Nevolja kuca tri puta - 12

Prethodni nastavci:

Prvi deo    Drugi deo    Treći deo    Četvrti deo     Peti deo   Šesti deo    Sedmi deo

Osmi deo    Deveti deo     Deseti deo     Jedanaesti deo


22

Sajmon

Čekao sam Buldoga za stolom u ćošku. Konobar me je poslao tamo pošto sam pitao za njega. Bio je to najbliži restoran zapadnoj policijskoj stanici, gde je po običaju ujutro svratio na kafu i doručak.

Kasnio je, kao i obično, i nije se pravdao kad je stigao. Pružio je ruku i potapšao me po ramenu. Od našeg zadnjeg susreta kosa mu se na temenu proredila a broj sedih u zaliscima povećao, ali prodoran pogled sitnih plavih očiju je bio tu. Tom pogledu nikad ništa nije promaklo a tako je bilo i sada.

„Deluješ mi, prilično srećno, Bleku,“ primetio je i bio u pravu, bio sam srećan. Srećno zaljubljen čovek. Još uvek joj to nisam rekao. Pomalo sam strahovao od njene reakcije, ali trudio sam se da joj to svakog dana pokazujem.

Čim je seo, konobar mu je doneo dupli espreso. Ja sam svoj već popio.

„A ti mi deluješ umorno i neispavano.“

„Sinoć sam imao uviđaj,“ odmahnuo je rukom. „Danas imam previše posla, tako da ćemo ovo morati da ubrzamo.“

„Nešto ozbiljno?“

„Znaš šta je moj posao... naravno da je ozbiljno.“ Klimnuo sam. Nije bio raspoložen. Buldog nikada i nije bio oličenje vedrine, ali primetio sam nervozu kod njega i pretpostavio da to ima veze sa novim slučajem a poznavajući ga, znao sam da će u sledećih nekoliko dana, biti u potpunosti okupiran istragom.

„Juče si mi rekao da ste nešto saznali u vezi Morisona?“

„Prvo mi kaži gde je Kira Milman.“

„Zašto?“ čudio sam se, ali ipak sam mu odgovorio, jer je nabacio onaj ne-zajebavaj-se-sa-mnom izgled lica. „Upravo me je dovezla ovamo i produžila svom advokatu.“

„Vilijam Flamigan?“

„Da, Bili.“

„I možeš da garantuješ da je sve ovo vreme bila u Pertu i da si je viđao u zadnjih nekoliko dana?“

„Naravno da jesam. Zašto mi postavljaš ova pitanja?“ čudio sam se možda trunčicu preglasno. Ovo je zvučalo kao optužba na Kirin račun.

„To nam je rekao i Flamigan, samo sam hteo potvrditi njegove reči,“ nastavio je mirno ignorišući moju iznenadnu nervozu. „Čujem da je bio prilično zaposlen u ovih nekoliko meseci i nisi samo ti sumnjao da nešto nije u redu sa Milmanovim slučajem, i on je imao svoje sumnje. Međutim, za razliku od tebe on je bio njegov advokat i imao više informacija i zajedno sa matorim Jankovicem radio je na Milmanovom slučaju.“

„Ko je sad Jankovic?“ pitao sam.

„Mark Jankovic. Privatni detektiv sada, a bivši policajac nekada. Pre desetak godina je pobegao iz Sidneja. Nešto je zajebao tamo, dao otkaz i doselio se ovamo. Uglavnom, za pristojnu nadoknadu hvata muževe koji varaju svoje supruge. Međutim, čujem da je sada uhvatio ubicu.“

„Morison?“ pretpostavio sam a on mi je klimnuo. „Tada si mi rekao da je sem nekih sitnih proceduralnih propusta, zaključak detektiva Ijana bio ispravan.“

 

Dve nedelje nakon mog poziva sreli smo se u Šesnaestici, policijskom baru, i tada mi je rekao, „moraš da pratiš priču koju ti pričaju dokazi a ne da izmišljaš dokaze koji bi ti napisali priču. Ovo nije jedan od tvojim romana. Čovek se ubio. Tačka. Uživaj u njegovoj udovici i ne turaj nos tamo gde mu nije mesto.“

Poslušao sam ga i ostavio sve onako kako je bilo, nadajući se da se Morison više nikad neće približiti Kiri.

 

„Tada sam ti rekao da je bilo proceduralnih grešaka, ali ne velikih i nije bilo razloga sumnjati u zaključak da se čovek zaista ubio. Tužili su ga skoro svi klijenti. Regulatorsko telo se okomilo na njega, bio je pred bankrotom a žena je pretila da će se rastati od njega. Ljudi se ubijaju i za manje stvari. Mnogo njih je imalo motiv da ga ubiju, ali nisu postojali dokazi da je to neko učinio. Ostavio je oproštajnu poruku a autopsija i uviđaj su govorili da se radi o samoubistvu.“

„Ali nešto se promenilo,“ nagađao sam.

„Pojavio se pokraden novac i to značajna suma iz malverzacija za koje niko nije ni znao... Flamigan je otkrio Milmanov tajni račun, koji je delio sa Morisonom.“

Znači to je tražio kod Kire, shvatio sam.

„Morison je pre nekoliko dana pokušao podići preko 40 miliona dolara sa tog računa, zajedno sa Milmanovom udovicom.“

„Šta?“

„Po svemu sudeći, ubedio je neku jadnicu da glumi ucviljenu udovicu i pomogne mu u prevari. Čini se da tvoja komšinica nije ni znala za taj novac. Međutim, Flamigan je saznao za njega i znao je da će se ovaj pokušati dokopati tog novca. Pokrenuo je celu mašineriju kako bi ga zaustavio. Regulatorsko telo, tužioca, nas... Selbi iz prevara je presrećan. Servirao mu je rešen slučaj. On i Jankovic su sačekali Morisona u banci i uhapsili ga.“

„Morison je uhapšen?“ na ovu informaciju bih trebao odahnuti, ali ja sam se ukočio i neki ledeni osećaj je prostrujao mojim telom.

Klimnuo je.

„Zbog Milmanovog ubistva?“

„Ne. Uhapšen je zbog prevare, ali grade slučaj protiv njega zbog sumnje da je ubio Milmana. Jankovic, dok je istraživao prevaru našao je dokaze da je Morison ubio Milmana,“ nastavio je ignorišući moje čuđenje. „Pametno i iskusno s njegove strane, nije sakupljao dokaze sam, već je to ostavljao Selbiju. Sve je učinjeno po propisima i može se na sudu iskoristiti protiv Morisona.“

„Znači, slučaj je ponovo otvoren?“ klimnuo mi je a ja sam nastavio da ga ispituje, „kakve je dokaze našao? Kako ga je ubio? Mislio sam da patolozi razlikuju vešanje i davljenje.“

„To je prava zagonetka, ali imam teoriju kako je to mogao učiniti. Ako je nadvisivao žrtvu, koja je na primer sedela i imao dovoljno snage da je podigne... mogao je to učiniti.“ Morison je bio dva puta veći i snažniji od Milmana, tako da se ta teorija uklapala. „Pretpostavljam da ga je odmah nakon davljenja okačio o ventilator na stropu. Na kravati su bili samo žrtvini otisci i njegovoj znoj. Drugih tragova nije bilo.“

„A da li su Morisona istraživali u onoj prvoj istrazi?“ pitao sam pošto sam se povratio od prvobitnog šoka.

„Naravno da jesu, ali imao je alibi, i upravo je taj alibi srušio Jankovic. Navodno je bio u poseti maćehi u staračkom domu. Međutim, u isto vreme snimila ga je kamera nasuprot sporednog ulaza u zgradu njihove firme.“

„Imaju snimke i nakon tri godine?“

„Upravo su u to vreme prelazili na digitalne, ali ostale su im kasete od analognih kamera. Jasno se vidi datum i vreme ulaska i Morisonovo lice.“

„Da li će to biti dovoljno?“

„Pa tu je još izjava i njegovog polubrata koji mu je pomogao oko alibija a i ova glumica navodno ima neke podatke. Pretpostavljam da će ići na neku nagodbu kako bi očistila sebe i reći ono što zna o Morisonu. Naravno, uvek postoji mogućnost da će sam priznati. Teško da bi ga Selbi slomio, ali...“ nije završio misao a nije ni morao. Ne samo jednom sam pratio njegova ispitivanja, bio je nemilosrdan. Shvatio sam da se ne piše dobro Morisonu ako ga prepuste Buldogu. Uostalom, zato je i dobio nadimak... kad je jednom uhvatio osumnjičenog, nije puštao sve dok nije dobio ono šta je hteo. „Sigurno ide iza rešetaka na duži period. Dokazi protiv njega za malverzacije i prevare su nepobitni.“

„Od prvog trena mi je delovao mutno... Jadna Kira.“ Trgnuo sam se na te reči i pozdravio se sa Buldogom i potrčao do Bilijeve kancelarije kako bih joj ovo rekao. Usput sam shvatio da joj je Bili, sigurno, već sve ovo saopštio.

Žena sa recepcije me je sprečila da utrčim u prostoriju u kojoj sam je video, ali nije uspela da me zaustavi kad je Kira kriknula.

Bila je u stanju šoka koji je postepeno prelazio u histeriju. Uplašio sam se da će se onesvestiti ili da će joj pozliti.

„Ne ostavljaj je samu,“ rekao mi je Bili pošto je kao avet ustala i krenula ka vratima. „I pozovi Alison.“

Potrčao sam za njom i sustigao je kod auta.

„Ključevi, Kira,“ zatražio sam. Spustila ih je na moj dlan i celim putem kući je ćutala, a ćutao sam i ja. Nisam znao šta bih joj rekao. Obgrlila se sa obe ruke kao da joj je hladno i praznog pogleda gledala napolje. Povremeno bi obrisala suze.

„Nisam znao, Kira. Kunem se. Sad sam saznao, verovatno kad i ti,“ prekinuo sam tišinu pravdajući se, ali mi nije odgovorila. Mislim da me nije ni čula a ako i jeste, nije marila. Nisam joj mogao zamerati. Bio je ovo šok.

Kamion Malog Džoa je bio parkiran na ulici pred mojom kućom a na prilaznom putu čekao me je moj novi beli AMG. Krupan momak u odelu sa belim kaubojskim šeširom na glavi je nervozno šetao gore dole sa telefonom na uhu a onda me je primetio i osmehnuo se.

„Izvini, isključio sam telefon. Bio sam na nekom sastanku.“ Kira je izašla i bez reči ušla u kuću ostavljajući ulazna vrata širom otvorena.

Pokušao sam sa Džoom završiti sve što pre a onda pošao da je potražim. Našao sam je u kuhinji naslonjenu na radnu ploču. Plakala je.

„Žao mi je Kira... tako mi je žao. Privukao sam je u zagrljaj. Prvo se privila uz mene a onda me je odgurnula i potrčala na sprat. Zatvorila se u spavaću sobu a ja sam se osvrnuo pitajući se šta da radim. Kako da joj pomognem, a onda sam se setio, „Alison.“

 

„Sajmone?“ javila se, ali jedva sam je čuo od buke koja ju je okruživala.

„Alison, gde si? Šta je to?“

„Ovce, Sajmone. Samo ovce.“

„Možeš naći neko mirnije mesto da razgovaramo.“

„Pozvaću te kasnije.“ Jedva sam razaznao reči.

„Čekaj. Molim te. Ozbiljno je.“

„Kira?“ shvatila je. Čuo sam otvaranje i zatvaranje vrata a zatim je buka postepeno jenjavala. „Upozorila sam te.“

„Nije to što misliš. Radi se o Henriju, upravo smo... upravo je saznala da je Henri ubijen.“

„Šta?“

„Da. Sumnjaju na Morisona. Imaju već i dokaze. Otvorili su slučaj. Deluje mi slomljeno. Plašim se za nju. Ne znam šta da radim,“ izdiktirao sam.

„Zatvorila se u spavaću sobu?“ pogodila je iz prve.

„Da.“

„Ne brini, neće si nauditi, ali dolazim.“

Dok to nije pomenula, nisam na to ni posmislio i odmah otišao da je proverim. Sedela je na krevetu i gledala kroz prozor.

Šta sam mogao učiniti sem sesti pored nje i ćutati, jer nisam znao šta bih mogao reći na sve ovo a postavljati joj uzaludna pitanja, nije mi ni padalo na pamet. Kako si? Zašto bih je pitao tako glupo pitanje. Kako je mogla biti. Bila je potresena i tužna.

Nije ništa rekla, ali osetio sam da joj smetam, te sam izašao napolje ostavljajući vrata otvorena, ali ih je odmah nakon mog odlaska zatvorila.

 

Sat vremena posle stigla je Alison.

„Kupio si novi auto?“ pitala je s vrata.

„Danas je stigao. Čekao sam paljbu, ali čini se da sam se izvukao.“ Nije odgovorila na moj glupi sarkazam umesto toga me je utešno potapšala po ramenu.

„Deklan te pozdravlja i poručuje ti da se držiš... Ne brini za Kiru. Trznuće se ona iz ovoga a onda ćeš dobiti svoju jezikovu juhu.“

„Misliš?“ pogledao sam ka zatvorenim vratima spavaće sobe.

„Sad mi kaži sve što znaš.“

Sela je za trpezarijski sto i bez jednog pitanja ili komentara pustila da joj ispričam sve što znam. Skoro sve, deo Buldogove teorije o samom ubistvu sam izostavio.

„Ne znam šta je od toga saznala od Bilija, ali ovo je ono što policija zna,“ završio sam.

Sedela je zamišljeno još jedan tren a onda duboko uzdahnula i ustala. „Idem da je proverim.“  

Načuo sam da je pokušala da razgovara sam njom. Čuo sam  Kirin plač i nerazgovetne reči od kojih se moje srce stegnulo, ali ubod ljubomore koji sam osetio me je iznenadio.

Mislim da me je Alison pročitala nakon što se vratila do mene.

„Danas je drugi put izgubila svog muža. Krivica zbog njegove smrti ju je umalo uništila prošli put. Planirala je da ga ostavi. Bili je već spremio sva dokumenta za razvod a onda se Henri ubio a ona je za sve okrivila sebe.“

Znao sam da su imali problema. Premda nisam bio tu u vreme kad se ubio... kad je ubijen, ispravio sam svoje misli. Naslušao sam se njihovih svađa i uvek sam više žalio njega nego nju. O njoj sam uvek mislio da je histerična i samoživa. Ne samo jednom mu je pretila svojim odlaskom, ali bio sam uveren da su to samo prazne pretnje. Znači, mislila je ozbiljno.

„Moraće ponovo da se na neki način pomiri sa njegovom sudbinom, ali verujem da neće trajati kao prošli put... Ako ti je zaista stalo do nje. Budi strpljiv i popustljiv.“

Za sebe sam uvek mislio da sam strpljiva i tolerantna osoba, ali sada nisam bio siguran u sebe. Voleo sam tu ženu, ali znati da ona plače tamo gore za drugim muškarcem, pa makar on bio i mrtav... jebiga, bolelo je.

Kako bih se uopšte mogao takmičiti sa njim? Da li uopšte imam šansu proti duha?

„Moram nešto da obavim a onda ću otići po decu.“ Ustao sam u nameri da pobegnem od misli i osećanja koja su se gomilala u meni. Bilo mi je potrebno da o svemu razmislim i da se i sam oporavim od ovog šoka.

 

23

Kira

  

„Ne dodiruj me. Poslednje što sam mu rekla, bilo je, ne dodiruj me!“

Ponovo sam besnela na samu sebe zbog toga. Tri godine me je griža savesti izjedala i jedva sam se pomirila s tim a sada... sada se ponovo pojavila, snažnija i spremna da me uništi.

Ne dodiruj me, rekla sam mu pošto je pokušao da me zagrli i izmakla se njegovoj ruci kao da je neki gubavac.

Da li je dovoljno opravdanje za moj postupak što sam bila ljuta na njega i rešena da ga ostavim. Čim je otišao, zvala sam Bilija da ubrza sa pripremom papira za razvod. Da sam znala da će to biti zadnje reči koje ću mu ikad reći, da li bih postupila drukčije? Da li bih mu rekla nešto drugo?

Možda, volim te – bila bi to najobičnija laž u koju ne bi ni on a ni ja verovali. Ili izvini – zbog čega sam se ja trebala izvinjavati? Bićemo dobro nas dvoje – nas dvoje nikad više ne bi bili dobro. Možda sam mu trebala reći zbogom. Da, zbogom bi bilo prikladno, ali ne, ne dodiruj me, samo to ne.

„Znam, Kira,“ rekla je kroz uzdah Alison. „Znam, ali kako si mogla znati da će to biti vaš zadnji razgovor.“

„Mrzela sam ga... tog dana, sam ga mrzela, Alison. Isto kao i dan pre toga, i nedelju dana pre toga. Mrzela ga zbog sramote koju nam je napravio i nastavila sam da ga mrzim zato što se ubio i ostavio me ovde samu da sređujem njegov nered. Znaš kakva je bila moja prva reakcija kad su mi javili da je mrtav? Laknulo mi je. Prokleto sam odahnula. Glupača! Mislila sam da sa njim umiru i svi problemi koje nam je stvorio.“

Nije odgovorila, samo je ponovo uzdahnula puštajući me da nastavim sa svojom tiradom.

„Kako sam se samo prevarila... prezirala sam ga. Sve do današnjeg dana sam ga zbog toga prezirala i sve ovo sam prihvatila kao svoju kaznu. Pomirila sam se s tim ubeđena da sam je zaslužila... i šta danas saznam? Nije se ubio. Nije digao ruku na sebe kako bi pobegao od svega.“ Ustala sam i prošetala sobom. „Alison, on je mrtav zbog mene. Met ga je ubio zbog mene. Henri ne bi ni pokušao da povuče taj novac da mu nisam zapretila razvodom.“ Pogledala sam u sestru optužujući je. „Ti si me na to nagovorila.“

„Znači moja je krivica što je mrtav? To hoćeš da kažeš. Bio bi u zatvoru a ti bi se ionako razvela od njega i verovatno pobegla iz zemlje zbog sramote koju bi ti doneo taj kriminalac.“

„Nije bio kriminalac,“ procedila sam. Uvek ga je napadala a ja sam uvek imala potrebu da ga branim. Ne znam zašto? Možda zato što se on sam nikad nije umeo braniti. Uvek je bio vreća na koju su se svi istresali... a ja najviše od svih.

„Znam da se o mrtvima govori samo najbolje, ali Kira, Henri je bio lopov. To ne možeš opovrgnuti. Krao je od ljudi koji su mu poverili svoj novac... ili misliš da su lopovi samo oni koji pljačkaju na sitno, starice u autobusu i benzinske pumpe, a ovi koji kradu milione su biznismeni?“ Oćutala sam škripeći zubima. „Henri je mrtav, to je nešto što ne možeš da promeniš. Ne možeš da ga vratiš.“

„Ne, ne mogu da ga vratim, ne u život... ali ovo... ovo kao da ga je vratilo... k meni.“

„On je uvek bio tu. Pobogu, pogledaš Aleka i vidiš njega. I on će uvek biti tu i treba da bude. Bio je to tvoj muž. Otac tvoje dece... on će uvek biti deo tvog života ali tvoj život ide dalje.“

„Meni se čini da se samo vrti u krug.“

„Jednom si mi rekla, kad sledeći put zapadneš u jedno od ovih tvoji raspoloženja, da treba da ti lupim šamar kako bih te otreznila.“

„Nema potrebe za time, Alison. Rešila sam da više nikad neću pasti tako nisko, ali trenutno... trenutno je teško objasniti švo što osećam. Besna sam, toliko da bih sve razlupala. Tužna, toliko da bih se zatvorila i samo plakala... i ne znam šta da radim. Šta da radim?“ pitala sam i pogledala sestri u oči zahtevajući odgovor.

„Za početak, možda bi mogla deci spremiti nešto za ručak,“ predložila je a ja sam shvatila, „bože deca... moraću im reći.“

„Biće u šoku, ali proći će ih.“ 

Otišla je u kuhinju, ali ja je nisam pratila. Potražila sam ključeve od auta na vešalici i nisam ih našla. Verovatno su još uvek bili kod Sajmona. Izvadila sam rezervni ključ iz fioke i sela u auto.

 

„Ovde počiva voljeni suprug i otac Henri Milman“ pisalo je na sivom nadgrobnom spomeniku iznad njegovog datuma rođenja i smrti. Nije bilo cveća. Retko kad bih mu ga donosila. Samo za godišnjicu smrti kad bih sa decom obišla njegov grob, ali u početku sam sama često ovamo dolazila. Imala sam potrebu doći ovamo i izvikati se na njega, ili se posavetovati s njim, ili se požaliti, ili besneti što nije tu kad mi je najviše potreban. Odgovora, naravno, nije bilo, ali meni je uvek nakon toga bilo lakše. Nadala sam se da će tako biti i sada.

„Žao mi je, Henri. Toliko mi je žao. Oh, Henri, nisam znala. Nisam, a trebala sam. Trebala sam znati da se ti nikad ne bi ubio. Ne bi to učinio, ni zbog mene, ni zbog novca. Ti ne bi propustio priliku da vidiš kako naša deca rastu. Trebala sam to znati, izvini što nisam... Ti si mene bolje poznavao, nego što sam ja ikad znala tebe... a i ono što sam znala sada počinjem da zaboravljam a ne bih smela. To ne bih smela dozvoliti. Trebala bih se sećati tebe i pričati deci o njihovom ocu i dovoditi ih ovamo češće. Koliko puta sam vikala ovde na tebe, zahtevajući da mi se izviniš za ovo što si mi učinio a zapravo bih se ja trebala izvinjavati tebi. Hoćeš li mi ikad oprostiti? Naravno da hoćeš. Nikad nisi umeo da se ljutiš. Jednostavno nisi bio sposoban za to. Ma šta učinila, ma šta da sam ti rekla, ma koliko vrištala na tebe. Nikad se nisi dugo ljutio na mene. Otišao bi iz sobe i nakon par minuta se vratio, zagrlio me i šapnuo da me voliš... Tako mi je potrebno da to sada čujem... a to sam zapravo najviše volela kod tebe, ne tebe već tvoju bezrezervnu ljubav koju si gajio prema meni. Znam da ti je nisam uzvraćala, ali ti si je imao toliko da je bila dovoljna za oboje... A kako ti sada vraćam?“ Nasmejala sam se u sebi i obrisala suze koje su se slivale niz moje lice. „Zaljubila sam se u nekog drugog. Proklet da je, i on, i ja, ali znam da ćeš mi i to oprostiti, zar ne.“

Nije odgovorio, ali znala sam... duboko u svom srcu sam znala da je tako.

Sedela sam još neko vreme u travi a onda ustala, pogladila hladan spomenik i pošla ka autu, i tamo ugledala Sajmona. Stajao je naslonjen na moju hondu i zabrinuto me posmatrao.

„Alison te je poslala?“

„Ne. Skoro smo se sudarili kad si silazila sa prilaza. Kao da me uopšte nisi videla.“

„Brineš se da bih ti uništila novi auto?“ Zvučalo je to i previše jetko.

„Ne, Kira, brinuo sam se za tebe. Plašio sam se da bi mogla nastradati, pa sam te pratio.“

„Nisi trebao, ovamo bih potrefila i vezanih očiju.“

Umesto bilo kakvog suvišnog komentara, otvorio mi je vrata na kolima.

„Otići ću po decu,“ rekao je gledajući na sat i tek tada sam postala svesna koliko je sati.

„Neka, ja ću.“

„Jesi li sigurna da si u stanju da voziš? Znaš da mi nije problem.“

„To su moja deca. Sasvim sam u stanju da odem po svoju decu.“ Ponašao se kao da sam kakav invalid.

„U redu... u redu,“ branio se. „Samo, molim te... molim te, pazi kako voziš. Vidimo se kod kuće.“ Pošao je ka svom autu i pre nego što je otvorio vrata, zaustavila sam ga.

„Sajmone, možda danas ne bi trebao dolaziti.“

„Kako želiš,“ odgovorio je iznenađeno i par puta otvorio usta kao da želi nešto reći, ali se predomislio.

Sačekao je da sednem u auto i krenem. Mahnuo mi je još jednom u znak pozdrava. Po izrazu njegovog lica zaključila sam da je uvređen, ali trenutno nisam bila u stanju da brinem o njegovim osećanjima.

 

Kasnila sam. Deca su sedela na klupi ispred škole i čekala me. Alek me je odmah izvestio o datumu njegove sledeće utakmice, Zoi je prepričavala svađu koja je izbila između dve njene drugarice a Džesa se pravila da zuri u svoj telefon, ali je kradomice posmatrala mene i najzad rekla ono što je muči, „znaš, mama, to je samo auto. Niste se trebali svađati zbog običnog auta.“

„Nisam se posvađala sa Sajmonom.“ Neverovatno koliko se vezala za njega i podržavala ga isto kao i on njih.

„Da, mama,“ rekao je Alek.

„Njegov auto je ionako bio mali za nas,“ dodala je Zoi.

„Nismo se svađali.“

„Vidi se po tebi. Plakala si.“ Pogledala sam se u retrovizoru i da, Džesa je bila u pravu, po mojim očima, usnama i nosu se videlo da sam plakala. Međutim moj odraz nije otkrivao razlog mog podbulog lica.

„Da, plakala sam,“ priznala sam, „ali ne zbog Sajmona. Razgovaraćemo kod kuće.“

„Tetka Alison,“ radosno je ciknula Zoi kad je videla njen auto parkiran na prilaznom putu.

„Zar im danas nisu trebali doći kupci?“ pitala je Džesa koja je očigledno znala više o tome šta se dešava na ranču nego što je brinula o svojim ocenama. Veoma sumnjičavo me je pitala, „mama, šta se dešava?“

„Ajde da uđemo,“ rekla sam kroz uzdah.

Dobro da je Alison bila ovde i dala mi vremena da se spremim za razgovor sa njima. Prvo ih je naterala da ručaju i tek kad se uverila da je svako pojeo porciju koju mu je namenila rekla je, „mama nešto mora da vam kaže.“

Ostali su da sede za stolom u trpezariji i gledali u mene iščekujući.

„Uhapsili su Meta Morisona,“ počela sam. Alek se osmehnuo, Zoi to i nije interesovalo a Džesa je sumnjičavo pogledala u mene. „I dok ga je policija tražila saznali su još nešto.“ Potražila sam pogledom Alison koja mi je klimnula. „Vaš tata...“ knedla mi je zapela u grlu i otežala izgovor koji je zvučao pomalo kao mijaukanje promukle mačke.

„Vaš tata se nije ubio sam,“ procedila sam.

Džesa i Alek su razmenili pogled a Zoi je gledala u mene njegovim dobroćudnim velikim očima i sve što sam u njima videla bila je zbunjenost.

„Policija je saznala da ga je Met ubio,“ rekla sam pošto sam se nakašljala.

„Tatu je ubio Met Morison?“ pitala je Džesa. Klimnula sam i obrisala suzne oči.

„Da i najvažnije je da ga je policija uhapsila,“ dopunila me je Alison.

„Šta to sada treba da znači?“ pitao je Alek.

„Ništa Alek,“ odgovorila mu je Džesa ljutito. „To apsolutno ništa ne znači. Ništa se ne menja. Tata je mrtav.“

Htela sam da viknem na nju, kako ništa ne menja, ali u suštini bila je u pravu. Ovo saznanje ga neće vratiti.

„Ubio ga je zbog novca koji su pokrali, zar ne,“ pitala me je a Alison joj je to tiho potvrdila. „Znala sam.“

„Mama, da li to znači da se više nećeš ljutiti na tatu?“ pitala je Zoi. Moj odgovor su pojele suze i mogla sam je samo zagrliti i poljubiti u kosu a onda sam osetila Alekove ruke oko sebe a onda i sestrine. Džesa je ostala sa strane da nas posmatra i prišla tek kad ju je Alison pozvala.

„I još nešto,“ odlučila sam da je vreme da saznaju i onu drugu stvar koju sam krila od njih. „Moraćemo prodati kuću kako bi isplatili tatine dužnike. Kupićemo neku manju od ove ali potrudiću se da bude u istom kvartu kako ne bi menjali školu.“ 


Autor: Dana Hill

No comments:

Post a comment

Nevolja kuca tri puta - 13