Nevolja kuca tri puta - 9

Prethodni nastavci:

Prvi deo    Drugi deo    Treći deo    Četvrti deo    Peti deo    Šesti deo    Sedmi deo   

Osmi deo

16

Kira

 

Kao da sam bila začarana. Bila sam kompletno opčinjena ovim čovekom. Bilo je tako lako zaplivati na talasu naše požude. Prepustiti se njegovim dodirima, topiti se u njegovim rukama, i sasvim se raspametiti na njegovim usnama. Poznavao je žensko telo. Poznavao ga je predobro. Henri me je voleo, više nego što sam ja ikad volela njega, ali nije umeo da obožava moje telo. Za razliku od njega sa Sajmonom sam osetila upravo to. Čisto obožavanje.

Da, bilo je jednostavno prepustiti se tom divnom muškarcu a utoliko je buđenje iz tog sna bilo bolnije.

Dok me je milovao i nežno ruku uranjao u moju kosu, taj nevini dodir je prizvao Henrija u moje misli. Imao je običaj milovati me na sličan način.

Bože šta sam učinila, presekle su me misli. Pokušala sam ubediti sebe da nisam učinila ništa loše. Henri se više neće vratiti. Nisam ga prevarila a ipak me je nešto nagrizalo iznutra.

Bila sam u tuđoj kući, sa drugim muškarcem u krevetu.

Ustala sam.

„Ne, Kira. Ostani,“ bunio se. „Želim da te grlim celu noć. Želim da ti skuvam kafu ujutro. Serviram doručak u krevet.“

Bio je iskren a ja nisam uspela da sakrijem suze. Pokušao je da me zadrži i zaustavio me rečima, „ne moraš biti sama.“

Nisam želela biti sama. Henrija više nema a on je bio tu. Željan i spreman popuniti prazninu koja je ostala. Da li bih mu to trebala dozvoliti? Trudio se da mi ugodi i da se osetim prijatno. Pokušao je da mi skrene misli i prihvatila sam to. Opustila se i zaspala pored njega, ali je buđenje bilo čudno.

Prvo, nisam znala gde sam a onda sam ga ugledala pored sebe i neki nalet panike je preleteo kroz mene da bi me u istom trenu napustio.

Zašto sam mučila sebe sinoć sa Henrijem? Zapitala sam se i znam da je razlog bila griža savesti a ne ljubav prema njemu. Ona je odavno iščezla, ako je uopšte ikada i postojala.

Zagledala sam se u muškarca pored sebe i upijala svaki delić njega.

Neću ga upoređivati sa njim, donela sam odluku. Bilo je to nemoguće. Bili su sušte suprotnosti, možda ne toliko u izgledu, jer imali su nekih dodirnih tačaka, ali u karakteru i krevetu su bili nebo i zemlja.

Sa Henrijem smo imali, što bi se reklo, zdrav seksualan život, ali uvek je bio nesiguran i morala sam ga voditi i ohrabrivati a vremenom je to postao automatizam.

A Sajmon... Oh, Bože... Sajmon je tačno znao šta treba da radi.

Ugrizla sam se za usnu prisetivši se. Obrazi su me zaboleli od osmeha ali i od rumenila.

Da, možda bih mogla pokušati sa njim, pomislila sam. Zaista bih mogla.

Više nisam mogla da zaspim, pogledom sam potražila toalet. Premda je raspored u sobi bio malo drugačiji i sama soba je delovala veća od moje, znala sam gde da potražim kupatilo. Našla sam ga iza garderobera i ono je za razliku od spavaće, bilo manje od mojeg. Nije bilo kade, već samo ogroman tuš sa klupom. Iskoristila sam ga i istuširala se. Nameravala sam otići kući i ostaviti mu poruku, ali probudio se i nije mi dozvolio da odem.

Spremio je kafu, onakvu kakvu volim. Spremio nam doručak a ja sam za to vreme čekala poziv od dece. Razgovor o uređenju kuće je nekako otišao u pravcu njegove bivše. Shvatila sam da ju je voleo i da je razvod prilično teško podneo.

Na neki način smo oboje bili povređeni i nosili ožiljak prethodne veze. Da li bi mogli tako oštećeni da funkcionišemo? On uopšte nije krio svoje namere. Rekao je to otvoreno. Želeo je više. Želeo je celi paket.

Očekivano, deca su se javila i bili su veoma radoznali a ja sam mogla tačno da zamislim sestrin izraz lica kad sam joj rekla da joj ne treba Sajmonov broj jer je tu pored mene. Pozvala ga je na ranč na roštilj koji, verujem, da je u tom trenu izmislila. Pristao je. Znala sam da će pristati i pre nego što ga je pitala.

Trebalo je još obaviti samo hod sramote i otići kući u haljini od sinoć. Sreća, pa taj hod neće biti dug.

„Šteta što nemamo ovde neka vrata,“ pogledala sam u zid koji je delio naše terase.

„Idem po testeru i čekić.“

„Ionako bih morala kroz glavni ulaz a Devinterova od jutra nadgleda naše kuće i čeka.“

„Misliš?“ Čudio se završavajući sa doručkom.

„Oh, da. Ne trebaju nam ovde nadzorne kamere ona vidi i zna sve. Verujem da zna tačno, i kad si došao po mene, i kad smo otišli, i kad smo se vratili, i kad sam ušla kod tebe, i sigurno zna da sam još uvek ovde,“ nabrojala sam.

„Da li ti je žao zbog toga?“

„Ne, nije.“ Uopšte mi nije bilo žao, samo sam vodila borbu sa vlastitim demonima i nekako ih potiskivala, znajući da će se jednom obrušiti na mene. „Izvini zbog onog sinoć.“

„Ne, ti izvini ako sam bio navalentan.“

„Ostavio si mi sasvim dovoljno prostora da se predomislim.“ Mogla sam da uđem u kuću i čeznem za njim. Ali želela sam ga. Bila je to moja odluka. „Ne, Sajmone, ne žalim ni trena.“ Pružila sam ruku ka njegovoj i blago je stisnula. „Henri se nekako uvukao u misli posle,“ objasnila sam.

„Znam i svestan sam da ne može samo tako nestati. Niti treba da nestane, samo se nadam da ima malo mesta i za mene... tamo pored njega.“ Bio je tako sladak i razuman, ne mogu da verujem da postoje takvi muškarci.

„Da, ima mesta i za tebe i nadam se da si svestan u šta se upuštaš. Znaš, još uvek možeš da se predomisliš.“ Davala sam mu prostor za beg.

„Hej. Dosta,“ rekao je nežno. „Ne želim da se predomislim i da, upozoren sam. Prilagodiću se, i tvojim granicama, i tvom tempu... za sada.“

„A šta posle?“

„Posle ću možda malo da ih pomeram.“ Nestašno mi je namignuo i nasmejao me. Uopšte nije znao u šta ulazi i to je bilo ono što me je najviše brinulo.

Za mesec dana će se predomisliti. Uplašiće se i pobeći će glavom bez obzira.

Nepotrebno me je dopratio kući i mahnuo Devinterovoj. Pravila se da plevi baštu.

„Bila si u pravu. Špijunira. Nisam to znao,“ šapnuo je.

„Normalno da ne znaš kad ti je glava uvek u oblacima.“

„A sad si i ti tamo sa mnom,“ pokuckao se prstom po slepoočnici i namignuo mi. „Vidimo se u tri, ako ne i ranije.“

To je bio dogovor. Hteo je da provedemo celi dan zajedno, ali imao je poruke od Džefa. Uređivali su jedanaestu knjigu a mene su zvali sitni poslovi koje je neko morao obaviti po kući. Brzo sam ih završila i odolela želji da odem k njemu i samo sedim negde pored i posmatram ga dok radi. Nešto mi je govorilo da bih ga samo dekoncentrisala.

„Hej, Kira, jesi li spremna?“ čula sam dozivanje sa njegove strane balkona.

„Sad ću.“ Izašla sam napolje. Virio je preko ograde. „Sajmone, nemoj da padneš.“

Prodrmusao je ogradu. „Stabilna je i ne brini, neću se penjati, niti preskakati, ali hteo sam da te vidim.“ Osmehnuo se pošto je slegnuo ramenom.

„Hajde onda okolo a možemo i poći ako si spreman.“

„Već sat vremena sam spreman.“

„Uzmi i neku jaknu, sako, nešto,“ doviknula sam mu uzimajući džemper. „Ješćemo napolju. Predveče će biti svežije tamo.“

„Ti se brineš za mene, kako je to slatko, dušice.“

„Dušice?“ začudila sam se pošto sam mu otvorila ulazna vrata i otišla još jednom proveriti da li su svi prozori zatvoreni i da li sam zatvorila vrata od terase.

„Dušo... srce... srculence,“ dovikivao mi je i mrštila sam se na svaki nadimak.

„Ne. Ni jedan,“ rekla sam pošto sam uzela tašnu spremna za polazak.

„Naći ću ja već nadimak za tebe, ne brini.“ Stavio je ruke na moj struk i privukao me bliže k sebi. Na jedan tren se zagledao u moje oči a onda spustio svoje usne na moje, a poljubac je trajao i trajao.

„Znam da posle neću imati priliku za ovo,“ šapnuo je.

Ponudio se da on vozi i predala sam mu ključeve od kola.

„Zlato,“ odmahnula sam glavom. „Malena?“

„Nisam malena, Sajmone.“

„Maco.“

„Samo ne maco.“

„Zašto ne?“ bunio se.

„Ne maco. Ne posle onog šta sam pročitala.“

„Oh da, u pravu si.“ Tako je njegov ubica oslovaljavao svaku svoju žrtvu.

„Ljubavi... ne, prerano je?“ odbacio je odmah.

„Kako bi bilo da smo za sad samo Sajmon i Kira. Posebno pred decom.“

„Deca,“ setio se. „Hoćemo li im zajedno reći ili ćeš im ti?“

„Nemamo im šta saopštiti... idemo polako.“ Klimnuo je. „Premda, verujem da će i sami shvatiti da se nešto dešava.“ Džesa je već pitala za poljubac, ali to je tako sitna i nevina stvar. Ubeđena sam da će brzo shvatiti šta se desilo između mene i Sajmona i pomalo sam strahovala od njene reakcije.

„Da... da u pravu si. Naravno.“

Zamislio se i počešao po glavi. „To zapravo znači da ću večeras spavati sam.“ Zvučao je razočarano. Dohvatio je moju ruku i poljubio mi nadlanicu. I sama sam bila razočarana, ali nisam želela da se zalećem više nego što jesam i zato sam mu potvrdila, „da, Sajmone. Večeras ćeš spavati sam.“

„Izdržaću sledećih nekoliko dana,“ pogledala sam ga začuđeno. „Nedelja?“ pitao je zgroženo.

„Možda i meseci. Sajmone, to je nešto što neću požurivati. Videćemo. Polako. Možda odustaneš nakon nedelju dana.“

„Neću odustati. Prestani to govoriti. Zar imaš tako malo vere u mene?“

„Jedva te poznajem, izvini ako sam sumnjičava po tom pitanju.“ Stegnuo je volan i zamislio se. Možda sam malo preterala ali bila sam spremna na to da će se nakon mesec dana ohladiti. „Vidi. Predivno se osećam pored tebe. Seks s tobom je bio fenomenalan.“ Osmeh mu je zaigrao na usnama. „I da, želim toga još. Želim tebe još. Prija mi tvoja pažnja. Prijaš mi ti ali ovde se ne radi samo o meni. Počećemo polako. Večera. Društvene igre do kasno.“

„U pravu si. Naravno. Jednostavno biću tu negde i navići će se na mene a i ti ćeš dobiti priliku da me bolje upoznaš i da se uveriš kako sam totalno kul i neodoljiv lik.“ Nasmejala sam se. „Možda ih mogu ponekad voziti u školu ili ih pokupiti. Znaš, da ti pomognem oko njih,“ dosetio se.

„Možda.“ To je pak povlačilo nešto više. Morala bih ga navesti kao osobu od poverenja a za to je bilo prerano ali on je u svojoj fantaziji već kupovao nova kola.

„Uvek sam hteo range rovera ili možda novi model...“

„Sajmone, odleteo si visoko pod oblake,“ upozorila sam ga.

„Znaš kakav je fenomenalan pogled odavde. Dođi da vidiš.“ Počeo je da mi opisuje šta vidi. Bio je to idiličan porodični život i morala sam priznati da je zaista bilo lepo tamo gore kod njega, ali to je bila samo fantazija a stvaran život je nešto sasvim drugo.

„Da li se jako razočaraš kad ti se snovi ne obistine?“

„Samo jedan, do sad i mislim da sam ga sanjao sa pogrešnom osobom.“ Zvučao je tužno i ozbiljno.

„Misliš da ja nisam pogrešna?“

„Verujem da nisi.“ Pogledao me je, osmehnuo se i ponovo potražio moju ruku.

„Znaš da je na početku uvek sve lepo a onda se život umeša, napravi ti rupe na tom putu savršenstva i ponekad su tako velike da ih ne možeš ni zaobići već moraš tražiti novi put.“

„Ako je temelj veze dobar i čvrst. Zasnovan na uzajamnoj ljubavi, poštovanju i iskrenosti onda ti ne pada teško da se taj zaobilazan put prevali zajedno.“

„Ovde skreni desno.“ Umalo da promašimo skretanje ka ranču.

„Tufnica,“ uzviknuo je radosno. „Da, ti si moja slatka tufnica.“

„Kakva sad tufnica?“

„Ti si moja tufnica,“ osmehivao se zadovoljno.

„Zašto?“

„Tog dana kad sam te prvi put ugledao, nosila si bluzu sa belim tufnicama. Mislim, kad sam te zaista pogledao, tebe kao ženu. Tek tog dana, u Porterovoj kancelariji, sam primetio koliko si istinski lepa i tada si nosila bluzu na tufnice i zato tufnica.“

Nisam znala šta da odgovorim na ovo. Laskalo je. Bože, kako mi je samo laskalo, i toliko sam se na tren zbunila da umalo ponovo propustimo novo skretanje. Čak i kad je stao pred kapijom ranča ja sam još uvek bila u nekom stanju šoka.

Zaustavio se, na kratko izašao napolje i udahnuo.

„Sajmone, šta radiš?“ pitala sam polako se vraćajući na zemlju.

„Samo sam hteo da udahnem i osetim ovaj trenutak. Mislim da će mi biti potreban.“ Posmatrala sam ga sa čuđenjem a onda shvatila, taj napuvani namrgođeni pisac kojeg bih povremeno srela je zapravo bio nežna duša i neopisivi romantičar. Romantičar koji se u roku od par meseci uvukao u moj život, u moju glavu a koji će se uskoro uvući i pod moju kožu.

„Znaš onu Deklanovu priču o njegovom pradedi,“ rekao je vraćajući se u auto.

„Pusti Deklana, taj ti može pričati priče o ovom ranču neprekidno mesec dana.“

„Odlično,“ rekao je oduševljeno.

„Odlično?“ polako je prošao kapiju i ušao u ranč.

„Još od Zoinog rođendana ta priča mi ne izlazi iz glave. Zapisao sam inicijalnu ideju... ali Kira, to je ono zbog čega sam uopšte počeo da pišem. Želeo sam pisati ovakve priče. Ne trilere i misterije, već priče o ovakvim mestima i ljudima koji su ih stvorili,“ pokazao je na tipičnu kolonijalnu kuću pred nama iz koje su izašla moja deca.

„Mogu samo da ti kažem da će Deklan biti oduševljen.“ Uvek je govorio da je njegova porodična istorija dostojna filma a i bila je. Bilo je u njoj svega, i izdaje, i obračuna sa bogatom porodicom, čak i neobjašnjiva smrt i naravno zabranjena ljubav.

„Ne brini, lepo ću se ponašati,“ rekao je pre nego što je izašao iz kola.

Očekivano, Alek je bio najbrži. Džesa je stajala pozadi sa Zoi koja je jedva dočekala trenutak da me zagrli. Deklan nas je pozdravio, onda i Alison a Sajmon je odmah počeo da hvali ono šta vidi a mom zetu ne treba mnogo pa da te pozove u obilazak. Alek je pošao s njima a i Zoi im se pridružila. Koristila je svaku priliku da ode do konja. Povukla je Sajmona za ruku i zatražila da je uzme na ruke.

„Jel ti bilo jako dosadno?“ pitala sam Džesu.

„Meni ovde nikad nije dosadno... izgledaš srećno,“ primetila je.

„Srećna sam što vas vidim.“

„Ne, srećna si zbog nečeg drugog,“ suzila je pogled i odmeravala me. „Idem s njima, ionako će tetka Alison nešto izmisliti kako bi ostala na samo s tobom.“

„Od nje više ništa ne možeš sakriti,“ rekla je Alison i pozvala me unutra i pošla do kuhinje.

„Bili su dobri?“

„Svašta i ti pitaš, naravno da su bili dobri a sad da čujem.“

„Šta?“ Znala sam šta nju interesuje. Želela je detalje, ali ja još uvek nisam bila spremna deliti ih. Bili su samo moji i Sajmonovi i previše sveži.

„Šta šta... znaš ti dobro šta. Kakav je?“ pitala je gledajući me direktno u oči kako bi iz njih iščitala istinu. I bez sumnje je u njima našla ono šta je tražila jer se osmehnula i skrenula pogled.

„Alison. Pobogu,“ usprotivila sam se nadajući se da će odustati.

„Spavala si s njim,“ ali to je već ionako znala. Sigurno je pretpostavila nakon jutrošnjeg razgovora.

„Da, spavala sam s njim,“ priznala sam postiđeno i sela na stolicu, ne bih li pobegla od njenog pogleda. „Ne znam šta mi bi da tako lako uskočim u krevet sa nepoznatim čovekom.“

„Bože, Kira, Sajmon ti nije nepoznat čovek. Već dva meseca slušam o njemu. Sajmon ovo, Sajmon ono.“

Zar sam ga pominjala? začudila sam se a onda vratila film. Da, pominjala sam ga.

„Ne znam da li je sve ovo pametno. Želi vezu, želi zajednički život i uopšte to ne krije,“ požalila sam se.

„Želi tebe, draga moja, i pametan je čovek, zna da ti ideš u paketu s njima.“ Pokazala je napolje. „I... kakav ti se čini?“

Zagledala sam se u prazno i odsutno joj odgovorila ono što sam do sada zaključila o njemu, „drag je. Pažljiv. Razuman. Romantičar i zanesenjak.“

„A... u... seksu?“ nisam se previše iznenadila pitanjem, ali nadala sam se da ga neće postaviti.

„Neću da ti pričam o njemu.“

„Zašto ne? O Henriju si pričala a znaš da ja od tebe ništa ne krijem. S kim ću da razgovaram o tome ako ne sa tobom. Još od Kevina Bruksa.“ Nasmejala sam se na pomen njenog prvog momka. Bila je moja najbolja prijateljica, i ja njena. Nije bilo tajni među nama. Nikada. „Da li je kao Henri?“

Znala je za sve moje muke kroz koje sam prolazila sa njim i ne samo jednom je govorila da je to znak da nismo jedan za drugog. Od samog početka nije odobravala moju vezu sa njim. Prihvatila ga je, ali nikad nije odobravala.

„Uopšte nije kao Henri,“ priznala sam.

„Znači... sinoć je bilo dobro?“

„Da, bilo je dobro. Više nego dobro,“ prekrila sam dlanovima lice kako bih sakrila rumenilo koje se širilo mojim licem zajedno sa blentavim kezom.

„To objašnjava taj sjaj koji imaš... Džesa ga je nazvala srećom.“ Smejala se.

„Dosta Alison.“ Ustala sam i pre nego što sam se prihvatila pripreme salate moja sestra me je privukla u zagrljaj i šapnula, „budi srećna, Kira. Zaslužila si da, najzad, budeš istinski srećna.“

17

 

Sajmon

Topim se

I ne, ne tražim spas

Okupala si me požudom

Obavila me baršunom

Opila me medovinom

Mamiš me

Dozivaš me

Da uronim još dublje

Još jače

Još strasnije

U našu želju

Da je istražim

I da se više nikad ne osvestim

Ne, ne želim spas

Ne vapim za vazduhom

Jer vazduh moj si Ti

Moja slabost

Moja snaga

Moje sve

Prepusti se

Mila moja

Utopi se sa mnom

Poletimo zajedno

Na talasu ljubavi

Pokorimo ga

Ali nikad ne obuzdajmo.

 

Posmatrao sam je krišom celo posle podne. Bila je opuštena i nasmejana i uživala je u danu. Okružena ljudima koji ju vole, koje ona voli i nadao sam se da ću zaslužiti svoje mesto među njima. Upiti njen povremeni pogled, osvojiti njen nežni osmeh, postao je moj zadatak i moja potreba.

Bilo je tako lako. Bilo je tako jednostavno prepustiti se ovoj ženi. Probuditi sa njom taj poznati san koji sam zamenio drugim. Shvatio sam da on nikad nije nestao. On je bio ta praznina koja je godinama zjapila u mojim grudima i ništa je nije moglo popuniti. Niti novac, niti nagrade, niti poznanstva, niti pažnja nepoznatih ljudi. Ne, ništa ne može da ispuni naše srce i dušu onako kao ljubav.

Ne, još uvek je nisam voleo. Bio sam očaran njom, ali još uvek to nije bila ljubav, ali bila je blizu. Bila je tu. Na dohvat ruke, trebalo ju je samo ubrati a to nisam želeo učiniti sam. Želeo sam je tamo sa mnom i zato sam se svim silama obuzdavao.

„Znači, ti i moja sestra,“ počela je Alison.

Čim me je pozvala da joj pomognem u kuhinji oko kolača, znao sam da će pokrenuti razgovor. Bila je matrijarh ove porodice. Žena koja nije stavljala sebe u prvi plan, ali je brinula o svima i štitila svoju porodicu kao prava lavica.

„Da,“ potvrdio sam kratko i nisam, niti odoleo, niti pokušao sakriti svoj osmeh.

„Rekla mi je da si ozbiljan, jesi li?“ Ne znam zašto sam se iznenadio njenom izravnošću. „Ne gledaj me tako, samo mi kaži da li si ozbiljan.“

„Naravno da jesam,“ odgovorio sam brzo.

„Ako nisi, još uvek se možeš povući, jer kad te jednom ta deca prihvate i ne daj bože zavole,“ pokazala je na prozor koji je gledao na terasu odakle je dopirao žamor i smeh, „a ti odjednom shvatiš da su to tuđa deca, imaćemo veliki problem.“ Zapretila mi je kašikom pokazavši na nas dvoje.

Za razliku od svoje sestre, koja je bila sumnjičava po pitanju mojih želja, Alison me je shvatala ozbiljno. Onako kako sam ih i sam doživljavao. Bio sam ozbiljan. Nisam znao da li sam spreman na tu vrstu odgovornosti, ali želeo sam tu ženu. Ne samo za kratkotrajnu zabavu, već nju celu, a ako sam želeo nju, morao sam prihvatiti i njenu decu.

Voleo sam decu. Posebno sestrinu kad već nisam imao vlastitu. Ne samo jednom sam osetio tračak zavisti kod pogleda na muškarce kako ponosno nose svoje potomstvo na rukama ili guraju kolica ispred sebe. Brzo bih potisnuo taj osećaj i uverio sebe da je taj san umro. Međutim, on je još uvek bio tu. Probudio se zahvaljujući njoj. Svestan sam da ovo nisu moja deca. Nikad u meni ne bi videli oca kojeg im je zla sudbina ukrala, ali bili su zabavni i dragi, svaki na svoj način. Možda bi me vremenom prihvatili. Zadnje što bih želeo je povrediti te nežne duše.

„I... hoćemo li imati taj problem?“ vratila me u stvarnost pošto sam odlutao u svojim mislima.

„Pre će Kira odgurnuti mene, nego što ću ja sam otići,“ odgovorio sam, jer sam u tom trenutku tako mislio. Otišao bih, samo ako bi to ona od mene zatražila, ali pre toga bih se svim silama borio da se to ne desi.

„Da, to će se verovatno i desiti. Na to moraš biti spreman. Opiraće se, a ti ćeš se tada dokazati.“  Potvrdila je moju strepnju i turila mi u ruke tacnu sa kolačima. „Želim samo ono šta je najbolje za moju malu sestru. Dovoljno je propatila u životu.“

„Znam.“

„Ne, ne znaš.“ Odmahnula je glavom i zagledala se u mene. „Ona je ubeđena da ne zaslužuje nečiju...“

„Sajmone,“ prekinuo ju je Kirin glas s vrata. Bio je piskutav od straha.

Zar je moguće da je moja sreća tako kratko trajala.

Tek kad je pokazala, shvatio sam da je u ruci držala telefon. „Devinterova je zvala, kaže da imam provalnika u kući.“

„Šta?“ pitali smo u glas sa Alison.

„Pitala me je da li očekujem goste,“ rekla je zbunjeno. Zabrinuto. Uplašeno. Nešto nije bilo u redu.

„Zašto?“

„Kaže da ga je videla kako ulazi u moje dvorište a onda je čula lomnjavu... Rekla sam joj da pozove policiju.“

„Dobro si učinila.“ Alison je progovorila prva i brzo sam to i sam potvrdio. Bio sam začuđen, zbunjen i zabrinut.

„Moram kući,“ rekla je i pogledala me očekujući moju rekaciju. Na sto sam stavio tacnu koja mi je još uvek bila u rukama i proverio džepove pantalona. Ključevi od auta su još uvek bili kod mene.

„U redu, idemo,“ rekao sam spreman za polazak.

„Deca,“ rekla je pogledavši u Alison.

„Ostavi ih kod nas.“

„Ali sutra imaju školu,“ pobunila se.

„Ne znaš šta te očekuje kod kuće,“ umešao sam se sada već priseban. „Idemo nas dvoje a kad saznamo šta se desilo pozvaćeš Alison ili ću ja doći po njih.“

„Ili ćeš ih sutra opravdati,“ dala je Alison još logičnije rešenje.

„Nemoj im ništa govoriti o ovome. Ne želim da se uplaše,“ zatražila je od sestre. „Ne znam ni da li je sve ovo istina.“

„Ne brini, izmislićemo nešto,“ uverila ju je sa osmehom.

„Idem samo da se pozdravim s njima.“ Vratila se na terasu a Alison je pogledala u mene pogledom koji je govorio evo ti prilike da se dokažeš, junače.

„Javi mi šta se dešava. Želim od tebe da čujem. Kira će se možda pogubiti a ovakve situacije mogu otvoriti neke stare rane,“ rekla je i pošla za njom a ja sam izašao samo da se pozdravim sa Deklanom. Njih dve su za to vreme uveravale decu da je gospođa Devinter osetila gas i da to moramo proveriti i provetrati kuću.

Na putu se nisam držao propisa i nadao sam se da nas patrola neće zaustaviti. Ako nas i zaustave, povešćemo pojačanje sa sobom. Par puta sam pogledao u Kiru. Bila je tiha i primetio sam da razmišlja i povremeno odmahuje glavom u neverici. I sam sam bio zamišljen. Živeli smo u mirnom komšiluku. Za ovih deset godina ni jednom nisam čuo za neku provalu.

„Šta ti je tačno rekla Devinterova,“ prekinuo sam tišinu.

„Pitala je da li očekujem goste.“ Nastavila je da zamišljeno gleda kroz prozor.

„Zašto bi to pitala?“

„Učinilo joj se da ga poznaje.“ Pogled koji mi je uputila govorio je da mi se neće svideti sledeći odgovor.

„Koga... Koga je videla?“ bio sam nestrpljiv.

„Muškarca od pre nekoliko nedelja, kojeg je i ranije viđala kod nas.“

„Morison? Kažeš mi, da je onaj ljigavac provalio kod tebe u kuću?“

„Bogza šta je videla. Možda je sve izmislila,“ nije joj verovala, ali ja jesam. Žena nije imala razlog da izmišlja. Da, bila je to radoznala starica, koja je zabadala nos tamo gde mu nije mesto, ali sigurno nije bila sposobna za ovako neslanu šalu.

„Još jednom, izvini što sam dosadan, ali u ovakvim situacijama su važni detalji. Možeš mi, molim te, ponoviti šta ti je tačno rekla.“

„Zvučala je zabrinuto. Rekla je da je šetala svog psa kad je videla da neko ulazi u moje dvorište. Izvinila se što je dosadna stara baba i pitala da li možda očekujem nekoga.“

„Videla nas je da odlazimo.“

Još nam je i mahnula, prisetio sam se.

„Mislila je da sam mu rekla da uđe i sačeka na terasi. Rekla sam joj da ne očekujem goste i pitala sam da li poznaje tog čoveka. Mislim, zašto bi pomislila da je neki gost. Odgovorila je da ga je viđala kod nas. Onako... visok, plavokos, zgodan. Bio je i nedavno.“ Pogledao sam je shvatajući da mislimo na istu osobu. „Onda je rekla da joj se učinilo da je čula lomljavu stakla. Pa sam je pitala da li će ona pozvati policiju ili ja. Rekla je da će ona i da će i dalje da posmatra u slučaju da izađe kako bi im rekla u kom pravcu je otišao.“

„Zašto bi provalio kod tebe? Šta želi?“

„Ne znam. Zaista ne znam i strah me je,“ priznala je. „I nadam se... zaista se nadam da je u pitanju samo neki nesporazum.“

„Znam da se plašiš,“ pružio sam ruku i uhvatio njenu i prešao palcem po nadlanici. „Možda nema razloga panici.“ Pokušao sam da je utešim.

„Da, i rekla je da ga je u zadnjih par nedelja nekoliko puta videla parkiranog nedaleko nas. Sedeo je u nekom sivom autu i pravio se da telefonira.“

„Siva kia parkirana ispred broja 88?“ pitao sam. „To sam i ja primetio, ali mislio sam da im neko dolazi.“

„I ja sam videla taj auto. Nekoliko puta. Ali nisam videla njega.“

„Ni ja nisam.“ Pustila mi je ruku i obgrlila se njom a zabrinut i uplašen pogled ju je napustio.

„Kira, ko je Met Morison?“ pitao sam. Tada nije želela da razgovara o njemu a ja sam mislio da je lik odustao i da ga više nikad neću videti. Nije odgovorila.

„Ako je to zaista on. Trebala bi reći policiji o njemu. Ne znam u kakvim ste odnosima, ali ako je to neka osveta ili neko staro dugovanje moraju da znaju.“

„Bio je Henrijev poslovni partner i prijatelj.“ Odgovorila je kratko.

„Tada ti je rekao da mu duguješ,“ podsetio sam je. Pogledala je kroz prozor i odmahnula glavom.

„Mislim da policiju ne interesuje da li je neko pokušao da me odvuče u krevet zato što ga je moj muž oterao u bankrot.“

„Ne, ali bih ih moglo interesovati to što ti se nabacivao a kad si ga odbila, pretio ti je.“

Zamislila se i ponovo odvratila pogled od mene i usmerila ga napolje a ja sam odustao. Nisam želeo da je pritiskam. Možda to i nije bio Morison, premda su svi moji instinkti govorili da jeste i da bi je trebao zaštiti od njega.

„Henri je bez saglasnosti klijenata ulagao njihov novac u sumnjive poslove,“ rekla je tiho. „Kad su stigle prve tužbe, ubio se. Firma je otišla u bankrot, Met je bankrotirao a sva dugovanja koje je napravio moj muž je zapisao na firmu i oni su rešeni u bankrotnom postupku. Tako da Metu Morisonu dosta dugujem,“ priznala je postiđeno.

Vozi lanborgini a bankrotirao je, čudio sam se.

„Znači i on je bankrotirao. Kad? Pre tri godine?“ ako se nisam varao bankrot toliko i traje, tri godine i jedan dan.

„Shvataš zašto o tome ne želim da razgovaram. Možeš li da razumeš zašto se stidim toga.“

„Kira, ali ništa od toga nije tvoja krivica. Da li si nagovorila muža da to radi? Da li si tražila od Morisona takvu uslugu?“

„Naravno da nisam... ništa od toga.“

Ovo je bilo zbunjujuće, Milman mu otera firmu u bankrot zbog toga i sam bankrotira a on pripiše sva dugovanja na sebe. Kao da ga je mučila savest ili je pokušao nešto da prikrije. Sigurno su to radili zajedno, samo što moj komšija nije izdržao pritisak a ovaj se očistio i nakon tri godine ima novi start. Pitanje je bilo šta želi od Kire. Možda ovde postoji nešto više. Možda Kira i Morison imaju neku zajedničku istoriju, premda mi je prosto za nepoverovati da bi ona varala svog muža.

„Da li je sva dugovanja rešio svojim bankrotom?“

Ćutala je a onda tiho rekla, „ne, nije sva. Neke tužbe su stigle kasnije.“

Možda ovo ima veze s tim, pomislio sam.

„I to je regulisano?“

„Sajmone, to su moji lični problemi i tebe se to ne tiče. Ne želim o tome razgovarati,“ rekla je strogo a ja sam shvatio da je Alison bila u pravu, odgurnuće me prvom prilikom.

Najgore u svemu tome je što je u pravu. Mene se ovo ne tiče, ali sam pogled na nju ovako uplašenu i zabrinutu je probudio viteza zaštitnika u meni. Dovoljno je propatila, želeo sam je zaštiti, želeo sam izbrisati sve njene brige, ali znao sam da mi to neće dozvoliti. Ne još. Nije imala razlog za to. Zašto bi, ko sam ja njoj? Samo komšija koji ju je zaveo i s kojim je izašla na jedan sastanak.  

 

Nekoliko automobila je bilo parkirano pred našim kućama, što civilnih, što policijskih. Naše komšije su se skupile okolo i čim sam parkirao u blizini, stariji policajac nam je prišao.

„Molim vas da se...“

„Ovde živimo,“ uskočio sam mu u reč. „Ovo su naše kuće.“

„Vi ste Kira Milman?“ obratio se Kiri koja je izlazila iz kola i pošla sa njim a meni je prišla Devinterova držeći u naručju svog špica.

„Pobegao im je.“ Pokazala je glavom niz ulicu.

„Vi ste dobro?“

„Da, dušo, dobro sam.“ Odmahnula je staračkom rukom. „Dva puta sam ih zvala zbog onog automobila,“ pokazala je glavom niz ulicu gde je danima stajao parkiran sivi automobil. Sada ga nije bilo. „Bio mi je sumnjiv, ali niko ne veruje staroj ženi.“

„Vi ste Sajmon Blek?“ obratio mi se mršavi mlađi policajac i zamolio da ga pratim i proverim svoju kuću i utvrdim da nije možda došlo provale i kod mene.

Nisam primetio ništa sumnjivo. Sve je bilo onako kako sam ostavio.

„Šta se desilo?“ pitao sam.

„U nekoliko navrata smo primili prijavu o zadržavanju određene osobe u ovom komšiluku i pošto je zaprimljen poziv, izašli smo na teren. Žena koja nas je zvala, tvrdila je da je provalnik još uvek u kući. Rekla nam je da je razgovarala sa vlasnicom. Kolega je otišao da proveri u dvorište i našao je razbijen prozor u prizemlju a onda ga video kako na balkonu preskače oko ograde sa njihovog na vaš balkon. Spustio se dole i preskočio u susedno dvorište.“ Pokazao je na komšije sa druge strane. „Pratili smo ga ali nismo ga sustigli. Izdata je poternica za njim. Uhvatićemo ga,“ uveravao me je, jer je to bio njegov posao.

Zatražio je od mene da proverim balkon i rekao da će forenzičari doći uzeti otiske.

„Mogu sada proveriti kako je gospođa Milman?“ pitao sam. Brinuo sam se za nju.

„Naravno.“

Nastavak

Autor Dana Hill