Rascepljenjem duše izgubila je svoju besmrtnost i u sumrak svog života napisala je svoj Zavet i delove svoje duše je utisnula u svoja četiri dara i ostavila ih deci na čuvanje. Moj dah, Vazduh će biti, koji će vam život udahnuti. Moje misli, kao Voda će vas pročistiti. Moja krv, Vatra biće, koja će vas grejati. Moje telo, kao Zemlja će vam život darovati.” 

Smrmljala sam poslednje reči, zato što sam ih prepoznala, bile su deo zaveta koji sam prepisivala a Rišar je zadovoljno klimnuo. „R’hikaru, svom odabraniku je na rastanku rekla, dok Tvoja ljubav prema meni postoji, zaštitnik mog Svetla ćeš biti a moja duša će samo tebi pripadati… a zatim je nestala a da nas, zapravo, nikad nije napustila.” Završio je nežno potapšavši tlo i zagledao se u planine a ja u njega ponovo pokušavajući odgonetnuti njegove godine. Lice mu je delovalo mladoliko, skoro da nije imao bora, ali oči i kosa su bila zagonetka. 

„Lepa priča,” prekinula sam tišinu. 

„Da i istinita.” 

„Rekli ste da je legenda.” 

„Zasnovana na istinitom događaju. Upravo ovde su njene noge prvi put dotakle Zemlju. Upravo ovde je rodila prvog čoveka.” 

„Kako to možete znati?” pitala sam podrugljivo. „Možda ga je rodila u nekoj pećini.” 

„Znam, zato što sam joj pomogao da ga rodi.” 

„Vi ste ludi,” izletelo mi je a pogled koji mi je uputio bio je pun neverice i bola. 

„Jesam li?” Skočio je na noge uplašivši me. „Možda i jesam. Možda i jesam lud što sam joj dozvolio da pocepa svoju dušu, da osudi sebe na smrt. Možda sam trebao ubiti to majušno stvorenje.” Pogledao je u svoje ruke u kojima je možda i video ono u šta veruje. „Trebao sam ga ubiti u istom trenu kad je Očev glas zagrmeo na nas. Ali kako ubiti vlastito dete.” Primetih suze u njegovim vremešnim očima. „Možda bi to bilo lakše od gledanja kako oni ubijaju jedni druge? Misliš da je to lakše?” 

„Ne znam, ali mislim da je vama potrebna profesionalna pomoć.” 

„Postoji samo jedan način da te uverim u istinitost priče.” Strgnuo mi je prsten sa prsta...

„Hej… šta to radite?” pobunila sam se kad mi je, ni malo nežno, povukao rukave na majici gore. Skinuo je svoj sako i bacio ga u stranu a onda zasukao rukave. Kao hipnotisana, zagledala sam se u njegove simbolima išarane ruke koji su za razliku od mojih simbola bili u boji i delovali, nekako, živo. Kao da su mu izlazili iz ruku, kao da mu je vatra gorela crvenim plamenom, a voda se talasala. 

„Izvinite što sam vas optužila, ali je čudno razgovarati sa nekim ko doslovno pati od božjeg kompleksa.” 

„Da, od njega boluju sva moja deca. Svi misle da su bogovi na zemlji... što u suštini i jesu....”

Autor Dana Hill

Fotografije: pixgood.com i 7-themes.com

Hrabri Gavrilo

Priča objavljena na strani 95. u petom broju Časopisa za umetnost i kulturu Zvezdani kolodvor

U sred žitnih polјa, iza bagremovog šumarka, stoji jedna kuća stara, nekad davno plava, sada skoro prazna. Prozori joj razbijeni, krov nakrivlјen a vrata zatvorena, odavno neotvarana. Ali nije kuća posve prazna, nastanila se ovde mišja kolonija. Zaposeli su oni, u početku, tavan i podrum, a posle i kuhinju i salon. Sve šuškaju i hranu skuplјaju, mišje porodice ovde uživaju. Nigde lјudi i mačora, nigde pasa i pacova, prava mišja utopija. 

Jednog toplog jutra, negde pred sam kraj jula, došli su novi vlasnici kuću da obiđu, otvorili vrata i prozore i pozvali majstore da kuću poprave. Od tog julskog dana a sve do Miholјdana, nastade u kući prava ludnica. Rastrčali se miševi na sve strane, neki se u polјe kod rodbine odselili, neki u bagremovom šumarku utočište našli, ali oni najuporniji beže po kući iz sobe u sobu, čas u podrum, čas na tavan, više ni kofere ne pakuju, samo okolo trčkaraju i gazdarici živce izjedaju. 

„Ne možemo se, Mile, nastaniti ovde, sve dok nam miševi oko nogu mile.“ Čuo jednom gazdaricu mladi miš Gavrilo, pa se nečeg dosetio. Prvo je u polјe kod rodbine otrčao a posle i u bagremov šumarak, sa planom kako bi kuću miševima vratio. 

Okupi miš Gavrilo u podrumu veliku mišju zajednicu i podeli im zadatke koji gazdaricu treba da izlude.

„Dosta je skrivanja,“ zapišti Gavrilo iz sveg glasa, „ako hoćemo kuću nazad, moramo da skupimo svu našu hrabrost i pokažemo lјudima da je ovo naša utopija.“ 

Ohrabreni miševi u boj su pošli i kud gazdarica pođe tu na desetine miševa naiđe... i to se ne plaši, to srca mala, ali hrabra, sve na nju juriša… preko noge pretrči, pa preko glave preskoči.

Pišti gazdarica. Vrišti iz sveg glasa, toliko da je čuju sve do sela. Upomoć zove i napokon tu je... doš'o sivi mačor Leposav da vidi čemu tol'ka treska i vreska.

Nije ni trena čekao, odmah se na posao bacio. Čistku je od podruma počeo, jer je načuo da je tu mišja baza, ali nije stigao miševe da pohvata, zato što svi pobegoše put tavana. Na tavanu je načinio pravi lom, ali ni tu niko nije platio glavom. Jedino što je miševa bilo sve manje i manje, neki se kod rodbine u polјu nastanili, drugi u bagremovom šumarku utočište našli, samo je Gavrilo ostao i u salon utrčao.

„Ajde, mačoru Leposave, imam jedan predlog za te',“ zapišti zadihano miš Gavrilo. 

„Ti ćeš meni dozvoliti da na tavanu živim i dok ja budem ovde stanovao i ti ćeš gazdarici biti mio.“ 

Hrabrost nije za svakoga i ponekad je imamo samo za sebe jednoga.

Leposavu se ideja svidi, već odavno je mislio da se na salašu nastani. Dosta mu je seoske buke i treske, uželeo se mira i tišine pod stare dane. 

I tako, hrabri Gavrilo je na tavanu živeo, ponekad bi ga Leposav kobajagi uhvatio i pred gazdaricom se s njim poigrao a posle su zajedno slavili što su gazdaricu uspešno prevarili.

Autor: Dana Hill

Ilustracija: Dajana

Buđenje

Na natječaju za kratku priču na temu proleća časopisa Kvaka priča Buđenje je zauzela treće mesto. Priča je uvrštena u moju prvu zbirku priča "Carstvo reči" a više podataka o tome kako je možete kupiti naći ćete na linku.

Prevrtao se na svom ležaju od suvog lišća i mahovine. San mu je već odavno popustio. Ono uporno kapljanje vode u dnu brloga mu nije davalo mira, ali nije mu se ustajalo, ipak је glad na kraju pobedila. Počešao je kandžama krzno i najzad otvorio oči. Polako se izvukao iz svog skrovišta, ali samo do pola kako bi virnuo napolje i proverio kakvo je vreme. Otoplilo je. Vreme je za ustajanje. 

Izašao je iz male pećine, smeštene između dve velike stene i protegao prvo prednje, onda i zadnje noge. Sav se ukočio. A kako i ne bi, prespavao je puna tri meseca. Podigao se na zadnje noge i počeo da češe svoje crno krzno o jedan bor nedaleko brloga. Primetio je da nedostaje ono staro drvo što je zaklanjalo ulaz u njegovu pećinu. Znači to je bila ona lomnjava što ga je na tren probudila. Zagrebao je par puta po kori drveta, čisto da se zna čija je ovo teritorija i onjušio vazduh. Nešto je bilo čudno u vazduhu, ali nije znao šta. Možda je u pitanju ono staro stablo bora i da mu zbog njega sve deluje drugačije. Shvatiće, samo da se probudi i napuni želudac. 

Laganim medveđim korakom se zaputio ka reci da sebi ulovi ribu i stao kod jednog starog panja i šapama zakopao. Na ovom mestu uvek ima termita, a tako je bilo i ovog puta. Ovo se ne može nazvati obrokom, ali proteini su proteini. Polizao je sve termite koji nisu pobegli, i one koji su se rastrčali po njegovoj šapi i nastavio svoj put ka glavnom jelu.

Dok je prolazio šumom, primetio je da se broj stanara proredio a oni koji su ostali, bili su prilično uzbuđeni nečim. Cela šuma mu je delovala drugačije. Nešto nije bilo onako kako bi trebalo biti i sada je već bio siguran da to nema veze sa onim stablom ispred njegovog brloga.

Šum vode je nagovestio da je blizu, i čim je došao do vode, zaputio se do mesta koje je upamtio kao dobro za ribolov. Relativno brzo je na obalu reke izbacio nekoliko riba i tek kad ih je sve pojeo zagledao se na suprotnu stranu reke.

Šuma? Gde je nestao ostatak šume? Još jesenas je bila tamo. Podigao se na zadnje noge i onjušio vazduh.

Ljudi. A bila je to tako lepa šuma.

Vratio se u hladnu nabujalu reku da sebi ulovi još malo ribe a onda će sebi morati naći nov dom.

Autor D. Vrškova a.k.a. Dana Hill

Fotografija: oceanlight2.bc.ca

Buđenje Proleća

„Braco, budi se.“ – Prodrmala je rame uspavanom dečaku zlatne kose. Nije joj odgovorio, samo je nešto smrmljao, mljacnuo i okrenuo se na drugu stranu. 

Svake godine ima problem sa njegovim buđenjem ili se probudi previše rano i tera je na spavanje kad još nije njegov red ili tako jako zaspi da ga ne može probuditi. A ona je već umorna, bilo je ovo napornih nekoliko meseci. Sa sestrom Jesen se nije ni dobro pozdravila, odmah joj je prepustila dirigentsku palicu.

„Ajde braco, na tebi je red. Umorna sam. Htela bih se već odmoriti.“ Potužila se.„Ne sećam kad sam imala ovako naporan period.“ Sela je na sam kraj kreveta i nastavila svoju žalopojku. „Toliko snegova sam prosula, toliko vetrova dunula, toliko mrazeva posejala i nemam više snage a i ljudima sam dosadila. Već me svi proklinju, više od brata Leta i njegovih vrućina. Čak se ni deca nisu obradovala poslednjem snegu a i životinje su se zbunile. Znam, rekao si da te ove godine ostavim malo duže da spavaš, ali vreme je. Budi se.“ 

„Hm?“ Napokon je dao neki znak života, glasno zevnuo i počešao se po glavi.

„Šta hm? Ajde ustaj, lenčugo jedna. Spava mi se.“ Rekla je nervozno i izgurala iz kreveta.

„Dobro, dobro.“ Progunđao je. „Evo, ustao sam.“ Podigao se na prste i protegao.

„Seko, al’ si ti bila vredna.“ Reče pošto je bacio jedan kratak pogled kroz prozor.

„Tako je to kad se ti uspavaš, šta sam trebala da radim, da sedim i heklam? Znaš da ja umem samo hladnoću da sejem.“

„Mogla si malo manje snega da baciš.“

„Mogla, mogla, ali šta bi onda ti radio“. Našalila se i pogleda na ostala dva kreveta u njihovoj sobi u kojima su spavala ostala godišnja doba. „Evo Leto mrmlja nešto, znaš da ima lagan san, uskoro će se probuditi, pa će ti on pomoći.“

„Laku noć sestro Zimo.“

„Laku noć Proleće, kaži Letu da ga je Jesen zamolila da je probudi malo ranije ove godine, hoće nešto da se dogovore.“

„A tebe? Kad tebe da budimo?“

„Kad tome dođe vreme, ni ranije, ni kasnije.“

Autor Dana Hill 

Fotografija rivalchoice.com

Carstvo reči

Kratka priča Carstvo reči, objavljena je u zborniku Najkraće priče 2015 IK Alma na strani 43. Priča je takođe uvrštena i u moju prvu zbirku priču istoimenog naziva "Carstvo reči" a knjiga je dostupna na linku.

Postoji jedna soba, neko bi rekao zagušljivi sobičak bez prozora, ali to će samo slepac reći koji ne vidi bogatstvo koje se u toj odaji skriva.

Naime, soba je sačinjena od knjiga a svaka knjiga su vrata u novi svet. U svakom od njih postoji ista takva soba sa knjigama, čineći tako beskonačno carstvo reči.

Svako ima pravo ulaska u magičan svet reči, ali mora biti svestan rizika, zato što se iz njega teško izlazi.

Reči, ta divna i divlja stvorenja, oštrije su od britve a snažnije od mača i poseduju veliku moć. Mogu da te zarobe i drže zatočenog godinama, da te drže budnog noćima i zavode te svojim čarima vukući u svoj svet sve dublje i dublje, sve dok sasvim ne izgubiš pojam o vremenu i svaku vezu sa spoljnim svetom.

Posebno moraju biti pažljivi oni koji poseduju moć reči. Nijedna moć ne dolazi bez odgovornosti i mora se koristiti mudro. Zato i postoje čuvari reči, oni koji ih skupljaju, čuvaju u knjigama, a knjige u sobama, za sve one koji su dovoljno hrabri ući u magično carstvo reči.

Autor Daniela Vrškova aka Dana Hill

Fotografija pixabay.com