Treće poglavlje


Opterećen strahom, neizvesnošću i umorom, pratio sam mercedes autoputom. Suprotno mojim uzburkanim osećanjima, srebrni automobil je delovao zadovoljno, kao da na ovom svetu ne postoji niko drugi do on sam i put kojim mirno krstari. Kretao se konstantnom brzinom i olakšao mi održavanje razdaljine od dužine dvoje kola na čemu sam mu bio zahvalan. Moja koncentracija je slabila svakim kilometrom bliže ka odredištu, ali nastojao sam ostati pribran narednih trideset kilometara. Morao sam. Morao sam ispratiti Majčinu naslednicu, moju štićenicu i uveriti se da je sigurno stigla do aerodroma a dalje neka Majka ima milosti za nju.

Osmotrio sam u retrovizoru lice sa velikim braon belegom na desnom obrazu i našao umorne oči.

„Izdrži još samo malo... moraš,“ ohrabrio sam se.

Pet godina sam senka sitnoj i tužnoj devojci. Pet godina pazim na nju i čuvam je od znanog i neznanog zla i vezao sam se za usamljenu devojku. Iako je uvek mislila da je sama, ona to nikad nije bila. Sve vreme sam bio tu, uz nju… ja, petnaesti Gardista, Ludvig fon Vajs, bdio sam nad njom i brinuo se o njenoj sigurnosti, kad već nisam smeo brinuti se o njenoj sreći. Koliko puta sam joj hteo reći, „nasmej se, dete, ne budi tužna, nisi sama, imaš nas” i u mislima sam to činio a ako bi se setno osmehnula, pomislio sam da su moje misli nekako došle do nje, iako znam da je, verovatno, samo nešto pročitala u nekoj od knjiga od kojih retko kad podiže pogled.

A sada... sada imam osećaj da je ispraćam u opasnost od koje je neću moći zaštititi. Svestan sam da neće ostati sama, biće tamo kolega Gardista i on će se pobrinuti da sigurno stigne u Lunc, ali šta će biti posle, to je ono što me najviše plaši. Ko će je štiti u Luncu, kad ni dosadašnja Majčina senka nema pristup. Zatvorili su posed i javili najbližima da je Majka na samrti.

U potpunosti je prepuštamo njegovoj milosti i to me izjeda.

„Da ju je hteo ubiti, došao bi on lično i ne bi slao Telusa i to samog,” pokušao sam ubediti samog sebe.

Pomalo je čudno što je došao bez Kolmera. Posvećeni, Adrijan Kolmer ga prati na svakom koraku a sa njima nema šale, tako kaže naš šef... a ko zna bolje od njega. Njegovo naređenje je, kad su oni u blizini, razdaljina između nas i njih se udvostručuje i još ni jednom nas nisu primetili. Naravno, naša najveća i najbitnija prednost je u tome što nisu svesni našeg postojanja. Verujem da bi se dosta toga promenilo ako bi se desilo suprotno, ali mi smo spremni i za taj scenario. Zapravo, spremni smo na svaki scenario. Čak i za ovaj.

Najpoznatiji Nokiin rington privukao je moju pažnju i već posle prvih tonova Grandvalsa stisnuo sam zeleni taster i stavio Svetlanu na spikerfon.

„Stanje?” pitala je njenim prepoznatljivim ruskim akcentom.

„Na putu su za aerodrom.”

„Isprati ih. Mačak je već spreman u Ljubljani.”

„Kakve su dalje instrukcije?”

„Za sada ostaješ u Srbiji a dalja uputstva ćeš dobiti kad šef dođe do više informacija,” referisala je a onda mekšim glasom dodala, „smiri se Lu i odmori malo. Zaslužio si.”

Zaslužio, pomislih ironično. Ne mogu biti miran sve dok ne otplatim sve svoje grehe a njih imam i previše, ali malo odmora će mi dobro doći. Znam da šef neće dobiti nove informacije u sledećih nekoliko dana, tako mi je jutros rekla Sofi. Bila je uništena tugom i osećajem krivice a ja tačno znam kako se oseća, te dve emocije su se srodile sa mnom. Jedino što sam joj mogao pružiti je razumevanje i pokušati je utešiti, iako znam da je to nemoguće. Gubitak štićenika nikome ne pada lako. Slično iskustvo sam imao sa Helenom, Lilianinom majkom i tada sam umalo odustao od svega.

Da sam samo ranije odlučio proveriti šta je sa njom, umesto što sam petnaest minuta čekao misleći da telefonira u kolima. Da sam na vreme reagovao možda sam je mogao reanimirati. Možda bi joj lekar iz hitne pomoći stigao pomoći, a ne samo konstatovati smrt.

Tata je bio taj koji me je ubedio da ostanem na položaju i podsetio na dva pravila Garde. Majčina sigurnost i sigurnost nosioca Majčinog duha su naš prioritet, posle toga dolazi odanost Gardi a onda sve ostalo. „Slušaj šta ti simbol kaže”, rekao je tada. Simbol nije predstavljao problem, on je govorio ostati, moja glava je bila u problemu. Desilo se upravo ono čega se šef plašio kad mi je poverio na čuvanje Helenu i Lilianu.

* * * *

„Sedi Lu,” rekao je vadeći knjige iz ormara i slagao ih u kutiju. „Pre nego što kažem ostalima, želim da porazgovaram sa tobom.” Često bi nas jednog po jednog zvao u kancelariju na razgovor. Mislio sam da je ovo jedan od onih razgovora. „Dodaj mi kutiju,” zatražio je, pošto je jednu spakovao. „Odlučio sam tebi poveriti Helenu i Lilianu” rekao je, uzimajući kutiju od mene, proučavajući zdravim okom moju reakciju. „Sofiji ostaje Geja, kao što je od početka planirano. Da li će to predstavljati problem?”

Odgovor je trebao glasiti... ne, neće biti problem, ali napokon sam našao malo sreće i zrno ljubavi kojih se nisam želeo odreći. Mene, ljudsku ruinu je neko prihvatio i zavoleo. I to sa svim mojim manama i slabostima a on je od mene tražio da se udaljim od toga. Zato je moj odgovor izostao. „Svestan si, momče, da ne možeš ići sa njom a mislim da će biti dobro, i za nju, i za tebe, ako budete okupirani istim zadatkom.”

„Kako vi odlučite šefe,” odgovorio sam pokorno.

„Dođavola, Lu. Tražim od tebe potvrdu da to neće predstavljati problem. Imam četiri opcije. Tebe, dvojac bandoglavaca i nesigurnu devojčicu. Ti si logičan izbor,” mahao mi je fasciklom ispred nosa. „Ali ako ćeš mi pući kod prvog problema, onda ću poslati blizance.”

„Plašite se da ću se vratiti na stari put?” Ćutao je i čekao pravi odgovor. „Dokle god imam ovo,” dodirnuo sam simbol koji krasi moje grudi, „droga za mene više ne predstavlja problem.”

„Nisam mislio na to.” Mislio je na moju konstantnu potrebu za samouništenjem.

„Imam isti simbol kao i vi, šefe. Osećam njegovu snagu, isto kao i vi,” uveravao sam, i njega, i sebe.

„Dobro, onda... da li će predstavljati problem ako tebe pošaljem Liliani a Sofiju Geji?”

„Ne, neće predstavljati problem,” odgovorio sam ono šta je hteo čuti od mene i ono u šta sam i sam morao poverovati.

* * * *

A ipak, moja volja je testirana Heleninom smrću i ne samo moja. Šef se dugo dvoumio šta učiniti sa Lilianom. Ovu za njega najtežu odluku do sada doneo je upravo zbog slučaja da Majka Geja umre a Liliana dobije simbole.

Polusvesno sam počešao simbol spasa, utisnut između grudnih mišica. Simbol Majčine Garde koji me pecka svaki put kad se nađem u blizini nosioca Majčinog duha ili kad razmišljam o Majci. Pravo mučenje je kad bi Liliana prošla ulicom pored mene, tada sam imao želju udariti se u simbol, iz sveg glasa viknuti pozdrav Majci, pokloniti joj se i ostati tako sve dok mi ne dodirne rame, ali to ne smem učiniti, zato što ću nas razotkriti.

Možda ću se jednom upravo njoj pokloniti. Sitnoj i tužnoj, devojci. Možda se upravo u njoj nalazi Ignis, majčin duh vatre sa kojim Garda ima dogovor. Ignis koja je naš patron, koja nas je rasformirala, ali koja nas je i ponovo osnovala a da to niko ni ne zna.

Autor Dana Hill


Uvodnu legendu iz romana Četiri elementa možete pročitati ovde link 

Prvo poglavlje možete pročitati ovde: link

Drugo poglavlje možete pročitati ovde: link

Četvrto poglavlje možete pročitati ovde: link


No comments:

Post a comment

Nevolja kuca tri puta - 2