Nevolja kuca tri puta - 11

Prethodni nastavci:

Prvi deo    Drugi deo    Treći deo    Četvrti deo     Peti deo   Šesti deo    Sedmi deo

Osmi deo    Deveti deo     Deseti deo


20

Kira

 Moj život se promenio a za sve je bio kriv ili zaslužan Sajmon.

U ove tri godine naslušala sam se saveta iskopanih iz knjiga o samopomoći, o tome kako vreme leči sve rane, da će svakog dana biti sve bolje i lakše, da moram preboleti Henrija, da moram krenuti dalje. Samo je jedna osoba zaista znala zašto se nisam posebno trudila preboleti ga. Bila je to Alison, naravno. Znala je da sam njegov čin prihvatila kao svoju kaznu zato što ga nisam dovoljno volela. Bio mi je drag, i možda sam ga u jednom trenutku svog života na kratko volela. U svakom slučaju, volela sam život koji mi je pružio, porodicu koju mi je darovao, ali nikad nisam bila zaljubljena u njega. Pokušavala sam se zaljubiti u njega, nekoliko puta, ali nisam uspela u tome. Da sam ga volela, možda se ne bi ubio. Znam da je razmišljao o meni u tim zadnjim trenucima. Poslao mi je poruku. Poslednju poruku.

Oprosti mi ako možeš, uvek ću te voleti.

Znao je da će me ionako izgubiti. Rekla sam mu to onog jutra kad je odlazio na posao. Zašto bih ja i deca ispaštali zbog njegovih malverzacija a on je obećao da će sve srediti.

Nije sredio. Napravio je još veći nered a mi nismo pobegli od te sudbine a on jeste. Izabrao je lakši put a mene je ostavio da počistim njegov haos. Toliko puta sam bila ljuta na njega. Toliko puta sam bila tužna zbog njega a krivica zbog toga me je svakodnevno izjedala dok nije pojela i zadnju iskru želje za ponovnom srećom. Sve dok se Sajmon nije uvukao u moj život. A onda... bilo je tako lako, tako jednostavno ponovo osetiti sreću. Onu istinsku koja ti ispuni srce i dušu. Ponovo se osetiti živom, ali nije samo to bilo probuđeno, bilo je tu još nešto. Nešto što je dugo spavalo u meni. Zaboravljeno i prašnjavo. Nešto što sam mislila da nikad ponovo neću osetiti. Ljubav. Budila se u meni kao Trnoružica iz svog sna. Odmorna i spremna da voli čoveka koji ju je probudio.

Dani su polako prolazili i prelazili u nedelje a nedelje su prerasle u mesece i svi su bili obojeni nestašnim smeđim očima koje su me posmatrale sa obožavanjem i umotane u čupavu nakostrešenu kosu kojoj je bilo potrebno šišanje.

„Treba ti šišanje,“ prelazila sam prstima kroz njegovu gustu grivu. Bila je posebno čupava ovog jutra.

Protegao se po krevetu kao lenji mačak.

„Mislio sam se srediti za promociju a do tada ima još vremena.“

„Ako želiš, ja ću te ošišati.“

„Na šerpu?“ šalio se.

„Doduše znam samo jednu frizuru... Alekovu, ali ako želiš mogu pokušati i sa šerpom.“ Trudila sam se biti ozbiljna i ne nasmejati se ali to je bilo tako teško pored njega. Bio je kao razdragani dečak a njegov zarazni smeh je brzo zahvatio i mene.

„Možda bi me mogla ošišati na keca, onako na opasno, ha? Volela bi to?“ prebacio se na mene i zagledao u moje oči. Ponovo sam zarila prste u kosu.

„Ne. Zapravo volim ovu tvoju grivu.“ Počupala sam ga nežno na jednu stranu.

„A ja tvoju obožavam,“ rekao je zaneseno i već se našao na mojim usnama, i bila sam spremna na novu rundu valjanja po njegovom krevetu kad mi je zazvonio telefon. Mislila sam ga pustiti da zvoni da kraja, ali Sajmon se odmakao, znao je da brinem zbog Zoi. Nisam se ni stigla javiti kad je njegov zazvonio u duetu sa mojim.

Dohvatili smo svaki svoj telefon a onda razmenili pogled.

„To je Džef... Ja ću u kupatilo,“ rekao je i ušao zatvorivši vrata iza sebe a ja sam se javila Biliju. Zvao me je na sastanak, imao je neke vesti koje je odbio da mi saopšti preko telefona.

„Danas sam celi dan zauzet, tako da ako bi mogla doći sutra pre podne... i da, Melodi me je zamolila da te podsetim da za danas imate dogovoren ručak... u slučaju da si zaboravila.“

„Nisam zaboravila,“ slagala sam, jer jesam zaboravila. Sve što nije imalo veze sa Sajmon isparilo bi iz moje glave. „Radujem se. Odavno se nismo videle.“

„Uvek nas neko prekine,“ primetio je pošto sam obećala Biliju da ću nazvati njegovu ženu i završila razgovor s njim.

Sajmon je bio u pravu. Kao da su se svi urotili protiv nas. Ili je neko njega zvao, ili mene, ili su došle njegove spremačice.

Pošto smo se suzdržavali od razmene nežnosti pred decom, pre podne, nakon što bi ih odvezla u školu, bilo je jedino doba dana kad smo bili sami i mogli se posvetiti nama.

„Želim da sutra ujutro dođeš i probudiš me.“ Gurnuo mi je ključ u ruku dok sam ga ispraćala jedne večeri i tako je sve počelo. Odvezla sam decu i dok sam otključavala njegovu kuću osećala sam se neverovatno blesavo, glupo a u isto vreme uzbuđeno. Ostavila sam kroasane koje sam kupila za doručak u kuhinji i pošla do spavaće sobe. Naravno, pravio se da spava, čim sam sela pored njega otvorio je oči i ščepao me. Ne sećam se kad sam se zadnji put osećala tako razigranom i srećnom. Počela sam da obožavam tog muškarca. Njegove ruke na meni, njegove usne, osmeh, njegov pogled. Da... želela to priznati ili ne, zaljubila sam se u njega i to se videlo po meni.

„Izgledaš drugačije. Opušteno i srećno.“ Oborila sam pogled postiđeno svesna da na licu imam blesavi kez. Još nakon one nesrećne provale sam joj priznala da se viđam sa Sajmonom, ali od tada se nismo videle a prošla su tri meseca. „Drago mi je zbog tebe. Zaista.“

„Ne znam da li je to bilo pametno s moje strane... tako brzo ga pustiti u naš život.“ Ali ja više nisam umela da zamislim dan bez njega. U jednom trenu smo pokušali usporiti i odlučili smo da se nećemo viđati svaki dan, ali deca su to protumačila kao da smo se posvađali i jedva smo ih ubedili da je sve u redu. I oni su ga zavolela i prihvatila.

„Neka si. Vidi... osmehuješ se, Kira.“ Nasmejala se i nisam odolela, pridružila sam joj se. „Ne sećam se kad sam zadnji put videla ovaj iskren osmeh na tebi... Sad hoću da čujem sve.“

Dok smo čekale da nam donesu porudžbinu ispričala sam joj skraćenu verziju, izostavljajući poneke detalje, čuvajući ih ljubomorno samo za sebe.

„I kakav je?“

„Nežan, srdačan, romantičan... kompletan zanesenjak.“

„Deca su ga prihvatila?“

„Da. Čak i Džesa a znaš da njoj niko nije po volji... povlađuje im i kao da je više na njihovoj strani. Ne propušta Alekove utakmice. Zoi je najzad odgledala celo Zaleđeno kraljevstvo s njim a Džesi je našao posao preko vikenda u jednoj knjižari, kako bi zaradila novac za ulaznicu na onaj glupi koncert.“

„I u čemu je tu problem.“

„Šta ako sam pogrešila, Melodi? Da li sam se zaletela?“

„Pa šta ako si se zaletela. Draga moja, život ide dalje. Ne možeš živeti u prošlosti. Henri to sigurno ne bi tražio od tebe.“ U trenu sam se uozbiljila, nisam volela kad su ga ljudi pominjali.

„Plašim se da ću se jednom probuditi iz ovog lepog sna ili on i da ćemo shvatiti da je sve ovo bila greška a da će najviše stradati deca.“

„Kira, prestani da brineš o nečemu što bi moglo biti.“ Pre neki dan mi je i Alison rekla nešto slično.

„Nego, kako ste vi? Pričaj mi. Kako ste proveli praznike.“ Zahtevala sam kako bih promenila temu.

„Praznici su bili i prošli. Bili previše radi. Postao je opsednut jednim slučajem... Zaboravlja da jede. Možeš li to zamisliti? Smršao je. Nervozan je. Razdražljiv i pomalo strahujem za njegovo zdravlje.“

„Nadam se da nije zbog mog slučaja takav.“

„Ne, ne verujem, ali istina je da ne znam. Nikad ne priča o svom poslu. Ponekad mislim da je to blagoslov.“

Ni Henri nije razgovarao sa mnom o svom poslu i gde nas je to na kraju dovelo, pomislila sam, ali nisam ništa rekla. Za razliku od njega, Sajmon se često konsultuje sa mnom. Traži mišljenje i poštuje ga, posebno pošto je počeo da razrađuje radnju za novi roman inspirisan Deklanovim rančom.

 

„Italijanski sladoled, najbolji u Pertu,“ viknuo je ulazeći. „Međutim, nije i najbolji na svetu, taj ćete jesti kad odemo u Đenovu.“ Izvadio je iz kese kutije sa sladoledom i stavio ih u zamrzivač i preko mog ramena virnuo u tiganj i udahnuo miris glazirane piletine a zatim mi utisnuo poljubac u vrat od kojeg mi je odjednom postalo prevruće pored šporeta.

„Ok, ko želi poklone,“ viknuo je. Već sam mu rekla da ne želim da decu kupuje poklonima, ali nije me slušao i uvek im je nešto donosio. Za Božić je preterao sa darivanjem a svaki put kad bi došao doneo bi im nešto. Većinom su to bile sitnice.

„Šta si mi ovog puta doneo?“ doskakutala je Zoi do njega.

„Ledena kraljice, vreme je da iz Zaleđenog Kraljevstva pređemo u Oz.“ izvadio je omot Čarobnjaka iz Oza i objasnio joj ukratko o čemu se radi u filmu. Sumnjala sam da će uspeti da je nagovori da odgleda film do kraja, ali pristala je. Pristala je da jede i brokoli kad joj je on objasnio sve njegove prednosti. Prestala je i da glumi napade u obdaništu pošto je sa njom obavio jedan dugačak razgovor i ispričao joj priču o jednom dečaku koji je uzvikivao vuk i tako plašio svoje selo.

Umeo je bolje sa mojom decom od mene. Bolje od Alison.

Alek je nestrpljivo čekao svoj red i bila je to neka video igrica, pretpostavljam da ona o kojoj je dramio u zadnje vreme.

„Hvala Sajmone,“ uzviknuo je radosno.

„Ali samo vikendom.“

„Dogovoreno. Uostalom mama bi me ubila ako bi videla da igram igricu školskim danima.“ Pogledao je u mene i pobegao u dnevnu sobu pre nego što sam stigla da se upozoravajuće namrštim.

„Mlada damo,“ pozvao je Džesu koja mi je pomagala oko salate. Oprala je ruke i obrisala ih i tek onda prihvatila knjigu od njega. „Najzad sam je našao.“

„Hvala. Prilično je tražena u knjižari i čula sam da je jeziva,“ osmehnula se.

„Priznajem, nisam je čitao, ali po koricama bih sudio da jeste.“ Crna naopačke okrenuta figura sa sitnim crvenim očima ih je posmatrala sa korica „Verujem da bi tvoja mama napravila nešto bolje,“ šapnuo joj je dovoljno glasno da i ja čujem.

„To ne bih znala.“

„Jesi li videla korice koje je napravila za moju knjigu?“ odmahnula je glavom. Nisam joj pokazala. Retko kad bi ulazili u radnu sobu i nijedno dete nije pokazivalo interesovanje za ono šta radim.

„Kira, gde su?“ pitao je.

„U radnoj sobi.“ Pokazala sam gore.

„Možemo?“

„Naravno... u crnoj fascikli,“ doviknula sam im pošto ju je pozvao a naravno da im se i Zoi pridružila.

Čula sam deliće razgovora. Hvalio ih je a Džesa je samo rekla da su dobre a onda ga počela ispitivati za ostale njegove knjige koje su još uvek bile složene na radnom stolu.

Zoi je dosadio njihov razgovor i sišla je dole.

„Sajmone šta si mami doneo?“

„Ništa. Zaboravio sam na nju.“

„Sladoled,“ pritekla sam mu u pomoć. „I ako budete dobri, podeliću ga sa vama.“  

„Kako si mogao ponovo da je zaboraviš?“ ignorisala je moje objašnjenje.

„Nisam znao šta bih joj doneo. Šta dečaci daju devojčicama kad im se sviđaju.“

„Mama nije devojčica,“ hihotala se Zoi.

„Cveće i bombonjeru,“ pomogao mu je Alek koji je sa Džesom postavljao sto za večeru.

„Da, dobra ideja, Alek.“

„Ne mora biti fizički poklon,“ rekla je Džesa. „Možda samo da nešto učini.“

„U tom slučaju joj poklanjam ovo,“ pokazao je svoje ruke.

„Šta je to?“ Zoi ga je imitirala i gledala u svoje ruke zbunjeno.

„Moje ruke,“ objasnio joj je.

„Šta će joj tvoje ruke?“ Primetila sam Džesin pogled i brzo skrenula svoj kako ne bi videla rumenilo u mojim obrazima, jer Sajmon mi je svakog dana poklanjao svoje ruke.

„Tvoja mama se potrudila oko večere a ja ću ovog puta sve sam raspremiti posle večere. Složiti u mašinu, kako bi ona mogla odmoriti,“ objasnio je.

„Nije loše. Znaš da uvek gunđa što je ostavljamo samu u kuhinji,“ rekla je i otišla do njega i šapnula mu je nešto što ga je nasmejalo.

Držao se obećanog i nakon večere se prihvatio posla. Sedela sam za kuhinjskim ostrvom i ponudila mu pomoć ali je odbio. Pijuckala sam vino i uživala u pogledu na njegova leđa. Nije bio razbacan, ali povremeno bi se ispod bele majice napeli mišići na rukama i ramenima a i pogled na njegovu zadnjicu nije bio loš. Posebno dok je slagao suđe u mašinu.

Nisam ni pokušala sakriti svoj pogled. Deca su bila u dnevnoj sobi a ja sam se naslonila na levi dlan i vrtela vino u čaši osećajući kako mi se unutrašnjost zagreva i znala sam da nije vino razlog tome.

„Ok, nije da ne uživam u tvom pogledu, ali kontroliši se. Ako naiđu, deca bi mogla svašta pomisliti.“ Uzeo mi je čašu i ukrao gutljaj vina.

„Imaš veoma zgodnu zadnjicu,“ šapnula sam mu i uzela čašu natrag. „Nastavi slobodno,“ rekla sam mu pokazujući na prljave tanjire u sudoperi.

„Pao sam u tvoju nemilost.“

„Još ćeš da padneš, dragi moj.“

„Jedva čekam,“ uzdahnuo je.

„Tamo si stao.“ Pokazala sam mu prstom a on se slatko nasmejao.

„Deco, vaša mama me iskorišćava,“ viknuo je.

„Tako ti i treba kad si zaboravio na nju,“ javila se Zoi.

„Nemilosrdna na mamu.“

Dok smo čekali da mašina završi seli smo na terasu.

„Ovo je bilo lepo,“ rekao je smestivši se na fotelju.

„Sviđa ti se spremanje posle večere.“

„Ha ha ha... ali da. Sve ovo je... lepo.“ Premestio se na dvosed pored mene i prebacio ruku oko mojih ramena, naslonila sam glavu na njegovo rame i uživala u mirnom ostatku večeri. „Uvek mi je lepo sa vama. Nisam te pitao, kako je bilo na ručku?“

„Dobro, volim Melodi. Zaista je draga... možda bi mogli da izađemo jednom na večeru s njima,“ predložila sam.

„Voleo bih to,“ rekao je pomalo odsutno.

„Sutra prepodne imam onaj sastanak sa Bilijem, tako da ćemo preskočiti naš jutarnji sastanak... nadoknadićemo neki drugi dan.“ Osetih jači stisak njegove ruke.

„I ja moram u grad. Moram nešto obaviti a i Buldog me je zvao danas... detektiv Brajton. Pominjao sam ga.“

„Onaj koji ti pomaže oko procedure u knjigama.“

„Da... zvao sam ga nakon provale i zamolio ga tada da mi javi kad nešto sazna.“ Meta Morisona nismo ni pominjali i sasvim sam ga potisnula u svojim mislima ali sada, ona poznata nervoza se probudila u meni i kao da je bila još jača.

„Mama, meni se spava,“ prekinula nas je Zoi i zevnula.

„Sad ću, Zoi,“ rekla sam i pogledala u Sajmona čekajući odgovor.

„Čini se da je Morison u Singapuru ili je bio, sutra ću saznati nešto više.“

„Možda o tome želi razgovarati Bili.“

„Može li Sajmon da mi pročita priču?“ nastavila je Zoi da zanoveta.

„Naravno da mogu.“ Ustao je a ja sam otišla poterati Aleka i Džesu na spavanje kako bih se barem na tren udaljila od one strepnje koja je počela da me gricka a onda se osvrnula okolo i pogledala po kući, svesna da je prodaja neminovana.

Mrzim selidbe i biće teško, ali moraćemo tako.

21

Kira

 

„Dobro jutro svima,“ viknuo je s vrata.

„Dobro jutro, Sajmone,“ odgovorila su deca u glas, pomalo iznenađena što ga vide ovako rano. I sama sam bila iznenađena. Znala sam da treba da se nađe sa onim detektivom, ali nisam mislila da odmah izjutra.

Pozdravio se sa Alekom bacivši mu pet i poželeo mu sreću na testu iz matematike. Zoi je ustala od stola i zagrlila ga a Džesa mu se osmehnula.

„Znaš da je smeš poljubiti za dobro jutro,“ zadirkivala ga je pošto je ispratila njegov pogled i proučila moj. Umesto odgovora namrštio joj se a onda ju je poslušao. Prišao mi je, privukao me k sebi i glasno me poljubio.

„Sajmone,“ pobunila sam se i brzo pogledala decu koja su se cerekala.

„Sajmon i mama, zaljubljen su par, grlili se, ljubili se...“ pevala je Zoi podsmevajući se.

„Dosta,“ upozorila sam je. „Spremajte se za školu. Zakasnićemo.“

„Mislio sam ići s vama, ako mogu.“

„Naravno da možeš. Nešto nije u redu s tvojim kolima?“ čudila sam se.

„Ne... nego idemo u istom pravcu, pa sam pomislio da bi mogli ići zajedno.“

„Zašto mi se čini da nije samo to?“ pitala sam sumnjičavo i  brzo je popustio.

„Dobro, u pravu si. Nije samo to... prodao sam auto,“ priznao je pokajnički.

„Šta si uradio?“ pitao je Alek umesto mene.

„Juče sam prodao auto i još mi nije stigao novi a mislio sam da bih mogao sa vama. Ako ne, zvaću taksi,“ slegnuo je ramenima.

„Ali juče si otišao po sladoled,“ prisetila sam se.

„Da i usput ostavio kola kod Malog Džoa i vratio se taksijem.“

Odmahnula sam glavom. Nisam znala kako da odreagujem na ovu informaciju. Nekoliko puta je pomenuo kupovinu novog, većeg auta u koji bi svi stali. Protivila sam se tome i upozoravala ga da se ne zaleće... a sada sam se ljutila što me nije poslušao. S druge strane, bio je to znak da je itekako ozbiljan i to me je zapravo radovalo.

„Da zovem taksi?“

„Ne. Naravno da možeš ići s nama,“ rekla sam. „Ali...“ htela sam ga izgrditi a onda sam pogledala po deci koja su se došaptavala iza naših leđa. Alek je uzbuđeno saopštavao devojkama radosnu vest. Sa Henrijem se nikad nismo svađali, niti prepirali pred njima, pa sam odustala da prigovaram Sajmonu.

Ponudila sam mu da vozi, ali odabrao je mesto suvozača, rečima, „verujem ti“. Pozdravio se sa decom pre nego što su izašla ispred škole i poželeo im lep dan. Džesa ga je potapšala po ramenu saosećajno i poželela mu sreću pogledavši u mene. Znala je da ću se obrušiti na njega čim ostanemo sami, ali nisam.

„Tvoja su kola u pitanju,“ rekla sam pošto smo krenuli.

„Da, jesu.“

„Premda sam mislila da voliš svog audija.“

„Voleo sam ja i mog bmwa, i ferarija pre toga, a voleću i ovog AMG.“

„Mercedes?! Nisi mogao uzeti nešto manje upadljivo?“

„Još nisam imao mercedes.“ Slegnuo je ramenom.

„Zar vi muškarci niste verni jednom proizvođaču ponižavajući sve ostale.“

„Život je previše kratak da se vozi samo jedna marka automobila kad ih ima toliko dobrih... Zaista hoćeš da se prepiremo u vezi ovoga?“

„Ne. Izvini. Samo sam napeta,“ priznala sam. „Želim da se sve ovo već jednom završi kako bih mogla nastaviti sa svojim životom. Ništa više.“

„Otkazaću ga ako želiš... ne želim da se svađam s tobom zbog jednog automobila,“ rekao je dok smo čekali na semaforu. Bio je ozbiljan.

„Ne svađamo se. Samo svako od nas izražava svoje mišljenje.“

„Neki od nas to rade previše glasno i žustro.“ Preteći sam ga pogledala a on je uvukao glavu u svoja ramena glumeći strah i nevinost. Zakolutala sam očima i odmahnula glavom svesna da je iz mene ispario i zadnji tračak ljutnje koju sam ponela od kuće.

Automobili iza nas su nam svirali, ali ignorisala sam ih. Nek sviraju i nek nam gestikuliraju i psuju.

„Kao što sam rekla... to je tvoj auto.“ Uključila sam se ponovo u saobraćaj na radost vozača iza nas.

Dao mi je smernice gde da ga vozim. Bilo je to blizu Bilijeve kancelarije. Pošto sam se zaustavila ispred restorana okrenuo se ka meni pre nego što je izašao.

„Kira, želim da budem deo tvog... vašeg života, ali ujedno želim i da vi budete deo mog a kako to možete biti ako se ne smestite u moj auto.“ Nemoćno sam uzdahnula. Uvek je znao tačno šta treba da kaže.

„Dođi ovamo,“ pozvala sam ga kažiprstom zahtevajući njegov poljubac i pošto sam dobila ono što sam tražila zagledala sam se u njegove oči koje su govorile ono što se on sam nije usudio reći, ono što se ja nisam usudila reći a ono što je bilo očigledno... ono što nam se Zoi podsmevala.

Bila sam apsolutno i totalno zaljubljena u ovog čoveka.

„Onda... jesmo li ok nas dvoje?“ pitao je.

„Jesmo, ali molim te, Sajmone... molim te, nemoj mi više raditi iza leđa. Imala sam toga i previše sa Henrijem.“

„Da li to važi i za tebe?“

„Da.“ Uzdahnula sam. „Razgovaraćemo uveče.“ U tom trenu sam odlučila da ću mu reći sve. Ovo je već zaista postalo ozbiljno između nas. Davala sam mu maksimum mesec dana, ali on nije odustao od nas ni nakon puna tri meseca. I nisam mu dosadila, ni ja, ni deca, kao da nas je još više želeo. Zato i nije bilo svrhe kriti ovu sramotu od njega, ionako bi kad tad saznao da moram prodati kuću kako bih namirila dugove. Međutim, to je značilo da ću o svemu morati razgovarati sa decom a od toga sam strahovala više od razgovora koji me je čekao u Bilijevoj kancelariji. Bila sam spremna na najgori scenario.

„Još uvek sam ljuta na tebe,“ rekla sam mu umesto pozdrava, ali uz široki osmeh.  

 

Bili me je sačekao u čekaonici. Delovao je nestrpljivo i Melodi je bila u pravu, smršao je, možda i previše a po izrazu lica sam zaključila da je nervozan i napet a to nije bio dobar znak i strah se ponovo uvukao u mene.

Pre nego što me je uveo u konferencijsku salu, postavio mi je jedno jako čudno pitanje.

„Kira, gde ti je pasoš?“

„Moj pasoš?“ čudila sam se i odgovorila mu pre nego što mi je postavio to bizarno pitanje još jednom. „Kod kuće.“

„Jesi li sigurna? Proverila si? Nije ga Morison ukrao?“

„Nije. Proverila sam sva naša dokumenta. Još kad je policija bila kod nas. Zašto pitaš? Ima li ovo neke veze s time da je Met u Singapuru?“

„Kako znaš?“ bio je red da se on začudi.

„Sajmonu se juče javio jedan prijatelj... detektiv Brajton.“

„Buldog? Blek poznaje Buldoga?“ čudio se zadivljeno.

„Rekao mu je da je Met u Singapuru.“

„Jeste. Mark, detektiv kog sam angažovao ga je otkrio tamo, zapravo, sačekao ga je tamo. Poslao sam ga u Singapur,“ odgovorio je pokajnički pravdajući se da to neću ja finansirati. „Kad ga nisu uhvatili ovde posumnjao sam da će pokušati da se na neki način dočepa novca.“

„Kakvog novca?“

„Uđi, sve ćemo ti objasniti.“

Zbunjeno sam ušla u salu nalik akvarijumu. Sa jedne strane su bili visoki prozori koji su gledali u sličnu staklenu zgradu u kakvoj smo se nalazili a sa druge strane je bio stakleni zid koji je gledao na čekaonicu. Za izglancanim, crnim, dugačkim stolom sedelo je dvoje ljudi. Jednog sam poznavala, bio je to Bilijev pomoćnik ali stariju punačku ženu nisam. Crna natapirana kosa bila je dva puta veća od njene glave nasađene na ramenima, bez vidljivog vrata koji je nestao u povećem podbratku. Na nosu je imala debele naočare crvenog okvira koje bi povremeno podizala kratkim debelim prstima. Predstavio ju je kao gospođu Vendel. Bio je to taj stručnjak za finansije kojeg je angažovao a ja sam bila prilično sumnjičava po pitanju njene stručnosti sve dok nije počela da mi objašnjava ono što sam godinama odbijala da shvatim... Henrijeve malverzacije. Radila je to sporo, detaljno i trudila se da je ispratim.

„Da li me razumete, gospođo Milman?“

„Da. Dva puta je ulagao njihov novac a profit sa prve transakcije je preko jedne kompanije prebacivao na ovaj račun u Singapuru.“

„Čist novac. Opran,“ naglasila je. „Koji je daljnjim i riskantnim ulaganjima povećavao.“

„I kažete da su vlasnici i kompanije i ovog računa bili Met i Henri? Znači da je Met za sve ovo znao?“

Svi su sumnjali da Met, ne samo da je znao za Henrijeve prevare, već da su to radili zajedno. Alison je bila ubeđena da su one bile Metova ideja. Po njenom mišljenju Henri nije imao dovoljno hrabrosti i bezobrazluka za to. Međutim, ona nije poznavala Henrija kao ja. Njegova ljubav prema novcu i dokazivanju nije imala granica. Mislila sam da mu je to Met prećutno dozvolio a kad se za sve to saznalo pokrivao je svog najboljeg prijatelja.

Bože, kako sam samo glupa i naivna.

„Kira, ne samo da je znao. Radili su ovo zajedno ali nije bilo dokaza da je umešan. Regulatori su pre tri godine pokušali otkriti nešto, ali nisu uspeli. Međutim, mi jesmo i to slučajno. Zahvaljujući jednoj tužbi i to onoj zadnjoj i najmanjoj. Zahvaljujući njoj smo otkrili ovu kompaniju i ovaj račun... a kad smo počeli da kopamo dublje, otkrili smo i više od toga, i to nije jedini dokaz koji imamo protiv Morisona.“ Uzdahnuo je, obrisao belom maramicom ćelavu glavu koja mu se presijavala a zatim nastavio. „Zato je na kompaniju preuzeo sve tužbe podnete protiv Henrija i isplatio ih. Sve su one imale veze sa tom kompanijom i ovim računom. Met je sve vreme čuvao ovaj novac.“

„Čiji novac?“ pitala sam zbunjeno iako mi je pre par minuta sve bilo objašnjeno.

„Njegov i od vašeg supruga... a sada vaš,“ odgovorila mi je Vendelova.

Henri je imao tajni račun u Singapuru? Nikad ga nije pominjao… Bili smo na letovanju tamo, više puta. Da li je to bio razlog? Zapitala sam se i odgovorila, naravno da jeste. Samo ja nisam obraćala pažnju na njega. Uživala sam kraj bazena ili u trošenju pokradenog novca. Bože kako sam mogla biti tako glupa.

„Koliko?“ uspela sam da procedim pitanje.

„Na današnji dan, skoro 47 miliona dolara... američkih,“ naglasila je Vendelova a meni je u ušima zazvonilo i nisam čula tačan podatak koji je pročitala iz svog notesa.

„Zašto su krili taj novac?“ pitala sam a Bili je ponovo obrisao svoju ćelavu glavu kao da je na taj način pokušavao obrisati svoju nervozu. „Ako je ovaj novac postojao i tada, zašto bi se Henri ubio zbog dugova ako je imao ovaj novac?“ glas mi se tresao i podizao od panike koja se polako uvlačila u mene. Bilijev prodoran pogled trebao mi je dati odgovor ali ja sam odbijala i da pomislim na to.

„Rekao je... tog jutra mi je obećao da će sve srediti. Da ima načina da sve sredi. Mislio je na ovaj novac?“

„Svoja sredstva je iz kompanije mogao povući bez Metove saglasnosti, ali novac sa ovog računa se mogao podići samo uz obostran pristanak,“ objasnio je i pogledao u ženu koja je zatresla svojom crnom grivom potvrđujući.

„Da li bi taj novac iz kompanije bio dovoljan da namiri te tužbe?“ Polako sam već sve shvatala, ali još uvek nisam reagovala. Kao da je neko drugi razgovarao sa njima a ne ja.

„Više nego dovoljan, ali bi regulatorskom telu koje ih je istraživalo, otkrio ovaj račun a samim tim i sve druge prevare.“

„A Met to nije želeo. To mi pokušavaš reći?“

Klimnuo mi je jednom, kratko a zatim slegnuo ramenima.

„Ne znam, Kira. Ne mogu sa sigurnošću da kažem šta se tog dana dogodilo između Meta i Henrija, ali ja mislim da je tako. Na drugima je sada da to utvrde.“

„Na kome? Regulatorskom telu?“

„I na njima, i policiji, i tužiocu. Meta su uhapsili u banci kad je došao da podigne novac u pratnji Henrijeve udovice, kao zakonskog naslednika.“

„Zato si me pitao gde mi je pasoš?“ shvatila sam i bez toga da mi potvrdi a njegov pogled je odlutao negde iza mene. Sledila sam ga i primetila Sajmona a onda ugledala paniku u njegovim očima.

„Šta mi zapravo pokušavaš reći, Bili?“

„Žao mi je Kira. Toliko mi je žao.“ Suze su mu zacaklile oči a tuga iskrivila lice.

„Kaži mi,“ zahtevala sam ljutito. Morala sam to čuti jer ja nisam bila spremna da sama na to pomisliti. Nisam imala dovoljno hrabrosti za to. Osećala sam da se ona noćna mora, ona poznata neman ponovo nadvija nada mnom a tek nedavno sam se oslobodila iz njenih kandži.

„U početku je to bila samo sumnja, ali Mark je u svojoj istrazi našao i čvrste dokaze da je Morison zapravo... ubio Henrija,“ prelomio je to najzad preko jezika.

„Ne,“ odmahnula sam glavom. Odbijajući da prihvatim ovo. Bilo je to previše. Bilo je teško pomiriti se s time da je sam sebi oduzeo život, ali da je ubijen... to je već bilo previše.

Vendelova mi je prišla sa čašom vode, „biće sve u redu, draga. Važno je da su ga uhapsili.“

„Da li si dobro?“ Sajmon se stvorio iza mene.

„I ti si za ovo znao?“

„Ne. Sad mi je Buldog rekao. Otvorili su slučaj. Pojavili su se neki novi dokazi.“ Pogledao je u Bilija koji je izgledao kao da je istrčao maraton.

„Koliko dugo znaš, Bili? Zašto mi, do đavola, ništa nisi rekao.“

„Nisam hteo da ti otvaram rane. Ne zbog osećaja koji sam imao. Sumnje koja se rodila u meni kad sam shvatio da je Henri imao odakle da izmiri sve tužbe. Zakleo sam se da ću ti reći tek kad budem imao sve odgovore.“

„I šta je sada sa tužbama, pretpostavljam da ovo ništa ne menja.“

„Kako ne bi menjalo, draga moja,“ javila se Vendelova umesto njega. „Imaš milione na računu.“

„Čini se da na kraju nećeš morati da prodaš kuću,“ odgovorio mi je Bili.

„Prodavala si kuću?“ začudio se Sajmon.

„Moram, Bili. Ne želim ni centa od tog novca.“

„Ali Kira, to je čist novac.“

„Nije... to je krvav novac. Novac koji mi je oteo muža, koji je oteo oca mojoj deci i ne, ne želim taj novac.“

Ustala sam i izašla napolje. Bes je počeo da skuplja u meni, da kipti iz mene na sve strane. Vrištala bih kad bih mogla, ali glas je negde nestao, kao i moja snaga.

Nastavak

Autor Dana Hill



No comments:

Post a comment

Nevolja kuca tri puta - 13